Православље (калк из , „правилно учење”) једно је од главних и најстаријих праваца у хришћанству, које се развило током првог миленијума у Византији, за вријеме седам Васељенских сабора. По броју вјерника је на трећем мјесту (око 300 милиона) међу хришћанским правцима, послије католицизма (око 1,25 милијарди) и протестантизма (око 800 милиона).
Православље, у смислу ријечи, означава — за разлику од јереси — исповиједање праве апостолске вјере, оличене у Светом писму и Светом предању, тј. учењу Православне цркве, која се схвата као заједница аутокефалних помјесних цркава које су административно независне једне од друге.
Православна црква исповиједа Никејско-цариградски симбол вјере без филиокве, признаје догматске дефиниције и уредбе седам Васељенских сабора, себе сматра једином католичном црквом, чији је оснивач и глава Исус Христос.
Православље је тренутно преовлађујућа вероисповест у сљедећим државама: Русија, дио балканских земаља (Бугарска, Грчка, Румунија, Сјеверна Македонија, Србија и Црна Гора), Украјина, Бјелорусија, Молдавија, Грузија и Кипар.
Поријекло и богословско значење израза Историјски, као и у богословској литератури, „православље” означава доктрину званично одобрену од католичанске цркве — за разлику од јереси. Израз се јавља као антоним ријечи „хетеродоксија” („инославље”), која је означавала „ине” или нецрквене, богословске ставове разних врста јеретика и оних учитеља, чије је мишљење Црква из неког разлога одбациал. У хришћанском контексту ријеч „православље” () већ се налазила у списима апологетика из 2. вијека (нарочито Климент Александријски). Терминолошко значење послије њега одређује Јевсевије Кесаријски (3. вијек), први пут званично забиљежен у актима Халкидонског (четвртог васељенског) сабора (451), а од времена Јустинијана I (6. вијека) ријеч „православље” је доста широко коришћена за означавање богословских погледа, за које постоји мишљење да тачно одговарају јеванђељу и учењу Цркве. У доктринарним докумнтима, израз се понекад користи као синоним за „католичански” (). У том смислу га користи и Католичка црква, укључујући и своје литургијске текстове, а за нехалкидонске древноисточне православне цркве чак је дио њиховог општепризнатог назива.
Према дефиницији професора Императорске санткпетербуршке духовне академије Николаја Глубоковског: „православље је «право исповиједање» — ορθο-δοξία — јер оно су себи репродукује цио разумљиви објекат, себе види и показује другима у «исправном мишљењу» у свом предметном богатству и са свим особеностима.”
Објашњење израза „православље” као „правилног начина слављења Бога” (алузија на литургијску праксу) етимолошки је препознато као неодрживо и погрешног значења, па чак и у изјавама црквених јерарха, као израз принципа -{Lex orandi, lex credendi}-.
Православна црква
Учење Православне цркве садржано је у Светом предању које укључује, поред Светог писма, одредбе Васељенских и неких помјесних сабора које је усвојила цјелокупна Црква, каноне (апостолски закони, васељенски и неки помјесни сабори), богослужбени текстови које је одобрила Црква, дјела Црквених отаца, житије светих, као и обичаји Цркве. Према литератури Светих отаца, Предање је „живот Духа Светог у Цркви”. Свето писмо за православне хришћане је најважнији облик Светог предања.
Православну цркву чини заједница помјесних цркава — аутокефалних и аутономних. Свака аутокефална црква је потпуно самостална и независна у дијелу своје канонске и административне управе. Аутономне цркве су у канонској зависности од једне или друге аутокефалне (киријархалне) цркве.
Помјесне аутокефалне и аутономне цркве Постојећи поредак првенства части (званични поредак у диптиху) помјесних цркава настао је послије Великог црквеног раскола: раније признато на истоку прво мјесто по части () намијењено римској столици, припало је пријестолу цариградских патријарха. У 2 миленијуму н. е. настао је један број нових аутокефалних цркава које се појављују у диптиху послије Јерусалимске патријаршије. Од 2019. постоји 14 општеприхваћених аутокефалних цркава и двије које признају само неке цркве.
Диптих Цариградске патријаршије Диптих Московске патријаршије Аутокефалне цркве Васељенска Александријска Антиохијска Јерусалимска Руска Српска Румунска Бугарска Грузинска Кипарска Грчка Пољска Албанска Чешких земаља и Словачке Украјине Антиохијска Јерусалимска Руска Грузинска Српска Румунска Бугарска Албанска Пољска Чешких земаља и Словачке у Америци Аутономне цркве Синајска Финска Естонска апостолска Синајска Финска Јапанска Кинеска
Границе помјесних цркава традиционално имају тенденцију да се поклапају са границама национално-државног разграничења, али не постоји одређено правило по овом питању. Тако Московска патријаршија (РПЦ), која је кроз историју имала јурисдикцију у оквиру Руског царства и Руске Империје, послије распада Совјетског Савеза 1991, своју искључиву јурисдикцију проширује на све земље бившег СССР-а, осим на Грузију и Јерменију, али и неке друге земље, попут Јапана, Кине и Монголије. Међутим, поткрепљено одлуком Синода Руске православне цркве из 1943. да обнови „молитвено и евхаристијско општење између двије аутокефалне сестринске цркве, Руске и Грузинске” (признавање аутокефалности Грузинске цркве, једностано проглашене 1917.) позивајући се на 17. правило Халкидонског сабора са образложењем, да према „црквеним правилима (Васељ. IV, 17 и др.) црквене границе требају да прате државне”.
На основу појединих канонских одредби (9, 17. и 28. правило IV васељенског сабора и 34. правило Светих апостола), Цариградска патријаршија од 1920-их сматра да цјелокупна православна „дијаспора” треба буде под њеним окриљем („црквеној јурисдикцији”), а православне заједнице на територијама које су произашле из грађанско-политичке јурисдикције држава (односно постале суверене државе) имају право да се организују као дио аутономне цркве под њеном врховном јурисдикцијом. Дакле, на основу ових канона Цариградска патријаршија је фебруара 1996. извршила „Патријаршијске и синодалне акте о обнови Патријаршијског и синодског томоса из 1923. године који се односи на Православну естонску митрополију”, у којима се посебно истиче: „показујући пажљиво понашање и старање о свему што је потребно, у складу са канонским предањем од памтивијека, када је Свети Васељенски пријесто добио право да мијења и обезбјеђује устројство Цркава и суштину послова у складу потребама времена и благостањем цјелокупног домаћина, увијек тежећи складној и повољној слици и владавини мјесној и васељенској, поново проглашавамо обнову Патријаршијског и синодског томоса из 1923. године у односу на Православну естонску митрополију у свим детаљима”. Занимљиво је да је епиграф назначеним дјелима била изрека цариградског патријарха Фотија: „Уобичајено је мијењати границе Цркве када се мијењају политички субјекти и владе”. Портпарол Московске патријаршије је у августу 2008. рекао: „Политичке одлуке не одређују питања о црквеним јурисдикцијама и областима пастирске одговорности. Ова питања треба да се рјешавају на канонском терену у току дијалога двије Цркве”.
Почетком 2008. дошло је до сукоба јурисдикције између Московске и Цариградске патријаршије око територије Народне Републике Кине као резултат реорганизације Хонгкошке митрополије Цариградске патријаршије са укључивањем територије Кине, што је Свети синод Руске православне цркве на састанку 25. априла 2008. схватио као „задирање у права Кинеске аутономне православне цркве”, која сада дефакто не постоји, али је Московска патријаршија сматра да је подручје историјски у њеној канонској јурисдикцији. Обраћајући се 26. јула 2008. окупљеним представницима разних (канонских и неканонских) украјинских јурисдикција у Кијеву, у оквиру прославе повод 1020. годишњице „крштења Кијевске Русије”, васељенски патријарх Вартоломеј I примијетио је да је уступак Кијевске митрополије Московској патријаршији 1687. био посљедица „анексије” Украјине од стране Московског царства.
Распрострањеност десно|мини|270п|Православље у свијету Православље је други по бројности огранак хришћанства, одмах након католицизма. Процјењује се да има укупно око 300 милиона православних вјерника у цијелом свијету.
Православље је традиционално распрострањено на Балкану — међу Србима, Грцима, Црногорцима, Бугарима, Македонцима, Румунима и дијелу Албанаца. У источној Европи је распрострањено највише међу источнословенским народима (Русима, Украјинцима и Бјелорусима), а такође и међу Молдавцима, Гагаузима, Грузинима, Абхазима и Осетима. Поред Руса, православље је заступљено и код других народа који живе у Русији.
У савременом свијету, у земље с већинским православном становништвом могу се убројати:
Грчка (98%); Молдавија (98%); Грузија (89%); Румунија (87%); Бјелорусија (85%); Србија (84%); Бугарска (83%); Русија (80%), Украјина (80%), Кипар (80%); Црна Гора (74%); Северна Македонија (65%);
Православље је у већем броју заступљено и у Босни и Херцеговини (36%) и Казахстану (24,23%). Осим тога, заступљено је још и у Албанији (25%) и Киргистану (3,53%), у Финској, Естонији (14%), Летонији (9%) и Литванији (4%). Православни вјерници такође чине већину становништва у фактички независним међународно непризнатим државама Абхазији, Јужној Осетији и Придњестровљу.
У оквиру Босне и Херцеговине православни вјерници чине већину становника Републике Српске и највећи дио становника Дистрикта Брчко, док у Казахстану православни вјерници чине већину у областима Кустанај и Северни Казахстан.
Мање групе православних вјерника живе у Пољској, Словачкој, Мађарској, Турској и Азербејџану.
Православнима се још називају и древноисточне цркве, које исповиједају догмате само прва три васељенска сабора. Вјерници ових цркава чине већину становништва у сљедећим државама: Јерменија (95%); Етиопија (52%); Еритреја (54%).
Верници древноисточних цркви такође чине већину становништва у фактички независној међународно непризнатој држави Нагорно-Карабах (Арцах).
Учење Симбол вјере
десно|мини|270п|Никејски симбол вере Основна учења Православне цркве су изнијета у Никејско-цариградском симболу вјере који је усвојен на васељенским саборима у првим вијековима хришћанства. Они су били обавезујући за цијелу Цркву, све до Великог раскола (1054).
Вјерујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих вијекова; Свјетлост од Свјетлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало; Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек; И Који је распет за нас у вријеме Понтија Пилата, и страдао и био погребен; И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму; И Који се вазнео на небеса и сједи са десне стране Оца; И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја. И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке. У једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Исповиједам једно Крштење за опроштење гријехова. Чекам васкрсење мртвих. И живот будућега вијека. Амин. Основа православног учења је Васкрсење Господа Исуса Христа. По речима преподобног Јустина Ћелијског "Ако се Хришћанство може свести на догађај, онда је тај догађај - Васкрсење Христово. Својом необичном и неодољивом стварношћу факт васкрсења Христовог постаје темељ хришћанске проповеди. Оно је основни факт; не пође ли се од њега, не може се пронићи у сложену тајну Личности Христове. Васкрсењем се објашњава Оваплоћење. До васкрсења Господ Христос је учио о вечном животу; васкрсењем је доказао да је Он - вечни живот. Сва Његова наука - у васкрсењу добија опитну, експерименталну потврду и објашњење. Не прими ли човек ту најочигледнију потврду, очигледнија му се неће дати. "