алт=Словенске државе у Европи|мини|Словенске државе у Европи мини|Словенске државе и народи 7-8. век Словени су најбројнија етно-лингвистичка група у Европи. Насељавају источну, југоисточну и средњу Европу и сјеверну и средњу Азију. Словени говоре словенским језицима који припадају индоевропској породици језика и дијеле, у различитој мјери, поједине културне особине. Од почетка 6. вијека шире се и насељавају просторе источне и средње Европе и југоисточне Европе. Источни Словени су населили Сибир и средњу Азију.Robert Greenall, Russians left behind in Central Asia, BBC News, 23 November 2005 Тренутно половина територије Европе је насељена словенском говорном заједницом, док сваки словенски народ има емигранте на другим континентима.
Данашњи словенски народи су подјељени на Западне Словене (првенствено Пољаци, Словаци и Чеси), Источне Словене (Белоруси, Русини, Руси и Украјинци) и Јужне Словене (првенствено Бошњаци, Бугари, Македонци, Словенци, Срби, Хрвати и Црногорци). Савремени Словени су знатно генетски и културно разноврснији, и односи између њих — чак и унутар појединих етничких група — су различити, почев од осећаја повезаности до заједничког осећања непријатељства.
Етноним Словенски етноним има изворно (ендонимско, односно аутонимско) порекло и лингвистички је реконструисан у прасловенском језику као -{*Slověninъ}- (мн. -{*Slověne}-). Најстарији извори словенског порекла у којима се користи појам Словени („“) потичу из 9. века и написани су на старословенском језику. Изван словенског корпуса, постоје и неки старији извори, написани на страним, односно несловенским језицима, у којима се помиње етноним Словени. Византијски историчар Прокопије из Цезареје (6. вијек) у својим делима која су написана на средњовјековном грчком, за Словене користи сљедеће називе: „“, „“, „“, „“ и „“,Procopius, History of the Wars,\, VII. 14. 22–30, VIII.40.5 док његов савременик Јорданес на латинском користи назив „“.Jordanes, The Origin and Deeds of the Goths, V.33.
Обично се сматра да је словенски ендоним, односно аутоним изведен из ријечи „-{*slovo}-“, првобитно означавајући „људи које говоре (исти језик)”, тј. људе који разумију једни друге, за разлику од словенске ријечи за „стране људе” — -{*němci}-. Ријеч „-{*slovo}-“ и сродне ријечи „-{*slava}-“ и „-{*slukh}-“ поријекло воде од праиндоевропске ријечи „-{*ḱlew-}-“, когнат старогрчке ријечи „“, од које је настало име Перикле, и латинске „“. Услед сличности с ријечју „слово“, „Словени“ („Словјани“) може значити „они који знају говорити“, за разлику од имена „Немци“, од „нěм“, „нијем“, „они који не знају говорити“. Други могући корен словенског имена је ријеч „слава“. У неким словенским језицима назив за Словене има корен „слов-“, на пример у словеначком Словани () или српском Словени, а у другима „слав-“, као у руском Славјани () или хрватском Славени (). Према неким теоријама корен „слав-“ настао је због руског акања (прелажења ненаглашеног „о“ у „а“).
Сродни називи Поједини етноними из старијих античких извора такође се доводе у везу са пореклом словенског имена. На првом месту, реч је о извесним сродним терминима које у свом знаменитом раду под насловом Географија (средина 2. века) приликом набрајања источноевропских народа и племена бележи Птолемеј ( / Souobēnoi; / Stauanoí), што се у делу стручне, како лингвистичке тако и шире славистичке јавности тумачи и прихвата као рано сведочанство о словенском имену (=*Svobene).
Посебну пажњу истраживача такође привлаче и неки други називи који се у изворима користе за Словене. Полазећи од бројних средњовековних извора у којима се разне скупине Словена од стране Немаца означавају као Венди () или Винди (), историчари и лингвисти су покушали да пронађу одговор на питање о значењу неких старијих података, које је већ у 6. веку забележио историчар Јорданес, указавши на везе и сродност Словена („Склавени“) са „Венетима“ () и Антима. Тим поводом су предложена разна тумачења, тако да део истраживача сматра да би под Јорданесовим "Венетима" требало подразумевати претке Западних Словена, док би Анти били преци Источних Словена, те би стога Јорданесови „Склавени“ у ужем смислу били преци Јужних Словена.
Поводом питања о значењу етнонима Венеди и могућим везама са етнонимом Венети, у стручној јавности су изнете разне претопоставке о подацима које су забележили старији антички писци Тацит (), Птолемеј () и Плиније (), тако да део истраживача сматра да би под Тацитовим, Птолемејевим или Плинијевим „Венедима“, односно „Венетима“ требало видети претке Словена, што би у контексту касније немачке употребе појма „Венди“ за означавање Словена значило да су упоредо са словенским ендонимима (изворним називима) већ у античко време употребљавани и разни егзоними (страни називи), који се бележе у облицима Венеди, Венети, Венди, Винди и слично.
Подела Словена Савремена подјела према регионима Западни Словени Словаци (словачки језик) Чеси (чешки језик) Морављани и Шлезијци Пољаци (пољски језик) Лужички Срби (горњолужичкосрпски и доњолужичкосрпски језик) Кашуби (кашупски језик)
Источни Словени Руси (руски језик) Украјинци (украјински језик) Белоруси (белоруски језик) Русини (русински језик)
Јужни Словени Срби (српски језик) Црногорци (српски и црногорски језик) Хрвати (хрватски језик) Словенци (словеначки језик) Бугари (бугарски језик) Македонци (македонски језик) Бошњаци (бошњачки језик)
Поред три основне групе Словена, из којих су се развили данашњи словенски народи, током раног средњег века постојала је још једна, средњословенска скупина, којој су припадали Панонски Словени (настањени током 6. века на ширем простору бивше римске покрајине Паноније), као и Дачки Словени (настањени током 6. века на ширем простору бивше римске покрајине Дакије, северно од доњег тока реке Дунава). Током средњег века, највећи део словенског становништва на просторима Паноније и Дакије подлегао је постепеној мађаризацији, односно румунизацији.
Историја Словена Порекло Словена Словени су један од огранака индоевропских народа. Сматра се да се праиндоевропским језиком говорило у 4. миленијуму п. н. е, док се прасловенски језик издвојио као засебан у 1. миленијуму п. н. е. Преци Словена су били део староевропског огранка Индоевропљана који је настањивао средњу Европу у 2. миленијуму п. н. е, а из кога су се, осим Словена, развили и Келти, Итали, Илири, Венеди, Германи и Балти.Валентин Васиљевич Седов, Словени у далекој прошлости, Нови Сад, 2012, стране 99-103. Ови Староевропљани се археолошки могу идентификовати са Курганском културом (1500—1200. п. н. е.), као и са Културом поља погребних урни (13-7. век п. н. е.).Валентин Васиљевич Седов, Словени у далекој прошлости, Нови Сад, 2012, стране 152-154. У североисточном делу ареала средњоевропске заједнице поља погребних урни развила се Лужичка култура, која се делимично идентификује са Протословенима, а делимично са Протогерманима.Валентин Васиљевич Седов, Словени у далекој прошлости, Нови Сад, 2012, стране 179-188.
У погледу лоцирања словенске прапостојбине постоји неколико теорија: аутохтона теорија која тврди да су Словени живели северно од Карпата од 1000. п. н. е. алохтона теорија која тврди да су Словени дошли на то подручје у 5. или 6. веку после Христа.
Немачка и разне словенске нације користиле су неке од теорија о пореклу Словена за политичку пропаганду. Неки научници (нпр. Казимир Годловски и Зденек Вана) сматрају да су поменуте теорије апсурдне и тврде да су се Словени појавили као посебно племе негде у време Исуса Христоса.
Једна теорија тврди да су постојала два таласа Словена, Прасловени (Венети), као и Словени који су се са њима измешали и створили данашње Словене. Та теорија покушава решити врло сложена питања која излазе из археолошких налаза на словенским територијама.
Није потпуно сигурно где су тачно Словени живели пре сеобе на запад. Први историјски помен Словена код Плинија и Птолемеја смешта их у подручје мочвара реке Припјат (Полешка), али знатан број словенских ријечи има индоаријске облике који казују на заједнички прајезик.
Недавно се јавила и теорија која тврди да је Словенска прадомовина укључивала подручја која Тацит наводи као Германију. Тацит је писао да је појам „Германија“ у смислу домовине Германа настао релативно недавно (у 1. веку). Додатну збрку уноси чињеница да су неки Словенски народи настали због потпуне асимилације древних несловенских народа. Тако се корени данашњих Бугара могу наћи у Средњој Азији. Ту спадају и теорије о Иранском пореклу Срба и Хрвата или вандалском пореклу Пољака.
Словени у сеоби народа мини|Словени служе својим боговима на острву Рујан Словени се јављају у новијој историји када се са Германима и Келтима крећу према западу у 5. и 6. веку, а вероватно под притиском народа из Сибира и источне Европе (Хуни, Авари, Прабугари и Мађари). Тада су Словени населили подручје између Одре и Лабе на северу, затим Чешку, Моравску, велики део данашње Аустрије, Панонију и Балканско полуострво, као и подручје код горњег тока реке Дњепар.
Словени након сеобе Када су се сместили на својим територијама, Словени су успоставили прве облике држава, којима су управљали кнезови са ризницом и војском, као и прве класне поделе, са племићима који су пристајали уз Франачку и Свето римско царство. Карантанија, која је покривала данашњу Аустрију и Словенију, била је једна од првих словенских држава у Средњој Европи, а на северу су формиране и Самова држава, Њитра и Моравска. У том раздобљу је постојала и држава панонских Словена под називом кнежевина Доња Панонија, као и територија под контролом племена Северани, али ширење Мађара и Влаха, као и германизација Аустрије раздвојили су северне од јужних Словена. На словенском југу формиране су кнежевине Србија, Хрватска, Дукља, Травунија, Захумље, Паганија, као и јужнопанонска Кнежевина између Драве и Саве. Бугарски канат, који су основали туркијски Прабугари, временом је постао словенска држава. На словенском истоку је формирана Кијевска Русија, а своје државе су формирали и Пољаци и Чеси. У старијој историји није било никаквог јединства Словенских народа, иако је повремено било сарадње.
Енглеска реч за роба -{slave}- долази од старофранцуске -{sclave}-, од средновековне латинске речи -{sclavus}-, од византијско грчке σκλάβος, која заправо потиче од речи етнонима -{Slav}-, пошто су у раним средњовековним ратовима многи Словени заробљени и поробљени.Oxford English Dictionary, 2nd edition 1989, s. v. 'slave'Encyclopædia Britannica, History of Europe – Middle Ages – Growth and innovation – Demographic and agricultural growth
Пропаст и обнова словенских држава Током средњег века, Словени су покушавали да очувају своју државност, трпећи притисак својих несловенских суседа, Византинаца, Франака, Мађара, Хазара, Немаца, Млетака, Монгола и Турака. Почетком новог века, од словенских народа су своју државност успели да очувају само Руси у Великој московској кнежевини, Пољаци и Дубровчани, док су се остали Словени нашли под влашћу Турака, Хабзбурга и Млетака.
Крајем 18. века пропада и Пољска држава, а потом у 19. веку и Дубровачка република. Средина 19. века доноси обнову државности Србије, Црне Горе и Бугарске. Већина словенских народа, изузев Лужичких Срба, ослободиће се стране власти у првој половини 20. века, након протеривања Османског царства са највећег дела Балкана, као и након распада Хабзбуршке монархије 1918. године. Тада ће бити обновљена Пољска држава, а формираће се и Чехословачка, као и Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца (Југославија). У исто време, Руска Империја се после Руског грађанског рата организује у Совјетски Савез, у којем су најбројнији народ били Руси.