Макс Хоркхајмер (; Штутгарт, 14. фебруар 1895 — Нирнберг, 7. јул 1973) је био немачки филозоф и социолог јеврејског порекла, један од утемељивача критичке теорије друштва и директор чувеног Франкфуртског Института за социјална истраживања. Његови најзначајнији радови укључују Помрачење ума () (1947), „Између филозофије и социјалне науке“ () (1930—1938) и заједно са Теодором Адорном, написао је нашироко познату књигу Дијалектика просветитељства (). Кроз Франкфуртски Институт је утицао на остварење великог броја других значајних радова. Dictionary of the Social Sciences. Craig Calhoun, ed. 2002. Oxford Reference Online. . College of the Holy Cross. 14 October 2009

Биографија

Детињство Макс Хоркхајмер је рођен 14. фебруара 1895. године у Штутгарту тадашњег Немачког царства као једини син Морица и Бабете Хоркхајмер. Хоркхајмер потиче из конзервативне, богате и ортодоксне јеврејске породице. Његов отац је био успешни власник неколико фабрика текстила у једном предграђу Штутгарта, где је Макс рођен.Berendzen, J.C., "Max Horkheimer", The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Fall 2013 Edition), Edward N. Zalta Мориц је очекивао да ће његов син поћи његовим стопама и наставити породични посао. Хоркхајмер је 1911. године са 16. година завршио препараторну школу, да би радио у очевој фабрици.Sica, Alan., ed. 2005. Social Thought: From the Enlightenment to the Present. Boston, MA: Pearson Education, Inc. Pp: 542 ^ Jump up to: a b c d e 1916. године бива регрутован у Први светски рат тиме завршавајући своју произвођачку каријеру и прекидајући своју шансу да настави породични посао.Reason, Nostalgia, and Eschatology in the Critical Theory of Max Horkheimer Brian J. Shaw The Journal of Politics,

Образовање У пролеће 1919. године, како није прошао тест физичке спремности за војскуBerendzen, J.C., "Max Horkheimer", The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Fall 2013 Edition), Edward N. Zalta (ed.), Хоркхајмер уписује Минхенски Универзитет. Убрзо потом, Хоркхајмер се преселио у Франкфурт на Мајни, где је студирао филозофију и психологију у класи Ханса Корнелијуса.Berendzen, J.C., "Max Horkheimer", The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Fall 2013 Edition), Edward N. Zalta (ed.), URL = <>. ^ Jump up to: a b Тамо је упознао, неколико година млађег, Теодора Адорна са којим ће остварити дуговечно пријатељство и сараднички однос. После безуспешног покушаја да напише дисертацију на тему гешталт психологије, Хоркхајмер, уз помоћ Корнелијуса, успешно је завршио свој докторат са 78-страницa дугачком дисертацијом на тему Антиномија теолошке процене ().Sica, Alan. Social Thought: From the Enlightenment to The Present. Pennsylvania State University: Pearson, Inc. 2005. ^ Jump up to: a b 1925. године Хоркхајмер је хабилитирао са дисертацијом названом Кантова критика процене као веза између практичне и теоријске филозофије. У Франкфурту је, такође, упознао Фридриха Полока који је постао његов колега са Института за социјална истраживања. Наредне године, Макс је постављен на место директора овог Института. Убрзо након тога, 1926. године, Хоркхајмер је оженио Росу Рикхер.

Институт за социјална истраживања 1926. године Хоркхајмер је био „неплаћени предавач у Франкфурту.“ Убрзо након тога, 1930. године, унапређен је на место професора филозофије на Франкфуртском Универзитету. Током исте године, када је место директора Института за социјална истраживања остало упражњено, због одласка Карла Гунберга, Хоркхајмер је био изабран од стране богатог послодавца који је допринео да Хоркхајмер попуни то место. Институт је имао своје почетке у Марксистичкој групи студената која је основана од стране Феликса Вејла, бившег студента политичких наука у Франкфурту који је искористио своје наследство као начин да исфинансира своје левичарске циљеве. Полок и Хоркхајмер су били партнери са Вејлом у првобитном раду Института.

Хоркхајмер је радио на томе да претвори Институт у потпуно академско предузеће.Callinicos, Alex T. 2007. Social Theory: A Historical Introduction. 2nd ed. Cambridge, UK: Polity Press.

Jump up ^ Као директор, променио је Франкфурт из православне Марксистичке школе у јеретичку школу за критичка социјална истраживања. Наредне године на челу са Хоркхајмером, Институт је почео да издаје Часопис за социјална истраживања ().Elliot, Anthony and Larry Ray. ed. 2003. Key Contemporary Social Theorists. Malden, MA: Blackwell Publishers Ltd. Pp:163 Jump up ^ Хоркхајмер је паметно преуредио Институт тако што је представио програм заједничког истраживања који је предвиђен за специфичне социјалне групе (прецизније радничку класу) која би нагласила проблем односа између историје и мисли. Институт се усмеравао на спајање гледишта Маркса и Фројда. Франкфуртска школа је покушала да учини то систематским спајањем различитих структурних концепата историјског материјализма и психоанализе.

Током 1930. године, између времена када је Хоркхајмер проглашен за професора социјалне филозофије и времена када је проглашен за директора Института, немачки нацисти су постали друга највећа политичка партија у Рајхстагу (). У врхунцу насиља које је окруживало раст нацистичке партије, Хоркхајмер и његови сарадници су почели да се припремају за могућност исељавања Института из Немачке. Хоркхајмерова хабилитација () је опозвана од стране нове нацистичке владе због своје марксистичке природе која је представљала Институтове идеје као и због своје истакнуте јеврејске асоцијације. Када је Хитлер 1933. године постављен за Канцелара, Институт је био приморан да затвори своју локацију у Немачкој. Хоркхајмер прво је емигрирао у Женеву, у Швајцарској, па онда следеће године у Њујорк, где се Хоркхајмер састао са председником Колумбијског Универзитета да би размотрили премештање Института. На Хоркхајмерово изненађење, председник се сложио да отворе Институт у азилу и, такође, је понудио зграду за Институт.Ritzer, George. 2011. Sociological Theory. 8th ed. New York, NY: McGraw-Hill.

Jump up ^ У јулу 1934. године, Хоркхајмер је прихватио понуду Колумбије да премести Институт у једну од њихових зграда.

1940. године Хоркхајмер је добио Америчко држављанство и преселио се у Лос Анђелес, Калифорнију, где му је његова сарадња са Адорном донела принос Дијалектика просветитељства (). Наредних година, Хоркхајмер није скоро ништа објављивао, али је наставио да уређује Студије филозофије и социјалне науке () као наставак Часописа за социјална истраживања. 1949. године се вратио у Франкфурт где се Институт за социјална истраживања 1950. године поново отворио. Између 1951. и 1953. године Хоркхајмер је био ректор Франкфуртског Универзитета. 1953. године Хоркхајмер је одступио с места директора Института и преузео мању улогу на Институту, док је Адорно постао директор. Хоркхајмер и Адорно се сматрају оснивачима Института.

Касније године Хоркхајмер је наставио да предаје на Универзитету све до средине '60-их године тј. до своје пензије. 1953. године, Хоркхајмер је награђен Гетовом украсном плочом града Франкфурта и касније је назван почасним грађанином Франкфурта. У Америку се вратио 1954. и 1959. године да предаје као чест посећујући професор на Чикашком Универзитету.

Оставштина Остао је важна личност све до своје смрти у Нирнбергу 1973. године. Макс Хоркхајмер је уз помоћ Теодора Адорна, Херберта Маркуза, Валтера Бенџамина, Лава Ловентала, Ота Кирчхајмера, Фридриха Полока и Нумана развио „Критичку теорију“ (). Према речима Ларија Реја „Критичка теорија“ је „постала једна од најутицајнијих социјалних теорија '20. века.Elliot, Anthony and Larry Ray, . ed. 2003. Key Contemporary Social Theorists. Malden, MA: Blackwell Publishers Ltd. Pp:162 ^ Jump up to: a b

Филозофска мисао Макса Хоркхајмера Хоркхајмерова дела су обележена бригом да се покаже однос између афекта (посебно патње) и коцепата (схваћених као израз борбе разума). У овоме, он критички одговара на оно што је он схватио за оба као једнострани нео-Кантизам (са нагласом на концепте) и филозофија живота () (са нагласом на изражавање и откриће света). Важно је нагласити да је Хоркхајмер сарађивао са Хербертом Маркузом, Ериком Фромом, Теодором Адорном и Валтером Бенџамином.

Критичка теорија Кроз критичку теорију, Хоркхајмер је „покушао да оживи социјални, радикални и културални критицизам“ и дискутовао је ауторитет, милитарност, економску кризу, еколошку кризу као и сиромаштво масовне културе. Хоркхајмер је помогао да се формира Критичка теорија кроз мешавину радикалног и конзервативног објектива који потиче од радикалног Марксизма и који се завршава у „песимистичном јеврејском трансцендентализму“. Хоркхајмер је развио своју критичку теорију тако што је гледао на своје богатство кроз разлику у положају између буржуја и сиромашних. Ова критичка теорија је прихватила будуће могућности друштва и била је преокупирана силама које су натерале друштво да се окрене рационалним схватањима које су омогућиле искрен, слободан и праведан живот. Био је сигуран у своју потребу да „преиспита целу материјалну и спиритуалну културу човечанства“ да би могао да промени цео друштвени систем. Хоркхајмер је настојао да омогући радничкој класи да поврате свој положај да би могли да се одупру фашистичком мамцу. Хоркхајмер наглашава да „рационално организовано друштво које само регулише своје постојање“ је било потребно заједно са друштвом које је могло само да „задовољи заједничке потребе“. Да би се задовољиле ове потребе, било је потребно да се учествује у друштвеним условима у којима су људи живели и у којима су се њихова схватања и дејства формирале. Ово је захтевало потпуно познавање историје и знања. Кроз ово, критичка теорија је развила „критику буржујског друштва кроз коју је 'критика идеологије' покушала да одреди положај 'утопијског садржаја' доминантног система мисли. Изнад свега, критичка теорија настоји да развије критичку перспективу у дискусији свих социјалних пракси.Held, David. 1980. . ^ Jump up to: a b c

Дела Помрачење ума