Приватизација представља процес преношења власништва над капиталом из јавне (државне) у приватну својину. У ширем смислу може означавати и приватно управљање државном имовином.

Приватна или државна својина

Која је својина економски ефикаснија – приватна или државна? Око овог питања ломила су се копља најмање један век. Историја је, за сада, пресудила да је приватна својина једини здрав темељ економског живота, па су и системи засновани на државној и друштвеној нестали.

Савремена економска теорија каже да су државна и приватна својина једнако ефикасне уколико су задовољене претпоставке о савршеном тржишту, потпуним информацијама и потпуним уговорима.

Класичан аргумент у прилог државне својине је онај о слабостима тржишта, односно о нарушавању претпоставке о савршеној конкуренцији у гранама у којима долази до опадања просечних трошкова, што води стварању монопола. A пошто је монопол у приватној својини једна лоша ствар, онда је добро да то предузеће буде у државној својини, јер је држава, по претпоставци, добронамерна. И многа су предузећа у периоду после II светског рата национализована.

Овај аргумент у корист државног власништва је током времена губио на уверљивости. Прво, довела га је у питање теорија јавног избора, устврдивши да је претпоставка о добронамерности владе, тј. о посвећености политичара општем добру, нетачна. Друго, проширење тржишта са економским напретком, отварање према светској трговини и технолошки напредак повећали су конкуренцију и смањили тржишну грешку. Треће, унапређене су теорија и пракса регулације, које омогућавају корекцију тржишних имперфектности и тиме смањују потребу за државном својином.

Претпоставке о потпуним информацијама и потпуним уговорима односе се на тзв. агенцијски проблем, тј. на питање може ли се и како обезбедити да менаџер, био он у приватном или државном предузећу, ради у најбољем интересу власника, био он држава или приватно лице. Оне кажу да власник може да контролише менаџера уколико све зна (или макар колико и менаџер) или уколико може да формулише толико детаљан уговор којим ће унапред уговорити све могуће ситуације, што су доста нереални захтеви.

Постоје два погледа на овај проблем. Први је тзв. менаџерски, који каже да је надзор државе над менаџером знатно слабији него надзор приватних власника, па су зато подстицаји за ефикасно пословање предузећа слабији у првом него у другом случају. Ово макар зато што се државне фирме не купују и продају на тржишту, па зато не постоји могућност преузимања фирме од стране неког другог власника. Уз то, не постоје акционари који надзиру менаџере у приватним корпорацијама. Други је тзв. политички, који тврди да политички утицаји доводе до искривљавања циљева и ограничења са којима се менаџери државних предузећа суочавају, на пример кроз чињеницу да се државна предузећа не суочавају са нужношћу плаћања својих обавеза као приватна, као и да им не прети банкрот.

Искуства са државном својином су, такође, била неповољна. Државна предузећа су обично функционисала испод очекивања, а на штету и државне благајне и потрошача. Лоше вођена и подвргнута политичким циљевима, са вишком запослених и лошом организацијом, са застарелом технологијом, неконкурентна, увек зависна од државне помоћи и субвенција, са превисоким ценама, та су предузећа јасан доказ како инфериорне ефикасности државне својине, тако и нереалности идеје о беневолентној држави.

80их година 20. века започет је светски процес приватизације, инициран у Уједињеном Краљевству од стране владе Маргарет Тачер. Процес је глобалан и захватио је не само бивше социјалистичке земље, већ и развијене и земље у развоју. Све владе се журе да се реше државних предузећа, мада понеке још оклевају не би ли их још мало користиле за сопствено богаћење.

Ипак, лева идеја још није замрла. И данас постоје аутори који оспоравају утицај својине на ефикасност предузећа и привреде, односно који изворе ефикасности траже, и налазе, негде другде. Једна линија разматрања ослања се на студију Берлеа и Меанса из 1932. године и тврди да ни савремене корпорације нису приватна предузећа у правом смислу, јер је управљање одвојено од својине, тј. корпорацијама управљају менаџери, а не власници, па се опет јавља агенцијски проблем. Тачно је да агенцијски проблем постоји у приватним корпорацијама, али је извесно да велика већина менаџера ради у интересу приватних власника, јер су бројни механизми који их на то подстичу у зрелим тржишним привредама – од скупштине акционара, преко подстицајних система награђивања, до тржишта капитала.

Занимљива је новија струја, чији је главни представник Џозеф Штиглиц, нобеловац. Штиглиц не негира значај својине, па ни приватне, за економске перформансе, али још већу важност придаје тржишту и његовим благотворним ефектима, посебно хвалећи кинески систем, чиме индиректно умањује стандардно схваћен утицај приватне својине.

Коришћени модели приватизације

Продаја

Најпознатији и најстарији метод приватизације је продаја државног предузећа приватним лицима. Та техника коришћена је и користи се и даље у развијеном делу света, као и у земљама у развоју. Најпознатији пример је приватизација у Великој Британији током 1980-их година, која је и покренула талас приватизације у целом свету. Два су основна метода продаје: прво, јавни упис акција; друго, непосредна продаја најповољнијем понуђачу. Код првог, држава фиксира цену акције и нуди их на продају приватним лицима или институционалним инвеститорима. Код другог, држава организује прикупљање понуда на конкурентски начин (тендери) или непосредно преговара са заинтересованим инвеститорима.

Понекад се одступа од метода продаје по пуној цени, јер владе, као британска својевремено, теже ширењу акционарства и јачању средњег слоја, па организују јавни упис акција са нижим ценама од тржишних уколико их купују грађани. Идеја је да се купци-грађани подстакну на упис попустима који обезбеђују капиталне добитке.

Приватизацију кроз продају су, међу земљама у транзицији, најдоследније користили Немачка (за источнонемачку привреду), Мађарска и Естонија, у којима је превагнуло схватање да се добро управљање приватизованим предузећима може остварити једино уколико се она продају, а не и уколико се бесплатно поделе грађанима или делимично бесплатно запосленима.

Продаја (капитала) предузећа доминантном власнику показала се супериорном са становишта економске ефикасности. Она облично доноси добро управљање, што значи рекапитализацију предузећа, проширење послова, реорганизацију, јачање дисциплине, више предузетништва. Посебно је повољно уколико је озбиљан страни инвеститор постао доминантан власник, због поузданости, већих финансијских капацитета, могућности оријентације на спољно тржиште и слично. Модел продаје још доноси приход државној благајни, што је врлина по себи.

Проблеми са којима се суочавао модел продаје су у основи политичке и техничке. Међу политичким, могу се поменути следећи: део становништва је постприватизациону дистрибуцију имовине доживљавао као неправедну, полазећи од егалитарног вредносног система; куповина предузећа од стране иностраних инвеститора некима је изгледала као продаја националне суверености; запослени и постојећи менаџери су се понекад, бранећи своје интересе, противили продаји и стварали политичке тешкоће и слично.

Технички проблем тиче се сложености, дуготрајности и трошкова процедуре припремања сваког појединачног предузећа за продају, било да се ради о јавном упису акција, било о директној продаји. Јер, процена вредности предузећа, као основа метода продаје, често је компликован и захтеван поступак, посебно уколико постоји знатна политичка и економска неизвесност (ризици) и уколико информациони и рачуноводствени подаци о предузећима нису добри.

Успешни примери Мађарске и Естоније показали су да се продаја државног капитала може извести на најбољи начин, уколико постоји довољна политичка воља и уколико се процес приватизације добро организује.

Ваучерска приватизација

Нужда за приватизацијом великог броја предузећа у земљама у транзицији покренула је око 1990. године потрагу за иновативним приступом. И пронађена је ваучерска приватизација. Идеја је једноставна: грађанима се бесплатно подели специјалан приватизациони новац (ваучери), којима они купују акције предузећа. Ваучери су давани грађанима, у разним земљама, и у једнаком и у неједнаком износу, а према годинама старости или радног стажа и неким другим карактеристикама. Ваучерска приватизација је организована и централизовано, за већи број предузећа одједном (чешки систем), и децентрализовано, за свако предузеће појединачно (руски систем).

Најпознатије ваучерске приватизације су чешка (и словачка) и руска, а делом су јој прибегле Пољска, Литванија, Летонија, Словенија, Јерменија, Казахстан и Киргизија.

Ваучерска приватизација представља теоријски елегантан и релативно брз метод приватизације, врло повољан по политички рејтинг владе која је изводи. Иако не доноси држави приходе, доказивало се да се тај губитак компензује брзином и праведношћу. Ваучерска приватизација је транспарентнија од других модела и њоме се избегавају проблеми процене вредности код осталих видова приватизације.

Један од коришћених аргумената у корист ваучерске приватизације је да грађанство једне државе не поседује довољну количину новца да откупи вредне производне фондове, па да је зато потребно поклањање државних предузећа. Овај аргумент важи само онда када се искључи улога страних инвеститора из приватизације, на пример зато што је намера да се привреда задржи у домаћем власништву (као у Словенији). Тај је аргумент свакако нетачан са економске тачке гледишта, а пракса земаља које су се ослањале на ваучерску приватизацију (Чешка, Русија) показала је касније да им нимало не смета улазак страног капитала.

Брзо изведена ваучерска приватизација може имати једну предност у односу на модел продаје: брза приватизација спречава формирање антиприватизационе коалиције, која би могла настати током времена и блокирати приватизацију. Овај аргумент је имао своју тежину почетком 1990-их година, али касније, десетогодишњег искуства земаља у транзицији, више није био уверљив, јер се показало да су отпори приватизацији мањи од претпостављених.

Тешкоћа са ваучерском приватизацијом је та што не обезбеђује добро управљање предузећима. Наиме, широко распршено власништво, као последица једнаке 'куповне снаге' сваког грађанина, неминовно чини да над једним предузећем нико нема контролу и да су резултати аутоматски лошији од могућих. Лек се може потражити у формирању инвестиционих фондова, којима би грађани препуштали своје ваучере и за узврат добијали акције самих инвестиционих фондова (чешки случај). Фондови би тако могли кумулирати ваучере и постати знатни или доминантни власници појединих предузећа. Међутим, решење проблема управљања предузећима донело је нови проблем – проблем управљања фондовима. Власништво над фондовима било би распршено, па је менаџмент фондова био неконтролисан од стране власника, што је водило у неефикасност пословања како фонда, тако и предузећа у његовом портфељу.

Акционарство запослених

Акционарство запослених подразумева знатне попусте на цену акција (или делимично бесплатну поделу) менаџерима и/или запосленима. Она тако представља комбинацију продаје и бесплатне поделе, али с тим да су бенефиције поделе ограничене на запослене у датом предузећу. Одложено плаћање је уобичајено, како би био савладан проблем недовољне куповне снаге запослених.