Јастребача () врста је птице која припада реду сова (-{Strigiformes}-) и породици правих сова (-{Strigidae}-). Припада средње великим совама, тело је дужине од 36 до 41 -{cm}-, распон крила око 60 -{cm}-, а просечна тежина 300—400 -{g}-. Врло је налик малој ушари или утини (-{Asio otus}-), али су јој уши врло мале и тешко видљиве, а прошарана су само прса. Лице је изразито светло, с истакнутом тамном маском око жутих очију. Реп јој је дугачак, састоји се од 12 рестрикса прошараних са 7, 8 белих пруга.

Данас постоје три званично признате подврсте јастребаче — номинална -{Surnia ulula ulula}- која живи на северном Палеарктику, -{Surnia ulula tianschanica}- која настањује Централну Азију и гнезди се на падинама планине Тјеншан и -{Surnia ulula caparoch}-, различита од претходне две, има тамније перје, а живи на северу Северне Америке. Станишта свих подврста чине јастребачу циркумполарном врстом — врстом која настањује северну хемисферу подједнако по целој арктичкој зони, и у Евроазији и у Северној Америци. Зими остаје у свом ареалу гнежђења или се у јатима спушта јужније, пратећи кретања глодара који чине примарни део њене исхране.

Најчешће се храни глодарима из рода -{Microtus}-, првенствено врстама попут аљаске (-{Microtus miurus}-), чивавске (-{Microtus pennsylvanicus}-) и дугорепе волухарице (-{Microtus longicaudus}-), а на менију јој се редовно могу наћи и птице, међу којима јастребача најчешће конзумира снежнице, јаребице, дивље кокошке (-{Falcipennis canadensis}-), голубове и детлиће (-{Dryocopus pileatus}-). За разлику од већине других сова, а слично снежној сови, јастребача може да лови и дању, тако да се потрага за пленом може одвијати у било које доба дана и ноћи. На северним географским ширинама са константном дневном светлошћу током лета и константним мраком током зиме, ова сова лови нон-стоп. На избор станишта утиче количина плена који се може наћи, тако да јастребача насељава умерено густе четинарске или мешовите шуме које се граниче са мочварама или другим отвореним областима, попут оних шума чији су делови посечени или спаљени. Северно се простире докле год има дрвећа, укључујући и екотоне тајге и тундре, а јужна граница се поклапа са границом распрострањења снежне сове. У планинским областима се протеже до висина на којима расте дрвеће, до око 2.650 метара.

Вокализација ове сове је веома разноврсна и свако оглашавање има своју специфичну примену, односно зависи од ситуације у којој се јастребача налази. Најчешће је вабљење — звиждук који звучи као „улулулулулулулул“ и траје до 14 секунди, а које се може чути током спајања парова, када мужјак покушава да женки привуче пажњу или јој показује потенцијалну локацију на којој ће се гнездити и извести младе.

Спајање парова се одвија током фебруара, када мужјаци крећу да дозивају женке и када се одвија и удварање и храњење женке. Слично као ни остале сове, ни јастребача не прави гнездо, већ искључиво налази постојеће шупљине или стара гнезда, па тако гнездо може да представља шупљину у трулом дрвету, отворену иструлелу шупљину где се врх дрвета сломио, спаљени пањ или напуштено гнездо детлића. Женка након парења сноси око седам глатких, белих јаја на којима лежи 25—30 дана, након чега се излежу птићи који су беспомоћни и голи чучавци и који остају у гнезду 3—5 недеља. Младунци након три месеца постају самостални, напуштају своје родитеље и почињу засебан живот. Просечан животни век јастребаче и у дивљини и у заточеништву износи десет година, а тренутна бројност се процењује на 10.000—50.000 парова у Северној Америци, односно мање од 10.000 парова у Шведској и 3.600 парова у Финској.

Опис Јастребача је сова средње величине са дугим репом и кратким, шиљатим крилима. Просечна висина мужјака креће се од 36 до 42,4 центиметара, док је женка висине 37,2—44,7 центиметара. Као и код већине осталих сова, и код ове врсте је женка већа од мужјака, и то за око 17 % у тежини, па је тако мужјак тежак у просеку 300 грама, а женка 40 грама тежа, али је дужина крила код оба пола готово једнака и износи 22,5 центиметара, а распон око 60 центиметара, што указује на то да је полни диморфизам код ове врсте мање изражен него код осталих северних шумских сова. Њена просечна тежина ставља је на девето место на листи северноамеричких сова од укупно 18 њих.

Перје јој је браонкасто-црно одозго, са бројним белим тачкицама и пругама на глави, леђима и крилима. Задњи део врата има карактеристичну тамнообојену шару у облику латиничког слова -{V}-, а слабо развијени фацијални диск је сивкасто-беле боје са карактеристичним тамноцрним ободом. Глава јој је релативно спљоштена одозго, чиме подсећа на гаћасту кукумавку. Доњи део тела јој је беле боје са израженим браон пругама. Има компактно перје и потпуно оперјале ноге, кратке, густо оперјале тарзусе и прсте. Реп јој је дугачак, са 12 рестрикса прошараних са 7, 8 белих пруга. Кљун јој је жућкаст, а доња вилица има терминални зарез. Очи су мале и жуте. Не постоји разлика у обојености перја међу половима, а младунци су веома слични по изгледу одраслим јединкама.

Сличне врсте Општи изглед јастребаче је поприлично јединствен међу северноамеричким совама. Величина и профил лета су слични као код куперовог сокола. За разлику од осталих сова, ретко стоји усправно, а лови углавном дању са изложених, истакнутих одмаралишта, слично као и велики сврачак. Лет јој је променљив, екстремно брз и са маневрима, као код куперовог сокола, док се креће кроз шуме и грмље. Лебди попут ветрушке, а једри као соколови. Територијално дозивање мужјака је жуборећи звиждук — улулулулулулулулулул — који траје до 14 секунди, а слично тако се оглашава и мужјак гаћасте кукумавке након што женка са којом ће се потенцијално парити уђе на његову територију. Дозивање у случају опасности је слично дозивању малог сокола и представља брзопонављајућу серију кее-кее-кее-кее или храпаво кевтање скрееееее, са нагласком на последњи слог. Упркос наведеним сличностима, због свог јединственог облика, шара на перју и понашања, мало је вероватно да се ова врста може помешати са неком другом совом или соколом у Северној Америци.

Систематика Јединке ове врсте се у Северној Америци не разликују у обојености перја ни у величини, али јединке које живе широм Евроазије су светлије и беље, са проређеним вентралним пругама и бељим горњим деловима главе, иако јединке у централној Азији имају једнако тамне дорзалне пруге, али је абдомен сличан оном какав имају јединке у осталим деловима Евроазије. У Евроазији, дубина пигментације, количина белих тачкица и величина варирају, иако јако изражене индивидуалне варијације не морају да имају нужно везу са географским обрасцима. Јединке у Сибиру су у просеку незнатно светлије и веће, првенствено у дужини крила, иако су неке неке скандинавске јединке једнако светлије, а величина им се незнатно разликује у односу на сибирске.

Подврсте Према неким научницима постоје три подврсте јастребаче, мада индивидуалне варијације знатно отежавају дијагнозу, чак до те мере да поједини научници сматрају субспецифијске разлике тривијалним: -{Surnia ulula ulula}- — живи на северном Палеарктику, -{Surnia ulula tianschanica}- — живи у Централној Азији на падинама планине Тјеншан, -{Surnia ulula caparoch}- — разликује се од прве две, има тамније перје, а живи на северу Северне Америке.

-{S. u. caparoch}- (Милер, 1776) Укључује -{S. u. hudsonia}- (Гмелин, 1788), -{S. u. hudsonica}- (Бонапарте, 1824) и -{Strix canadensis}- (Стивенс, 1826). Живи широм Северне Америке, од централне Аљаске источно до североисточне Канаде. Зими неке јединке могу да залутају јужно до континенталних делова Сједињених Држава, а забележени су такви случајеви јужно до Орегона у Стеновитим планинама и Њујорку, а ова врста се појављује и до далеких поља Велике Британије, на Канарским Острвима и вероватно на полуострву Чукчи у источном Сибиру. Леђа су јој тамне браон боје, теме јарко црно са понеком белом тачкицом, горњи део груди загасите црне боје, док су груди густо прошаране тамним пругама. У просеку је већа од осталих подврста.

-{S. u. ulula}- (Лине, 1758) Укључује -{Strix funerea}- (Лине, 1758), -{Ulula flammeata}- (Фриш, 1766), -{Strix nisoria}- (Мејер, 1810), -{S. u. doliata}- (Палас, 1811), -{Strix borealis}- (Лесон, 1830), -{S. u. pallasi}- (Бутурлин, 1907) и -{S. u. orokensis}- (Стачанов, 1931). У великој мери присутна у северној Евроазији, од Скандинавије источно до источног Сибира, тачније до полуострва Камчатка и Сахалин, и јужно до Тарбагатаја. Скитнице посећују области до западне Европе и острва Сент Мајкл на западу Аљаске. Слична је претходној подврсти, али су јој леђа светлије браон боје, теме је подједнако црно и бело, горњи делови тела имају незнатно више беле боје и груди су мање прошарање, а у просеку је мања.

-{S. u. tianschanica}- (Смолбоунс, 1906) Укључује -{S. u. korejewi}- (Зарудњи и Лудон, 1907). Ова подврста је становник планина централне Азије — планина у југоисточном Казахстану, источном Киргистану и северозападној Кини. Слична је подврсти -{S. u. caparoch}-, али су пруге на грудима мало ређе. Величина ове подврсте се креће негде између величина претходне две подврсте, иако су јој крила у просеку за око један центиметар дужа него код осталих подврста.

Сродне врсте Монофилија породице -{Strigidae}-, правих сова (за разлику од кукувија, породице -{Tytonidae}-), никада није била довођена у питање — јасно је да, заједно, сове формирају природну класу, а да праве сове формирају засебну класу. И према остеолошким и према генетичким карактеристикама, врста -{Surnia ulula}- смештена је у монотипски род -{Surnia}-, а овај у потпородицу -{Surniinae}- заједно са родовима -{Glaucidium}-, -{Athene}-, -{Micrathene}- и -{Aegolius}-, а кариотип такође подупире ово груписање. Јастребача са родом -{Glaucidium}- формира засебну парафилетичку групу, па је, сходно овоме, ова сова по својим карактеристикама на много начина слична јединкама из поменутог рода.

Распрострањеност 250px|мини|десно|Листа, Норвешка Јастребача настањује бореалне шуме на Холарктику, све од северне Норвешке и Шведске до Камчатке и Сахалина. Распрострањена је и на Аљасци и у Канади. Упркос великој области распрострањености, данас постоје само три подврсте.

Врста је присутна у следећим земљама: Естонији, Казахстану, Канади, Кини, Киргистану, Монголији, Норвешкој, Русији, Северној Кореји, САД, Финској, Швајцарској и Шведској. Док је повремено присутна, или је миграторна врста у Аустрији, Белгији, Бермудским острвима, Данској, Јапану, Луксембургу, Мађарској, Немачкој, Пољској, Румунији, Словачкој, Уједињеном Краљевству, Украјини, Француској, Холандији, Чешкој и Шпанији.

Америка

Ареал гнежђења Гнезди се северно до западне и централне Аљаске (острво Кодијак), северног и централног Јукона (Лапијер Хаус, Олд Кроу, језеро Клуејн, долина Фирт, Демпстер, долина Клондајк), северозападних и централних делова Северозападних територија (делта Макензија, река Андерсон, Велико ропско језеро), јужног Кивејтна (језеро Гањон), северне Алберте (језеро Ведлин, река Каква), северног Саскачевана (Фон ди Лак, језеро Атабаска), северне Манитобе (Черчил, Гилам), северног Онтарија (језеро Кируна, Мусони), северног Квебека (Куџуак, Ит Соваж), Лабрадора (Окак, залив Уџукток) и Њуфаундленда (језеро Стег, Николсвил). Досадашња истраживања нису потврдила да се гнезди у Приморским провинцијама.

Ареал гнежђења протеже се јужно до јужне приморске Аљаске (острво Кодијак), јужне Британске Колумбије (Атлин, Пис Ривер, планина Тод), јужне и централне Алберте (Банф, Ред Дир, Калгари), централног Саскачевана (Хадсон Беј) и централне и јужне Манитобе (Минедоса, Ривертон, Калевала).