thumb|Hawker Hurricane Хокер Харикен () је једноседи ловац конструисан током 1930-их, који је интензивно користио Краљевско ратно ваздухопловство током Другог светског рата.
Развој лево|мини|280п|Прототип K5083, фотографисан пре првог лета 1935. године. Године 1933, британска ловачка одбрана је била снабдевена авионима развијеним у Првом светском рату, који су касније преправљени и побољшани. Од тринаест ловачких група, осам је било наоружано авионима Бристол Булдог, три авионима Хокер фјури и две Хокер димонима. Сви ови авиони били су наоружани са по два фиксна митраљеза Викерс пушчаног калибра. Пошто је традиционални Викерс био застарео, за нове авионе РАФ-а је тражен одговарајући митраљез који би био на дохвату пилоту, јер само је тако било могуће отклонити прекиде у паљби. Спецификација Ф7/30 која је расписана 1930. означила је велики напредак јер је захтевала брзину од 402 -{km/h}- и четири митраљеза. Ипак, током наредних година бомбардери су се тако нагло развијали да већ 1933. тражене перформансе нису биле довољне.
Конструкторска екипа ваздухопловне компаније Хокер под руководством Сиднија Кама (Sudneu Camm) одлучила је због тога да створи једнокрилни авион. Уз то, за тај авион је био предвиђен нови мотор Ролс Ројс ПВ 12 који је могао да развија 60% већу снагу од мотора Кестрел В који се дотле користио.
Да маја 1934. године, пројекат новог ловца био је грубо израђен али је прилично одступао од оригиналног авиона Фјури. У конструкционом бироу био је познат као интерсептор моноплан - једнокрилни ловац пресретач. Почетком 1934. пројектанти су морали да донесу још једну битну одлуку. Дотле су коришћена свега четири митраљеза, а сада је одлучено да се уместо Викерса одаберу амерички митраљези Колт који би се производили по лиценци, као Браунинзи калибра 7,7 -{mm}-.
Друга важна чињеница била је одлука министарства да се Хокеров пројекат интерсептор моноплана одбије уз захтев да му се угради шест до осам браунинга. Према тој новој спецификацији — F-36/34 — до јануара 1935. изграђена је макета новог авиона коју је министарство прихватило и наручило прототип. До августа авион је већ био направљен и то са првим мотором ПВ 12 који је назван мерлин Ц. Октобра месеца је авион друмом довезен до Бруклендса и 6. новембра је Џорж Балмен (Georges Bulman) први пут полетео тим једнокрилним авионом, који још није имао уграђене митраљезе.
Пробе и производња мини|Мотор Rolls-Royce Merlin уграђен на авион Хокер Харикен. Како је мотор Мерлин Ц правио неке тешкоће, одлучено је да се користи побољшани Мерлин Г (марк II). а уједно се кренуло у преговоре за серијску производњу новог ловца. Хокерови директори нису чекали коначну одлуку и кренуло се у израду производних цртежа и припрему алата и материјала за 100 авиона. Трећег јуна 1936. наручено је првих 600 авиона, а министарство ваздухопловства је одабрало и званично име новог авиона — Харикен. У међувремену извршене су неке небитне измене на прототипу који се темељито испробавао у Марлеспејму и коначно, августа месеца, уграђено је и осам митраљеза браунинг. Нови мотор Мерлин још увек није стизао, а са старим се постизала највећа брзина од 512 -{km/h}- на висини од 4.725 -{m}-. Када је, коначно, почетком 1937. стигао нови мотор Мерлин II показало се да је неминовно да се носни део авиона промени, што је донекле успорило серијску производњу. Ипак, први »прави« харикен (Л 1574) са Филипом Лукасом (Philip Lucas) за командама, полетео је 12. октобра 1937.
Увођење у оперативну употребу лево|мини|320п|Си Харикен у формацији децембар 1941. године. Према плановима из 1936, Ловачка команда је требало да има 500 Харикена и 300 Спитфајера до марта 1939. Ти су се планови можда и могли остварити — барем што се тиче Харикена - да није било тешкоћа око мотора Мерлина Ц. Први авиони су тек полако пристизали у јединице и прва која је почела да се привикава на модерне харике била је 111. ловачка група у Нортхолту, под командом мајора Џона Гилана (John Gillan). До јануара 1938. Гилан је све своје двокрилне авионе типа Гонтлет заменио Харикенима и већ 10. фабруара 1938. показао је које су могућности новог авиона. Од Торнхауза код Единбурга до Нортхолта, стигао је за 48 минута преваливши пут од 562 -{km}- што значи брзином од 655 -{km/h}-. У еуфоричним репортерским написима у штампи о постизању овог одличног резултата није пак било ни речи о ветру који му је за време лета дувао у леђа брзином од скоро 100 -{km/h}-. Следећа ловачка група која је добила Харикене, била је 3. група у Кенлију. Како се више пилота жалило да је авион прилично тешко извући из ковита, Харикену је повећано кормило правца са фиксним додатком испод задњег дела трупа. Ова модификација је била изедена након педесетак произведених харикена.
У време Минхенске кризе септембра 1938, и трећа јединица је снабдевена Харикенима, и то 56. ловачка група у Норт Јелду. а производња у Брукленду достигла је осам авиона недељно. Упркос хитном пренаоружавању Ловачке команде, Хокер је успео да добије дозволу од владе да Харикене извози, па су испоруке вршене за Белгију, Пољску, Југославију, Румунију и Турску. Први су их добили Југословени. 12 авиона већ крајем 1938, а 1940. још 12. Југославија је купила и лиценцу за производњу у фабрикама Змај и Рогожарски. Но потражња Харикена је због неизбежног рата са Немачком стално расла. Како Хокер више није могао да удовољи нараслој потражњи, укључила се и фабрика Глостер у Хаклекату која је већ пред крај 1939. израдила 2.750 Харикена. Производња по лиценци била је уговорена и са канадском корпорацијом Харенд Фоундри, која је требало да производи авионе пре свега за потребе канадског ваздухопловства (РЦАФ). Хокер је у то време отворио нову фабрику у Ленглију. а пробни пилоти Балмен (Bulman), Лукас (Lucas), Хиндмарч (Hindmarch) и Сет-Смит (Seth-Smith) тестирали су читав низ побољшаних Харикена. Прво је мотор Мерлин II замењен Мерлином III, где је могла да се користи било Роталова било Хавилендова универзална елиса са променљивим кораком. Авиони из почетне производње били су наиме опремљени традиционалним дрвеним двокраким елисама Ватс. Већ пред крај 1938. појавиле су се прве трокраке елисе, са два положаја за постављање крака елисе, да би ускоро уследила елиса са променљивим угловима крака у ваздуху. Кам се убрзо одлучио и за крила са металном облогом — дотле су била прекривена платном. Први Харикен са металним крилима полетео је већ 28. априла 1938, но замене на текућим тракама извршене су прилично касније. Самосталне издувне цеви постепено су замењиване са по три троструке са сваке стране мотора. Још пре рата летели су и први Харикени са два топа Ерликон калибра 20 -{mm}-, као и примерци са прорезом на крилима, у предњем рубу, и са разним врстама мотора Мерлин. Када је избио рат, Ловачка команда је имала 18 група ловаца Харикен.
Борбена употреба лево|мини|320п|Производна линија Харикена током рата 1942. године.
Када је почео рат у британским ловачким групама било је више Харикена но свих осталих типова ловаца. И у ваздухопловним јединицама Британског експедиционог корпуса у Француској, налазиле су се четири групе Харикена: 1, 73, 85. и 87. На дан 30. октобра 1939. њихови митраљези оборили су првог непријатеља: потпоручник Мулд (Mould) из 1. групе оборио је један немачки дорније -{Do 17}- близу Тула. А иначе, Харикени су у Француској провели прилично мирно првих осам месеци рата. У међувремену, 12 их је упућено финском ваздухопловству током зимског рата и ти су авиони били стално у акцији током шест последњих недеља тога рата
За то време у Уједињеном Краљевству Харикенима и Спитфајерима су пренаоружане и оне групе које су још имале застареле двокрилне авионе. У другој половини битке за Норвешку, маја 1940, 46. група, под командом мајора Кроса () укрцана је на носач авиона и пребачена у Нарвик, на аеродром Бардуфос. Њених 18 Харикена је обавило свега око 200 борбених летова уз оборених десетину непријатељских авиона.
Од 3. јуна, када је наређена евакуација британских снага из Норвешке, до 7. јуна Харикени су штитили укрцавање британских јединица, а онда су пилоти слетели на носач авиона Глоријус иако тако нешто никада нису увежбавали. Ипак то их није спасило, јер већ 12 сати касније носач авиона су потопили немачки ратни бродови Шарнхорст и Гнајзенау. Након више часова проведених у арктичком мору преживела су свега два пилота 46. групе, Грос (Gross) и капетан Џејмсон (Jameson).
У међувремену. немачка армија је кренула у свој велики напад ка западу и РАФ је у Француску послао још 1, 3, 79, 504. и 501. групу Харикена, а тим авионима су пренаоружане и 607. и 615. група. које су дотле летеле са ловцима Глостер Гладијатор. Све те јединице су учествовале у жестоким борбама, претрпевши велике губитке, пре него што су преживели коначно повучени преко Ламанша у Британију. Током битке за Француску показало се колико је Харикен добар у акцији, поготову током борби са својим главним противником Месершмитом -{Bf-109E}- који су немачки пилоти веома хвалили док су Харикене сматрали другоразредним авионима. Чињеница је, да је Харикен у много чему био слабији од -{Bf-109E}- који је био и бржи за 50 -{km/h}-. Спитфајери су једини били дорасли месершмитима, но они су тек у мањем броју учествовали у биткама за Француску и код Денкерка. Харикени су пак били у сталним акцијама у току 37 дана, њихови пилоти су уништили више од 220 непријатељских месершмита и скоро исто толико бомбардера. Каснија истраживања су показала да су ове бројке биле преувеличане, али Ловачка команда је тада изгубила приближно трећину Харикена и петину пилота. За британске ловце је било важно и то да су у Француској стекли искуство и тако барем донекле стигли Немце који су већ имали Шпанију и Пољску иза себе. Британски пилоти се више нису тако круто придржавали предратних тактичких формација које су захтевале исувише пажње током борби. Но, током тих борби показале су се и добре стране Харикена. Био је боље наоружан и покретљивији. Најважније је било то да је Харикен био јако издржљив авион који је успевао да се врати у базу и са оштећењима које ни Месершмит ни Спитфајер не би могли да преживе.
Када је битка за Француску окончана, маршал Хју Даудинг је располагао са 30 група Харикена, значи са око 500 авиона међу којима је већина имала металну облогу на крилима. Новоизграђени авиони су били опремљени модернијим елисама Ротал сталног броја обртаја, а на старе су их постепено уграђивале специјалне радне јединице које је фабрика једноставно послала на матичне аеродроме група, како би тај врло важан посао био што пре обављен.
Битка за Британију мини|десно|250п|Једини очувани примерак Харикена Mk I из Битке за Британију, још увек у летном стању 2006. год.