мини|десно|Брошура коју је користила коалиција 1977 Спасите нашу децу () је била политичка коалиција која је формирана 1977. у Мајамију, с циљем да укине окружну уредбу која је забрањивала дискриминацију у областима становања, запошљавања и јавних услуга на основу сексуалне оријентације. Коалицију је предводила славна певачица Анита Брајант, која је тврдила да уредба представља дискриминацију јер је спречава да учи своју децу библијском моралу. Радило се о добро организованој кампањи која је покренула жестоку политичку борбу између геј активиста и традиционалних хришћанских фундаменталиста спремних да зауставе либералне друштвене промене. Када се укидање уредбе нашло на референдуму, привукло је највећи одзив од свих посебних избора у историји округа Дејд, и прошло са скоро 70% гласова.
Спасите нашу децу је била прва организована опозиција покрету за права хомосексуалаца, који настаје након Стоунволске револуције, 1969. Укидање уредбе подстакло је групе у другим градовима да покушају да оборе сличне законе. Следеће године, бирачи у Сент Полу (Минесота), Вичити (Канзас), и Јуџину (Орегон) укинули су сличне уредбе у тим градовима, а користила се углавном иста стратегија у кампањи. Спасите нашу децу је такође била укључена у сличну кампању у Сијетлу, где су били неуспешни, а извршила је велики утицај на Предлог 6, предложени државни закон у Калифорнији који би учинио обавезним отпуштање отворено геј запосленика у школама, а који су калифорнијски гласачи одбили 1978. године.
Историчари повезују огроман успех коалиције Спасите нашу децу са организованим учешћем конзервативних хришћана у политичким процесима. Иако насилно хришћанско мешање није имало распрострањену улогу у политици САД још од 1925, у року од две године свештеник Џери Фолвел формирао је коалицију конзервативних верских група под називом Морална већина која је утицала на Републиканску странку да укључи друштвену агенду у своју националну политику. Хомосексуалност, Амандман о једнаким правима, абортус и порнографија су били најважнији приоритети Моралне већине, све до њеног нестанка, 1989. године. За многе геј мушкарце и лезбијке, изненађење исходом кампања из 1977. и 1978. усадило је нову одлучност и консолидовало активизам и заједнице у многим градовима у којима нису били политички активни.
Позадина Дана 18. јануара 1977, Комисија округа Дејд одобрила је закон којим се забрањује дискриминација хомосексуалаца у запошљавању, становању и пружању јавних услуга.„Bias Against Homosexuals is Outlawed in Miami“, Њујорк тајмс (19. јануар 1977), pp. 14 Чланица комисије, Рут Шек, предложила је меру 7. децембра 1976, на захтев геј лобистичке организације под називом „Коалиција округа Дејд за људска права гејева“ (), која је била стара мање од годину дана. На челу групе била су тројица геј активиста: Џек Кембел, власник 40 геј сауна широм САД, политички и геј активиста Боб Баскер и Боб Кунст, локални публициста и ентузијаста „Покрета људских потенцијала“ и заговорник сексуалног ослобођења.
Хомосексуалност у Мајамију Општи став о хомосексуалности у Мајамију био је сличан ставовима у другим градовима широм државе. Иако је ноћни геј живот у граду био исто тако буран као и други облици забаве тридесетих, до педесетих година 20. века градска управа је радила на томе да затвори што више геј барова, а донети су и закони којима су се хомосексуалност и ношење одеће супротног пола ставили ван закона. Између 1956. и 1966, Џонсов комитет, који је основало законодавство Флориде, активно је настојао да удаљи хомосексуалце из државних служби и са државних универзитета широм Флориде, објављујући Љубичасти памфлет, који је приказивао све хомосексуалце као зле и као тешку претњу деци Флориде. У то време је Мајами хералд објавио неколико прича које су представљале локалне хомосексуалаце као синоним за своднике и педофиле, а локална телевизија -{NBC}- емитовала је 1966. године документарни филм под називом „Хомосексуалац“ () који је упозоравао гледаоце да су младићи у опасности од злих мушкараца.
Представа јавности о хомосексуалцима се променила са либерализацијом друштвених ставова крајем шездесетих година 20. века. Године 1969, у Њујорку је дошло до Стоунволске револуције која је означила почетак модерног покрета за геј права. Хомосексуални живот је у Мајамију ипак био веома затворен, а геј барови су били предмет честих рација. Године 1970, у Мајамију је основана Метрополитанска црква, конгрегација за геј и лезбијке хришћане, која је привукла стотине парохијана. У граду је 1972. одржана Демократска национална конвенција, и на њој је по први пут један геј политички активиста из Сан Франциска, Џим Фостер, одржао јавни говор о правима геј мушкараца и лезбијки. Џек Кембел је 1974. отворио у граду геј сауну која је била у саставу ланца -{Club Baths}-. Када је полиција извршила рацију, он се побринуо да све оптужбе против ухапшених буду повучене. Поднео је и тужбу против полиције тражећи забрану даљег узнемиравања, а добио је и формално извињење од полиције. Чак се и приказивање геј мушкараца и лезбијки у локалним новинама променило: од предатора до неме, угњетене мањине. Године 1977, Мајами је био један од скоро 40 градова у САД који су донели уредбе о забрани дискриминације геј мушкараца и лезбијки.Tanasychuk, John (4. јун 2007) „Exhibit Marks 30th Anniversary of How Anita Bryant Fought—and Helped—Gay Rights“, The South Florida Sun-Sentinel, pp. 1
Реакција на уредбу Када се 1976. године прочула вест о предлогу уредбе, дошло је до малог вала протеста који се проширио од локалних цркава. Северозападна баптистичка црква објавила је вест са проповедаонице. Вест је забринула једну од верница, Аниту Брајант, познату тридесетшестогодишњу певачицу.Matthews, Tom, Fuller, Tony, и Camp, Holly (6. јун 1977). „Battle Over Gay Rights“, Њузвик, pp. 16–26 Брајант је каријеру започела као дечја звезда на телевизијској емисији у Оклахома Ситију и у телевизијском шоу под називом -{Arthur Godfrey's Talent Scouts}-. Њено детињство и младост обележени су честим преокретима: родитељи су се два пута разводили, а она је често живела у условима сиромаштва, али је са осам година постала поново рођена хришћанка, сматрајући своју веру и своје учешће у цркви стабилизујућим фактором у животу. Као дете, молила је Бога да је учини звездом. По сопственом признању, била је изузетно амбициозна.Kelley, Ken (Мај 1978). „Playboy Interview: Anita Bryant“, Плејбој, pp. 73–96, 232–250 У касним тинејџерским годинама, такмичила се на разним изборима за мис, те је проглашена за Мис Оклахоме и била друга пратиља у такмичењу за Мис Америке. Године 1960, удала се за Боба Грина, диск џокеја из Мајамија и постала професионална певачица. Била је успешна, остваривши три златне плоче, а углавном је певала популарну, патриотску и госпел музику. Наступала је у склопу Божићне турнеје Боб Хоуп (), забављајући америчке трупе у иностранству, и певала на сахрани председника Линдона Џонсона 1973. Године 1969, -{Florida Citrus Commission}- ју је ангажовала да промовише сок од поморанџе у телевизијским рекламама. Такође је рекламирала кока-колу, Тапервер, Крафт фудс као и ланац хотела Холидеј ин. Њен агент за таленте је био у браку са Рут Шек, Брајантова је донирала 1.000 долара за њену кампању.
У почетку, Брајантова своју забринутост није јавно обзнањивала, упркос молбама њеног пастора да се укључи. Написала је писмо комисији Округа и позвала Рут Шек, изразивши забринутост због предлога уредбе. Њен главни приговор на уредбу је био тај да би она могла дозволити хомосексуалцима да раде у парохијском школама. Сво четворо њене деце похађало је приватне хришћанске школе. Признала је да у великој мери није познавала специфичне опасности које представљају хомосексуалци, али када су јој послали графичке приказе хомосексуалног чина, и када јој је полицијски наредник који је посећивао њену цркву показао фотографије дечје порнографије, била је ужаснута. Брајант је касније инспирацију приписала својој деветогодишњој ћерки која јој је рекла да би Бог могао да јој помогне у њеној борби, након тога је одлучила да се јавно ангажује.
У време гласања комисије у јануару, просторија у којој се одржавала седница била је препуна особа заинтересованих за ово питање. Аутобуси пуни верника дошли су из удаљених места, а демонстранти су протестовали изван зграде. Није било организованог доласка оних који су подржавали уредбу. Унутар просторије, присталице и противници уредбе искористили су цело додељено време за говоре. Говор Аните Брајант одражавао је ставове већине оних који су се противили уредби. Она је у свом обраћању комисији рекла: „Уредба одобрава неморал и дискриминише моју децу која имају право да одрастају у здравој, пристојној заједници“. Неколико чланова Коалиције округа Дејд за људска права хомосексуалаца као и Рут Шек, били су запањени бројем и снагом стотина демонстраната који су испунили просторију, и оних који су држали плакате и протестовали испред зграде. Међутим, уредба је донета са 5 гласова „за“ и 3 „против“.
Уредба округа Дејд 77—4
Након усвајања уредбе, преко тридесет конзервативних политичких професионалаца и свештеника различитих вероисповести састали су се у кући Брајантове и Грина како би разговарали о плану да се скрене пажња јавности на питање и да се покуша прикупити најмање 10.000 потписа како би се о уредби одлучивало на референдуму становника округа. Изабрали су име Спасите нашу децу () и изгласали Брајантову за председницу, Боба Грина за благајника и човека по имену Роберт Брејк (који је био побожни католик који је учествовао и у покрету за грађанска права, али је био веома забринут због либерализације политике у Мајамију) за секретара. Уз помоћ Мајка Томпсона, стручњака за маркетинг, који је био повезан са Републиканском странком, коалиција је одржала конференцију за новинаре на којој је Брајант држала памфлет о хомосексуалности, за који је тврдила да се дистрибуира у околини средње школе (ову тврдњу је касније оповргла), и изјавила да хомосексуалци округа Дејд „покушавају да регрутују нашу децу да буду хомосексуалци“. Прикупили су далеко већи број потписа од потребног, испоручивши више од 64.000 потписа у року од шест недеља. Комисија је заказала референдум за 7. јун 1977.
Стратегија Мајк Томпсон је у једној анкети у марту 1977. открио да се жене у округу Дејд противе укидању уредбе у односу два према један, оне су своје геј пријатеље сматрале релативно безопасним. Због тога је Спасите нашу децу радила на томе да покаже да су хомосексуалци били неморални, промискуитетни, да су пркосили традиционалним родним улогама, и да су представљали посебну опасност за децу. Брајантова је ову стратегију доживела као крсташки рат, држећи говоре у којима је истицала да доношење уредбе „ставља закон на страну неправедног. Ако хомосексуалци могу да мењају закон у своју корист, зашто не би могле и проститутке, лопови, или убице?“Kondracke, Morton (1980). „-{Anita Bryant Is Mad About Gays“, The New Republic}-, pp. 13–14 Посебно је повезивала хомосексуалце са педофилима, говорећи: „Од неких прича које могу да вам испричам о регрутовању и злостављању деце од стране хомосексуалаца би вам се смучило.“ Брајантова је одбацила поједине медијске описе који су је представљали као особу која мрзи, рекавши да је њена инспирација дошла „из љубави, не само љубави према Божијим заповестима и Његовој речи, него и љубави за моју и вашу децу. Да, и љубави за све грешнике, чак и за хомосексуалце“.