Порез је недобровољно плаћање држави које није праћено противуслугом коју би од ње примио платилац пореза. Неплаћање или избегавање или отпор опорезивању се кажњава законом. Порези се састоје од директног или индиректног пореза и могу бити исплаћени у новцу или као радни еквивалент. Већина земаља има систем пореза којим се плаћа за јавне / заједничке / усаглашене националне потребе и функције владе: неке одређују једну стопу пореза на лични годишњи приход, неке користе скалу засновану на годишњим износима прихода, а неке земље су скоро у потпуности без опорезивања или имају врло ниске стопе пореза за одређене области пореза. Неке земље наплаћују порез и на приходе корпорације и дивиденде. Ово се често назива двоструко опорезивање, јер ће поједини акционари који примају ову исплату од компаније такође бити опорезовани на тај лични доходак.
Преглед мини| Питер Бројгел Млађи, Канцеларија порезника, 1640
Правна и економска дефиниција пореза разликују се у томе што економисти не сматрају многе трансфере владама као порезе. На пример, неки трансфери у јавни сектор су упоредиви са ценама. Примери обухватају школарину на јавним универзитетима и накнаде за комуналне услуге које пружају локалне власти. Владе такође добијају ресурсе тако што „стварају“ новац и кованице (на пример, штампањем новчаница и ковањем новца), путем добровољних поклона (на пример, доприноса јавним универзитетима и музејима), наметањем казни (као што су казне за саобраћај), задуживањем и конфискацијом богатства. Са становишта економиста, порез је некривичан, мада обавезан пренос средстава са приватног на јавни сектор обрачунат на основу унапред утврђених критеријума и без упућивања на специфичне примљене услуге.
У савременим системима пореза, владе убирају порезе у новцу; мада је опорезивање у материјалним добрима карактеристично за традиционалне или пре-капиталистичке државе и њихове функционалне еквиваленте. Метод опорезивања и владина употреба сакупљених пореза често је предмет дебата у политици и економији. Сакупљање пореза врши владин огранак као што је Канадска агенција за приходе, Служба унутрашњих прихода (-{IRS}-) у Сједињеним Америчким Државама или Служба прихода и царина њеног величанства (HMRC) у Уједињеном Краљевству. Када порез није у потпуности исплаћен, држава може да наметне грађанске казне (као што су новчане казне или одузимање имовине) или криминалне санкције (као што је затварање) дужничког ентитета или појединца.See for example in the case of U.S. Federal taxes.
Сврха и ефекти Наплаћивање пореза има за циљ повећање прихода за финансирање владе и / или промену цена како би се утицало на потражњу. Државе и њихови функционални еквиваленти су током историје користили новац који се обезбеђује порезом да би извршили многе функције. Неке од њих укључују и трошкове економске инфраструктуре (путеви, јавни превоз, санитарије, правни системи, јавна сигурност, образовање, здравствени системи), војска, научно истраживање, култура и уметност, јавни радови, дистрибуција, прикупљање и дисеминација података, јавно осигурање, као и деловање саме владе. Способност владе да подигне порез назива се њен фискални капацитет.
Када трошкови премашују пореске приходе, влада гомила дуг. Део пореза се може користити за отплаћивање прошлих дугова. Владе такође користе порезе за финансирање социјалне помоћи и јавних услуга. Ове услуге могу укључивати образовне системе, пензије за старије особе, накнаде за незапосленост и јавни превоз. Системи управљања енергијом, водом и отпадом су такође уобичајене јавне службе.
Према присталицама теорије прављења новца, порези нису потребни за приходе владе, докле год је влада у спору око издавања декретног новца. Према овом мишљењу, сврха пореза је одржавање стабилности валуте, изражавање јавне политике у погледу расподеле богатства, субвенционирање одређених индустрија или група становништва или изоловање трошкова одређених накнада, као што су аутопутеви или социјална помоћ.
Ефекти се могу поделити у две фундаменталне категорије::
Порези изазивају ефекат прихода, јер они смањују куповну моћ пореских обвезника. Порези изазивају ефекат супституције кад опорезивање изазива супституцију између опорезивих производа и робе без пореза.
мини|250п|Ефекат супституције и ефекат прихода од пореза на добра. Ако се узму у обзир, на пример, две нормалне робе, x и y, чије су цене респективно -{px}- и -{py}- и ограничење индивидуалног буџета дато једначином -{xpx + ypy = Y}-, где је Y приход. Нагиб буџетског ограничења, на графику где је добро x представљено на вертикалној оси и добро y на хоризонталној оси, једнак је -{-py/px}-. Почетни еквилибријум је у тачки (-{C}-), у којој су буџетско ограничење и крива индиферентности тангенте, уводећи један -{ad valorem}- порез на y добро (буџетско ограничење -{pxx + py(1 + τ)y = Y)}- ), нагиб буџетског ограничења постаје једнак -{-py(1 + τ)/px}-. Нови еквилибријум је сада у тангентној тачки (А) са нижом кривом индиференције.
Као што се може приметити, увођење пореза доводи до две последице:
Он мења потрошачев реални приход (мање куповне моћи) Он подиже релативне цене y добра.
Ефекат прихода показује варијацију квантитета добра y дату променом реалног прихода. Ефекат супституције показује варијацију добра y одређену релативном варијацијом цена. Ова врста опорезивања (која изазива ефекат супституције) може се сматрати дисторзијом.
мини|Померање буџетског ограничења након увођења паушалног износа или општег пореза на потрошњу или пропорционалног пореза на доходак.
Други пример може да буде увођење паушалног пореза на приход (-{xpx + ypy = Y - T}-), са паралелним померањем буџетског ограничења наниже, што може да произведе већи приход са истим губитком потрошачког утрошка у односу случај пореза на имовину. Са друге тачке гледишта, исти приход може да буде остварен уз ниже жртвовање утрошка. Исти резултат, остварен паушалним порезом на приход, може се добити следећим типовима пореза (сви они изазивају само померање буџетских ограничења, без узроковања ефекта супституције), нагиб буџетског ограничења остаје исти (-{-px/py}-):
Општи порез на потрошњу: (буџетско ограничење: -{px(1 + τ)x + py(1 + τ)y = Y}-) Пропорционални порез на доходак грађана: (буџетско ограничење: -{xpx + ypy = Y(1 - t)}-)
Када су -{t}- и τ стопе изабране поштујући ове једначине (где је -{t}- стопа пореза на приход а тау стопа пореза на потрошњу):
ефекти ова два пореза су исти.
Порез ефективно мења релативне цене робе. Стога већина економиста, а посебно неокласични економисти тврде да опорезивање ствара тржишне дисторзије и доводи до неефикасности привреде, осим ако не постоје (позитивне или негативне) екстерналије повезане са активностима које су опорезоване, које би требало да буду интернализоване да се остварио ефикасан тржишни исход. Они су стога настојали да идентификују такав систем опорезивања, којим би се минимизовало ово изобличење. Недавна сазнања сугеришу да у Сједињеним Америчким Државама, савезна влада ефективно опорезива улагања у високо образовање у већој мери него што субвенционише високо образовање, чиме доприноси недостатку квалификованих радника и необично високим разликама у приходу пре плаћања пореза између високо образованих и мање образованих радника.
Порези могу чак имати утицаја на понуду рада: може се посматрати модел, у коме је потрошач изабрао број сати проведених на раду и количину потрошње, и да постоји само једна роба, и да не долази до уштеде прихода.
Потрошачи имају одређени број сати (-{H}-), који је подељен између рада (-{L}-) и слободног времена (-{F = H - L}-). Плаћање по сату се означава са -{w}- и оно је индикатор опортунитетног трошка слободног времена, односно прихода ради кога се појединац одриче потрошње додатног сата слободног времена. Потрошња и дужина радног времена имају позитиван однос, више сати на раду значи веће зараде, и под претпоставком да радници не уштеде новац, веће зараде подразумевају повећање потрошње (-{Y = C = wL}-). Слободно време и потрошња се могу посматрати као два нормална добра (радници морају да бирају између додатног сата рада, што значи веће потрошње, или додатног сата слободног времена) и буџетско ограничење има негативан нагиб (-{Y = w(H - F)}-). Крива индиферентности која повезује ова два добра има негативан нагиб и слободно време постаје све важније код високих нивоа потрошње. То је зато што је висок ниво потрошње значи да људи већ проводе много сати радећи, тако да је у тој ситуацији њима потребно више слободног времена, а то значи да они треба да буду плаћени више да би радили додатни сат. Пропорционални порез на приход, мења нагиб буџетског ограничења (сада -{Y = w(1 - t)(H - F)}-), и подразумева ефекте супституције и дохотка. Проблем је у томе што ова два ефекта иду у супротним правцима: ефекат прихода показује да се са порезом на приход потрошач осећа сиромашнијим и из тог разлога он жели да ради више, што изазива повећање понуде радне снаге. Са друге стране, ефекат супституције показује да је слободно време, које је нормална роба, сада погодније од потрошње и то подразумева смањење понуде радне снаге. Дакле, укупан ефекат може бити повећање или смањење понуде радне снаге у зависности од облика криве индиферентности.
мини|250п|Лаферова крива. У овом случају, критична тачка је на 70% пореске стопе. Приход се повећава до тог врха, и затим почиње да опада. Лаферова крива приказује количину владиних прихода у функцији пореских стопа. Она показује да након критичне стопе приходи владе почну да се смањују као последица пада понуде радне снаге. Ова теорија изражава да ако се систем налази иза те критичне тачке, смањење стопе пореза треба да подразумева пораст понуде радне снаге, која би заузврат довела до повећања државног прихода.
Владе користе различите врсте пореза и варирају пореске стопе. Они то чине да би распоредили пореско оптерећење међу појединцима или класама становништва укључених у опорезиве активности, као што је пословни сектор, или да би редистрибуирали ресурсе између појединаца или класа у популацији. Историјски, порези на сиромашне су подржавали племство; модерни систем социјалне заштите има за циљ подршку сиромашнима, инвалидима или пензионисаним путем опорезивања оних који су у радном односу. Осим тога, порези се примењују како би се финансирала страна помоћ и војна улагања, како би се утицало на макроекономски учинак економије (владина стратегија за то се назива њеном фискалном политиком; видети такође пореске олакшице), или да би се модификовали обрасци потрошње или запослености унутар привреде, тако што неке класе трансакција чине мање или више атрактивним.
Државни порески систем често одражава њене јавне вредности и вредности оних са тренутном политичком моћи. Да би се створио систем опорезивања, држава мора да направи избор у погледу расподеле пореског оптерећења - ко ће платити порезе и колико ће платити - и како ће сакупљени порези бити потрошени. У демократским земљама где јавност бира оне који су задужени за успостављање или администрирање пореског система, ови избори одражавају тип заједнице коју јавност жели да створи. У земљама у којима јавност нема значајан утицај на систем опорезивања, тај систем може боље одражавати вредности оних који су на власти.