Милорад Драшковић (Полом, 10. април 1873Политика бр. 4756: Милорад Драшковић, 22.4.1921, приступ 2.7.2013 — Делнице, 21. јул 1921) био је српски адвокат, привредник, банкар и политичар. Драшковић је био члан Самосталне радикалне странке (доцније Демократске странке), народни посланик у скупштини Краљевине Србије и министар у владама Краљевине Србије и Краљевине СХС. Као министар унутрашњих послова Краљевине СХС био је аутор Обзнане, правног акта објављеног 29. децембра 1920. године, којим су Комунистичка партија Југославије и раднички синдикати стављени ван закона. После неуспелог атентата, у Београду, 3/4. маја 1921. године,"Политика", 4. мај 1921 и једне завере омладинаца откривене у Загребу (Мишић, Шнајдер, Стилиновић),"Политика", 27. мај 1921 чије је виновнике суд ослободио,"Политика", 5. јун 1921 (доле десно) повукао се из владе 18. јула 1921. године. Три дана касније убио га је, током лечења у Делницама, у Горском котару, припадник комунистичке групе Црвена правда, Алија Алијагић.Споменица Милорада Драшковића, Београд, 1921; „Милорад Драшковић“, Политика, бр. 4756, Београд, 22.7.1021, 1; Српски биографски речник, том 3, Д-З, „Драшковић, Милорад“, Нови Сад, 2007, 405-406.
Биографија мини|150п|Споменик Милораду Драшковићу на Новом гробљу, у Београду Порекло и школовање Рођен је у селу Полом, на падинама Рајца, између планина Рудник и Сувобор, у задрузи Драшковића. Отац му је био Тимотије, а мајка Николија, рођ. Милојевић. Имао је две сестре. Основну школу завршио је у суседном селу, Бањанима, нижу гимназију у Горњем Милановцу, а вишу је започео у Ваљеву, а окончао у Крагујевцу. Био је одличан ђак, иако је током гимназијског школовања добио некакву очну болест због које му је десно око морало бити хируршки одстрањено. Правни факултет у Београду завршио је 1894, а адвокатски испит положио је 1897. године. Још као студент заинтересовао се за политику, за опозициону Самосталну радикалну странку. Могуће да је такво усмерење подстакнуто тиме што је још пре завршетка студија ступио на рад у адвокатску канцеларију Николе Николића, истакнутог члана те странке. У истој канцеларији Драшковић ће започети, у својству приправника, своју адвокатску каријеру, 1897. године. У мају исте године био је у прилици да брани Васу Пелагића, у процесу који је против њега вођен због „антирежимске“ брошуре Друга Пелагићева одбрана.Саша Илић, Соња Јерковић: Вајферт није Вајферт - идентитет скулптуре Анибала де Лота, у: Наслеђе, Завод за заштиту споменика културе града Београда, бр. XV, Београд, 2014, стр. 169-180, доступно на: ; Јован М. Поповић: Неимари Југославије, Београд, 1934, 344; Пресуде В. Пелагићу у: Др Андрија Раденић, Прогони политичких противника у режиму Александра Обреновића 1893-1903, Београд, 1973, 480-485.
Привредна делатност и најранији политички ангажман Већ наредне, 1898. године, Драшковић запоставља правнички посао, напушта адвокатску канцеларију и на подстицај професора економије на Правном факултету Велике школе др Милића Радовановића посвећује се изучавању савремених достигнућа млекарске индустрије. Више месеци провео је на специјализацији у источној Француској, у месту Мамирол (Mamirolle), чувеном по производњи истоименог сира, и у Нешателу (Neuchâtel) у Швајцарској, изучавајући производњу и прераду млека и разне технике справљања сира. Драшковић је на специјализацију кренуо са скромном стипендијом од 2.000 динара, а по окончању школе (курса) у Мамиролу стечена искуства је проверио у модерним млекарама Данске и Холандије.С. Илић, С. Јерковић: наведено дело, 172, 177; Тодор Боровњак: Милорад Драшковић. О десетогодишњици од његове смрти, Горњи Милановац, 1931, 12; Споменица Милорада Драшковића…, 68; Ј. М. Поповић, наведено дело, 344. Млекарство је постало његова опсесија, а у њему је видео грану привреде која има немерљив потенцијал, а који је готово потпуно неискоришћен. Знања у преради млека ће му бити и средство за одржање голог живота кад се током друге половине 1899. и прве половине 1900. године буде нашао у емиграцији, најпре у Срему и Банату, а потом у западној Румунији, у коју је доспео због наводне умешаности у такозвани Ивањдански атентат на краља Милана.Пошто је протеран из Смедерева, које је видео као базу за своје планиране млекарске подухвате, Драшковић је избегличке дане провео у тешком сиромаштву, а преживео је захваљујући чувању коза и справљању сира. Иначе, Ивањдански атентат од 24 јуна (6. јула) 1899. послужио је краљу Александру и влади да се разрачунају са политичким противницима, односно са Радикалном странком услед чега је дошло до многобројних хапшења, „чишћења“ државног апарата и протеривања (или бекства) многих чланова те странке. М. Радојевић: наведено дело, 10; С. Илић, С. Јерковић: наведено дело, 172, 177; . По повратку у земљу, августа 1900. године, након амнестије коју је краљ Александар Обреновић прогласио у поводу свог венчања, Драшковић се настанио у Смедереву, у којем је имао родбину, и јануара 1901. године добио је правозаступнички декрет.Према речима др Леонтија Павловића (Смедерево у XIX веку, Смедерево, 1969, 126) Драшковићев ујак (не рођени брат његове мајке) Жика Гајичић припадао је старој смедеревској трговачкој породици и у политичком погледу такође је био самосталац. У том граду Драшковић ће провести више година, а почетком 1907. ту се и оженио. Супруга му је била Јованка, кћи угледног Смедеревца Јоце Милановића – Глобочанина. Милорад и Јованка добили су два сина – Радоја (1909-?) и Слободана (1910-1982) и кћер Бојану (1912-?), а након делничког атентата родио се и трећи син Милорад (1921-1996). Споменица Милорада Драшковића…, 7, 17; Милан Ђ. Милојевић: Милорад Драшковић као државотворни посленик, Београд, 1922, 5. Међутим, рад у адвокатури поново је остао у другом плану пошто се он у потпуности посветио млекарству и млекарској индустрији. Био је активан учесник конгреса Савеза српских земљорадничких задруга (1901, 1902) на којима је пропагирао потребу за развојем модерне млекарске индустрије у Србији, држао је предавања на сеоским скуповима, организовао је млекарски курс (1903) и посветио се практичном производном раду. Учествовао је у отварању и раду прве српске млекарске задруге у Жаркову, на имању Кијево, власника Светозара Стефановића, познатог ресторатора београдске железничке станице (8. маја 1902). Ипак, није се ту дуго задржао јер је управник града Београда видео претњу у томе да Драшковић, као политички неподобан елемент, буде у близини Кошутњака, „где се краљ често извози“ и уз главну железничку пругу Београд – Ниш.Споменица Милорада Драшковића…, 13-14, 71; С. Илић, С. Јерковић: наведено дело, 172, 177. Склоност ка млекарству и жеља да личним примером покаже могућности те производне делатности нагнали су га да у Смедереву отвори први српски модерни млекар (млечно-индустријску фабрику) 1902. године. Драшковић је узео земљиште у крају званом Царина, искрчио га и претворио у пашњаке, сазидао је објекат и опремио га савременим уређајима и отпочео је послове млечно-прерађивачке индустрије, од производње сточне хране и узгоја стоке, па до прераде млека и справљања сира и других млечних производа, а његов млекарник „Годомин“ постаће ускоро и школом модерног млекарства. Драшковић није презао да скупа са својим радницима коси ливаде, негује стоку, ђубри њиве и прерађује млеко. У млекари, користећи модерне уређаје и машине, производио је путер и сиреве царић и годомин, а број крава музара нарастао је за око седам година бављења млекарством са 20 на сто. Истовремено Драшковићев млекар су на подстицај Главног савеза земљорадничких задруга редовно посећивали ђаци и учитељи пољопривредних школа, а последица тога било је ницање већег броја сирарских и млекарских задруга широм Србије.Споменица Милорада Драшковића…, 14-15; М. Ђ. Милојевић, нав. дело, 6; „Десет година од смрти Милорада Драшковића“ // Политика, бр. 8331, Београд, 21. јул 1931, 2; С. Илић, С. Јерковић: наведено дело, 172, 177.
Банкарска делатност Озбиљнији улазак у политику, оличен у избору за народног посланика (1905. и 1906) и добијању на управу ресора народне привреде у владама Љубомира Стојановића (1905-1906) и Саве Грујића (1906) није га у потпуности удаљио од бављења смедеревским млекарником.Колико је Драшковић, кад год је то било могуће, гурао политику у други план сведочи забелешка учињена на крају писма Љ. Стојановићу од 19. јула 1908. године, а којом се осврће на неке планиране састанке: „Мене извините. Сад превлачимо и денемо сено. Посао врло важан, који без мене не иде. Трајаће још који дан, до четвртка. Ви ми јавите ако треба доћи раније.“ Архив САНУ, Заоставштина Љ. Стојановића, 12.352/4, наведено према: Мира Радојевић: Милорад Драшковић у Првом светском рату, у: Наша прошлост, 11, Краљево, 2010, напомена 9, 11-12, доступно и на: http://media.nmkv.rs/2011/11/01-Mira-Radojevic-Milorad-Draskovic-u-Prvom-svetskom-ratu.pdf (11.7.2018). То ће учинити тек његово ступање у свет банкарства. Наиме, као правник и већ признати привредник, Драшковић је 1907. ушао у управу београдске Извозне банке. Ускоро је продао потпуно разрађени млекарски комплекс и потпуно се посветио банкарским пословима – као члан управног одбора (1907-1914) и као заступник главног директора (1908-1912) Извозне банке, а у међувремену је био потпредседник Београдске берзе (1909-1910. године) и члан њеног управног одбора (1910-1911).Државни календар Краљевине Србије за годину 1908, Београд, 1908; Државни календар Краљевине Србије за годину 1909, Београд, 1909; Државни календар Краљевине Србије за годину 1910, Београд, 1910; Државни календар Краљевине Србије за годину 1911, Београд, 1911; Државни календар Краљевине Србије за годину 1912, Београд, 1912; Државни календар Краљевине Србије за годину 1914, Београд, 1914. Има мишљења да је Драшковићев прелазак у банкарство инициран управо његовим занимањем за производну привреду. Наиме, подстакнут лошим стањем шљиварства у Србији које је било екстензивно, запуштено и непродуктивно, и од кога су користи једино имали страни трговци, Драшковић се носио мишљу да разради план за опоравак те гране пољопривреде и за успостављање стабилног и профитабилног извоза. Залагао се за стварање модерних сушара (етиважа) за прераду шљива и за стварање погодних извозних услова (организационих и правних) за продају тог артикла, али и других пољопривредних производа на страном тржишту. Према савременицима, Драшковић је у уверењу да је материјално подизање појединаца и финансијских установа битан услов за јачање државних финансија ступио у Извозну банку која је после смрти Косте Таушановића (1854-1902), познатог политичара и банкара, била „извозна“ само по имену. Драшковић је предузео мере за проналажење довољних количина капитала потребног за обављање извозних послова и за његово организовање, и српски је извоз „добио силног полета“.М. Ђ. Милојевић, Милорад Драшковић…, 10; Vesna Aleksić, Sprega države i akcionarskih banaka u Srbiji do Drugog svetskog rata – primer Izvozne banke a.d.“ (I deo), у: Bankarstvo, br. 10-11, Beograd, 2011, 112,114; Ј. М. Поповић, наведено дело, 345; Т. Боровњак, наведено дело, 21. Драшковић и Извозна банка радили су у веома сложеним околностима Царинског рата и настојања Србије да се у сфери економије ослободи аустроугарског туторства. Још од 1905-1906. као министар народне привреде Драшковић је неуморно радио да се прошири трговинска размена Србије са другим државама, али и да се створе услови за измену структуре српских извозних артикала. Било је потребно са извоза примарних пољопривредних производа (првенствено сточарских) прећи на извоз ратарских и воћарских сировина и још више готових производа. У том циљу Извозна банка је од његовог доласка у ту банку нарочито развила кредитирање српских извозних подухвата.V. Aleksić, наведено дело, 116; С. Илић, С. Јерковић: наведено дело, 173.