Окланд (; на маорском -{Tāmaki-makau-rau}-) је град на Сјеверном острву Новог Зеланда и представља најнасељенију урбану средину у држави, са 1.467.800 становника према процјени из јуна 2019. Град представља конурбацију неколико мањих општина: Централни град, Вајкатере, Манукау и Северни град који заједно чине Окланд, којим управља Савјет Окланда. Град лежи у региону Окланд, између залива Хаураки и Пацифика на истоку и обухвата насељена мјеста и острва у заливу, што чини укупну популацију од 1.642.800 становника. Окланд је разнолик, мултикултуралан и космополитски град и има највећу популацију полинежана на свијету. На маорском назив за Окланд је , што значи „Тамаки желе многи“, у смислу пожељности његових природних ресурса и географије.
Окланд заузима подручје од Хаураки залива на истоку, а затим се шири до планинског ланца Хунуа на југоистоку, луке Манукау на југозападу и планинског ланца Вајтакар и мањих ланаца за западу и сјеверозападу. Брда која га окружују су богата кишним шумама, а пејзаж је испрекидан са 53 успавана вулканска конуса. Централни дио урбаног подручја заузимају уски земљоузи између луке Манукау на Тасманском мору и луке Вајтемат на Тихом океану. Окланд је један од неколико градова на свијету који има луке на оба главна водена тијела — мору и океану.
Земљоуз на којем се налази Окланд први пут је насељен око 1350. године и био је цијењен због богате и плодне земље. Популација Маора у области је процијењена на око 20.000 прије доласка Европљана. Након што је Британска колонија успоставила власт над Новим Зеландом 1840, Вилијам Хобсон, британски гувернер Новог Зеланда, изабрао је Окланд за главни град. Назвао га је по Џорџу Едену, грофу од Окланда, управнику британске ратне морнарице. Сукоби између Маора и Европљана око земље, довели су до рата средином 19. вијека. Године 1865, Велингтон је постао главни град Новог Зеланда, умјесто Окланда, али је прилив становништва усљед миграција остао велики и Окланд је остао најнасељенији град у држави. Данас, Централни пословни округ Окланда, који такође називају и центром града, је средиште економије Новог Зеланда.
Универзитет Окланда је основан 1883. године и највећи је универзитет на Новом Зеланду. Разнолике културне институције, као што су Меморијални ратни музеј Окланда, Музеј саобраћаја и технологије и Галерија умјетности, као и националне историјске локације, фестивали, умјетнички наступи а спортске активности су важне туристичке атракције. Архитектонски рељефи укључују мост Харбоур, градску скупштину и Небески торањ — телекомуникациони и опсерваторијски торањ. Аеродром Окланд мјесечно има око милион иностраних путника. Без обзира на то што је један од најскупљих градова на свијету, Окланд је проглашен као један од најпогоднијих градова за живот, нашавши се на трећем мјесту 2019, у годишњем прегледу квалитета живота у укупно 231 граду на свијету, који спроводи Мерсер. На првом и другом мјесту нашли су се Беч и Цирих.
Историја Период прије Европљана
Маори су населили земљоуз Окланд око 1350, називајући га или , што значи „Тамаки желе многи“, у смислу пожељности његових природних ресурса и географије. Уски земљоуз је била стратегијска локација, са двије луке које обезбјеђују приступ мору и са западних и источних обала. Посједује плодно тло, које олакшава хортикултуру, док двије луке обезбјеђују много морске хране. Маори су изградили утврђена села у низу —pā на вулканским врховима.
Племе Ngāi Tai, потомци народа Тајнуи (Tainui), настанили су се у граду Мараетај. Остали потомци народа Тајнуи, били су припадници племена Te Kawerau ā Maki, који су живјели испод шумског прекривача у планинском ланцу Вајтакар и контролисали су дио сјеверно до луке Кајпара, преко ријеке Махуранги до Такапуне. Племе Ngāti Te Ata било је настањено јужно од луке Манукау. У предјелу заједно са обалом од Вангапарое до ушћа Тамс, било је настањено племе Ngāti Pāoa. Доминантна сила на земљоузу Тамака била је заједница племена Te Wai-o-Hua, под влашћу племена Te Hua-o-Kaiwaka.
У периоду између 1600 и 1750, племена Тамакена настанила су вулканске конусе, градећи утврђено село pā. Широм земљоуза, развили су. 2.000 хектара земље за узгој батата. На врхунцу просперитета, популација на земљоузу је износила неколико десетина хиљада. То је била најнасељенија област Новог Зеланда прије доласка Европљана. Ипак, од раног 18. вијека, народи Ngāti Pāoa су почели да се селе у залив Хаураки и сјеверно у Махуранги. Између 1740 и 1750, племе Ngāti Whātua-o-Kaipara доселило се са југа, упали су на земљоуз и убили сталног поглавицу племена Wai-o-Hua, Kiwi Tаmaki. Након тога су узели њихово последње насеље у четврти Мангере. Племе Ngāti Ngā Oho, потомци племена Wai-o-Hua. Услиједио је период мира, у којем је дошло до сукоба између племена Ngāti Pāoa's и Ngāpuhi на сјеверу, због чега су племена Тамаке била рањивија на напад.
Долазак Европљана
Племена Ngāti Whātua и Tainui била су најбројнија племена када су Европљани стигли у нови Зеланд, а укупна популација Маура у Окланду до доласка Европљана процијењена је на око 20.000. Појава ватреног оружја на крају 18. вијека, пореметила је равнотежу моћи и довела је до ратова мушкетама почетком 1807. године, што је довело до масовних селидби породицеiwi, која није имала много новог оружја. Племе Ngāpuhi и њихови савезници, добијали су размјеном мушкете од Европљана. Упркос томе што су имали мање мушкета, племе Ngāti Whātua је побиједило племе Ngāpuhi, у бици Моремонијума, у којој је убијено 150 људи, (1807 или,1808).
thumb|right|Одштампани цртеж луке Окланда 1857.
Āpihai Te Kawau (око 1790–1869), вођа клана Ngāti Taou, из племена Ngāti Whātua, био је добар пријатељ са Самуелом Марсденом. У периоду од десет мјесеци, током 1821–1822, играо је значајну улогу у експедицији од 1.600 km. Серија сукоба је планула у централном и јужном дијелу Сјеверног Острва.
Такође, 1821, ратни вођа племена Ngāpuhi —Хонди Хика, стекао је неколико стотина мушкета у Сиднеју, што је промијенило баланс моћи међу породицом iwi. У септембру 1821, Хонги Хика је предводио експедицију која је напала и узела два села племена Ngāti Pāoa, на територији Маунаина и Мокоја, на територији данашњег Панмура. Хонги Хика је наставио са нападима на територији данашњег Тамса и у Ваикуту. Експедиција Кавауа је прекинута након што су нападнути од стране племена Ngāti Whātua, које се ујединило са племеном Таранаки и побиједили су Матакикије, припаднике снага Хонгија Хике. Године 1825, Хика је побиједио племе Ngāti Whātu, у бици познатој под називом zhnne Ika a Ranganui, близу Каиваке, и преживјеле су отјерали у Волкат.
Европљани су такође са собом донијели нове болести, као што су богиње и туберкулоза, које су имале велику стопу смртности Маорима, што је довело до тога да Окланд буде виртуелно празна тампон зона између породице iwi, чија је процијењена популација била између 500 и1840.
thumb|upright|left|Први гувернер Новог Зеланда, Вилијам Хобсон, прогласио је Окланд главним градом колоније 1841, на земљи коју им је уступило племе Ngāti Whātua.
Како су се ратови мушкетама ближили крају, вршен је велики притисак на Британију да интервенише и угуши безакоње, посебно од стране мисионара како би заштитили Мауре. Капетан Вилијам Хобсон послат је у Нови Зеланд од стране владе Велике Британије, како би убиједио Мауре уступе њихов суверенитет Британској круни. Као реакција на потезе компаније Новог Зеланда, која је креирала план да купи велики дио земље и направи колонију на Новом Зеланду, 15. јуна 1839. године, Летерс Патентом проширена је територија Новог Јужног Велса, који је заузео цијели Нови Зеланд. Гувернер Новог Јужног Велса, Џорџ Гипс, постављен је за гувернера Новог Зеланда, што је представљало прву јасну назнаку Британаца да хоће да анексирају Нови Зеланд, а Џејмс Кук је тврдио да Нови Зеланд припада Британцима јер су га открили. На дан 6. фебруара 1840. године, Хобсон и око 40 поглавица Маора, међу којима и поглавица племена Ngāti Whātua, потписали су међународни уговор Вајтанга, у Вајтангу о куповини острва. Хобсон је копије уговора носио широм острва, како би га потписале и остале поглавице, али велики број њих је или одбио или није ни понуђен да потпише. Уговор је потписало укупно више од 500 Маора.
Племе Ngāti Whātua је тражило британску заштиту од племена Ngāpuhi, као и узајаман однос са Круном и Црквом. Недуго након потписивања уговора, племе Te Kawau понудило је Хобсону, гувернеру Новог Зеланда, земљу у луци Харбоур за нови главни град, који је Хобсон именовао по Џорџу Едену, грофу Окланда, који је тада био гувернер Индије. Окланд је формиран 18. септембра 1840, а званично је постао главни град Новог Зеланда 1841. године.
Како је популација Маура опадала скоро цијели вијек, тако је опадала и количина земље коју је у свом посједу држало племе Ngāti Whātua. За 20 година, изгубили су 40% своје земље, од чега су један дио изгубили преко конфисковања од стране Владе. У периоду када им је популација била најмања, племе Ngāti Whātua држало је у свом посједу само неколико хектара земље у региону Оракеј, што је названо „последње упориште“. До краја 1840-их, Маори су били мањина у. региону Окланд. Упркос страху током Новозеландских ратова, Маори су остали културна и политичка сила након окупације Бастиона и Маури су културно оживјели крајем 20. вијека.
Формирање града
thumb|right|Прва црква у Окланду, црква Светог Павла, сликана око 1880.
Недуго након потписивања међународног уговора, гувернер Новог Зеланда, Вилијам Хобсон морао је да изабере главни град колоније. У то доба, већина европских досељеника била је смјештена на Јужном Острву, али је Хобсон знао мало о њему и није му одговарала географска локација. Након препоруке мисионара Хенрија Вилијамса и подршке генерала Фелтона Метјуа, Хобсон је изабрао јужну страну Валтемате за будући главни град, док је привремено смјестио администрацију у Окијату. Поглавица племена Ngāti Whātua — Te Kawau понудио му је земљу у луци Харбоур за нови главни град, што је Хобсон прихватио и капетан Вилијам Симондс купио је земљу од 12 km², у вриједности од 341 фунту и именовао га по Џорџу Едену, грофу Окланда. Окланд је званично проглашен за главни град 1841, а селидба администрације завршена је 1842.
Хобсонова барка, „Ана Вотсон“, упловила је у луку Окланд 15. септембра 1840, три дана прије него што је упловио брод Компаније Новог Зеланда, „Платина“. На броду је било 130 колониста и монтажна резиденција гувернера, слична оној изграђеној за Наполеона Бонапарту на острву Света Јелена током његовог прогона. У граду су доминирали досељеници из Новог Јужног Велса. Међу првим досељеницима било је католика и 1841. године, отворили су школу за дјечаке, што је била прва школа у Окланду било које врсте. Црква Светог Павла изграђена је 1841. године и служила је као англиканска катедрала преко 40 година. Срушена је 1885. године, али је нова изграђена како би је замијенила у Улици Симондс.
Први мигрантски бродови који су пловили из Британије, почели су да пристижу од 1842. У почетку, источни дио остао је резервисан за владине званичнике, док су остали, „незванични досељеници“, били смјештени на западном дијелу. Оваква социјална разлика постоји и данас у Окланду, јер се у источном дијелу углавном налазе богатији становници.
thumb|left|Зграда треће Владе Новог Зеланда, сликана око 1860—1870.