десно|безоквира|262x262п Oružane snage Austrougarske () bile su oružane snage Austrougarske monarhije. Formirana je nakon Austrougarske nagodbe 1867. godine, kada je došlo do formalnog preuređenja nekadašnje Habsburške monarhije u dvojnu federaciju Austrije i Ugarske, na čelu sa dinastijom Habzburga. Vojska se sastojala od dva roda, kopnene vojske () i ratne mornarice (). Vrhovni komandant svih oružanih snaga formalno je bio austrijski car (u isto vreme i ugarske kralj), kome je u rukovođenju u miru pomagao Generalštab, a u ratu Vrhovna komanda vojske ().
Struktura Kopnena vojska Austrougarske se formalno sastojala iz tri posebne vojske: zajednička, carska i kraljevska vojska (-{Gemeinsame, kaiserlich und königlich, K.u K. Armee}-) austrijska, carsko-kraljevska vojska ili Landver (-{kaiserlich-königliche Landwehr, K.K Armee}-) ugarska, kraljevska vojska ili Honved (-{Magyar Királyi Honvédség, königlich ungarische Landwehr, K.U. Armee}-)
Svaka od ovih vojski je u miru imala je poseban budžet i posebnu vojno-teritorijalnu organizaciju pod kontrolom tri posebna ministarstva odbrane, dok su u ratu sve dolazile pod kontrolu Vrhovne komande.
Pored ove tri organizacije kao poseban deo oružanih snaga ustanovljen je i Landšturm (-{kaiserlich-königlicher Landsturm, Magyar Királyi Népfölkelö}-), posebno za austrijske a posebno za ugarske zemlje, koji je obuhvatao neobučene obveznike i rezerviste starijih godišta.
Landšturm je bio predviđen kao pomoćna vojska za podršku operativne vojske unutar granica države i kao neka vrsta poslednje odbrane. Kako su u njega ulazili rezervisti preko 32 godine starosti on je u u tom segmentu odgovarao srpskom II pozivu a u ostalim srpskom III pozivu i poslednjoj odbrani. Dva najmlađa godišta landšturma (obučeni obveznici) su u slučaju potrebe mobilisana u jedinice zajedničke vojske, landvera i honveda.-{Вооруженные силы Австро-Венгрии}-, I, S. Petersburg 1913, 3
Vojna obaveza Vojna obaveza je bila opšta i lična za sve građane Austrougarske i obuhvatala je sve sposobne muškarce između 18. i 42. godine starosti. Na služenje vojnog roka odlazilo se sa 21. godinom, a trajanje vojnog roka iznosilo je tri godine za pešadiju i artiljeriju odnosno četiri za konjicu, međutim na služenje vojnog roka nisu upućivani svi obveznici vec je svake godine određivan potreban kontigent regruta za svaku od tri vojske ponaosob. Na taj način vojnom obukom bio je obuhvaćen samo manji deo regrutnog kontigenta (1910. godine 126,000) što je uslovilo zaostajanje u pogledu broja obučenih vojnika za ostalim velikim silama. Broj prekobrojnih vojnika koji su prolazili samo kroz osmonedeljni kurs iznosio je oko 80,000 godišnje. Tek je u godinama neposredno pred rat došlo do povećanja regrutnih kontigenata ali ni tada služenje vojnog roka nije obuhvatilo sve regrute.-{Oesterreich-Ungarns letzter Krieg, I, Wien 1931, 28}-
Po nekim podacima (za 1908. godinu) godišnje je u vojne spiskove uvođeno oko 600.000 novih regruta što bi značilo da je vojnom službom bilo obuhvaćeno svega oko 1/3 novoprispelih regruta.-{Вооруженные силы Австро-Венгрии}-, I, S. Petersburg 1913, 10
Neposredno pred rat godišnji kontigent uvećan je na 137,570 regruta a istovremeno je planirano i skraćivanje vojnog roka na 2 godine kako bi se povećao broj obučenih obveznika.-{Шапошников, Борис Михайлович, Мозг армии, Moskva 1927}-, tom 1, 229 Konačno 1912. godine je donet novi Zakon o odbrani koji je predvideo radikalnije povećanje regrutnog kontigenta na 175,877 u 1912. i 200,402 u 1913. godini i uvođenje dvogodišnjeg vojnog roka.M-{ax Schwarte, Der Weltkampf um Ehre und Recht}-, Lajpcig-Berlin 1919, tom 1, 86-87.
Opšti vojni budžet za 1905. godinu iznosio je oko 468 miliona kruna, od toga je na zajedničku vojsku (sa flotom) otpadalo 360.5 miliona, na landver 64.7 miliona a na honved 42.6 miliona kruna.-{Шапошников, Борис Михайлович, Мозг армии}-, Moskva 1927, tom 1, 52
Odsluženi vojnici prevođeni su u rezervu aktivne vojske (-{Reserve}-) u kojoj su se nalazili do 32. godine života kada su prevođeni u trupe druge linije — Landšturm (-{Landsturm, Népfölkelö}-). Prekobrojni regruti nisu odlazili na služenje vojnog roka već su samo dobijali kratkotrajnu obuku (osam nedelja) i prevođeni su u dopunsku rezervu (-{Ersatzreserve}-) ili u landšturm. U miru je brojno stanje Austrougarske vojske iznosilo oko 450,000 ljudi, od kojih oko 36,000 oficira, podoficira i vojnih službenika i oko 414,000 vojnika. Najveći deo regruta nalazio se u sastavu zajedničke vojske a manji u sastavu landvera i honveda.-{-{Oesterreich-Ungarns letzter Krieg, I, Wien 1931}-, 80}-
Zajednička vojska Zajednička vojska je bila najbrojniji i najvažniji deo austrougarske vojske, uspostavljena je 5. decembra 1868. godine Zakonom o odbrambenoj sili koji je doneo Ugarski sabor a potvrdio car Franc Jozef.Milan Pojić, Ustroj austrougarske vojske na ozemlju Hrvatske 1868—1914, Arhivski vjesnik 43, 2000, p. 148 Popunjavala se obveznicima sa teritorije čitave Austrougarske i finansirala se iz federalnog budžeta a u miru se nalazila pod kontrolom zajedničkom ministra rata. Ona je predstavljala jedno od glavnih uporišta habsburške dinastije u državi i predstavljala je direktnog naslednika nekadašnje habsburške carske vojske a njeni pukovi su baštinili viševekovnu vojničku tradiciju starih carskih jedinica. Zvanični komandni jezik zajedničke vojske bio je nemački. Po svojoj obuci, naoružanju i komandnom kadru zajednička vojska je predstavljala najbolji deo čitave austrougarske oružane sile.
Vojno-teritorijalna podela Teritorija čitave Austro-Ugarske bila je podeljena na 16 korpusnih oblasti (9 u austrijskom, 6 u ugarskom, 1 u Bosni i Hercegovini) a ove dalje na 112 pukovskih okruga. Od pukovskih okruga 3 su davala ljudstvo za ratnu mornaricu dok su preostalih 109 davali ljudstvo za 110 pešadijskih pukova zajedničke vojske. Postojala su 102 pešadijska puka (1-102. -{Infanterieregiment}-), 4 puka tirolskih (carskih) lovaca (1-4. Tiroler Jäger Regiment, nezvanično Tiroler Kaiserjäger Regiment) i 4 bosansko-hercegovačka pešadijska puka (1-4. -{Bosnisch-Hercegovinisches Infanterieregiment}-). Pored pukova postojala su i 33 samostalna lovačka bataljona od kojih jedan bosansko-hercegovački (1-32. -{Feldjägertataillone}- i -{Bosnisch-Hercegovinisches Feldjägerbataillon}-), kasnije su 3 lovačka bataljona uključena u sastav tirolskih lovaca pa je 1914. postojalo svega 30 lovačkih bataljona koji su pridavani pojedinim divizijama zajedničke vojske kao ojačanje. Postojala su i 42 konjička puka koji su davali ljudstvo za divizijske konjice i konjičke divizije.
thumb|upright=2.0|Područja raspoređenja austrougarske vojske
Sa teritorija naseljenih Srbima delimično su regrutovane sledeće jedinice zajedničke vojske
PEŠADIJA: 1-4. bosansko-hercegovački pešadijski puk (Sarajevo, Banja Luka, Tuzla, Mostar) 6. pešadijski puk (Novi Sad) 16. pešadijski puk (Bjelovar) 22. pešadijski puk (Sinj) 23. pešadijski puk (Sombor) 29. pešadijski puk (Veliki Bečkerek-Zrenjanin) 46. pešadijski puk (Segedin) 52. pešadijski puk (Pečuj) 53. pešadijski puk (Zagreb) 61. pešadijski puk (Temišvar) 70. pešadijski puk (Petrovaradin) 78. pešadijski puk (Osjek) 79. pešadijski puk (Otočac) 86. pešadijski puk (Subotica) 96. pešadijski puk (Karlovac) Bosansko-hecegovački lovački bataljon (Sarajevo), 31. lovački bataljon (Zagreb), 28. lovački bataljon (Temišvar)
KONJICA: 3. husarski puk (Temišvar) 4. husarski puk (Temišvar) 5. ulanski puk (Zagreb) 12. ulanski puk (Zagreb)
ARTILJERIJA: 11. artiljerijski puk (Budimpešta) 12. artiljerijski puk (Budimpešta) 19. artiljerijski puk (Temišvar) 20. artiljerijski puk (Temišvar) 21. artiljerijski puk (Temišvar) 37. artiljerijski puk (Zagreb) 38. artiljerijski puk (Zagreb) 39. artiljerijski puk (Zagreb) 4. haubički puk (Budimpešta) 7. haubički puk (Temišvar) 13. haubički puk (Zagreb) 4. brdski artiljerijski puk (Budimpešta) 7. brdski artiljerijski puk (Temišvar) 13. brdski artiljerijski puk (Zagreb) samostalni brdski divizion (Zagreb) 4. teški haubički divizion (Budimpešta) 7. teški haubički divizion (Temišvar) 13. teški haubički divizion (Zagreb)
Formacija i organizacija Zajednička vojska se u miru sastojala se od 16 korpusa (-{Korps}-) sa ukupno 33 pešadijske divizije (-{Infanterie-Truppendivision}-) i 9 konjičkih divizija (-{Kavallerie-Truppendivision}-), kao i dve samostalne brdske brigade.
Korpus se u mirnodopsko vreme načelno sastojao od dve-tri pešadijske divizije, konjičke divizije ili brigade, puka ili diviziona teške artiljerije i inžinjerijskih jedinica.
Pešadijska divizija se obično sastojala od dve pešadijske brigade, artiljerijske brigade i 2-3 eskadrona konjice. Pešadijska brigada se sastojala od 2 pešadijska puka sa po 3-4 bataljona i po jednim mitraljeskim odeljenjem (2 mitraljeza) po bataljonu, pored toga u sastavu brigade se mogao nalaziti i samostalni lovački bataljon. Pored pešadijskih brigada postojale su i posebne brdske brigade koje su imale nešto drugačiju strukturu i bile su namenjene za dejstva u planinskim oblastima.
Konjička divizija se sastojala od dve konjičke brigade (po dva konjička puka) i artiljerijskog diviziona.
Ratna formacija pešadijske divizije zajedničke vojske
14. pešadijska divizija
27. pešadijska brigada 71. pešadijski puk, 72. pešadijski puk, 11. lovački bataljon
28. pešadijska brigada 48. pešadijski puk, 76. pešadijski puk, 19. lovački bataljon
divizijska konjica: 1. i 2. eskadron 5. husarskog puka 14. artiljerijska brigada 14. artiljerijski puk, 1. divizion 5. haubičkog puka
ukupno u diviziji: 15 bataljona, 2 eskadrona, 7 baterija (42 topa i haubice) i 30 mitraljeza.
Austrijski Landver Landver je predstavljao oružanu snagu austrijskog dela dvojne monarhije (zvaničan naziv ovog dela monarhije bio je zapravo Kraljevine i zemlje zastupljene u Carevinskom veću ) i u miru se nalazio se pod kontrolom austrijskog ministarstva odbrane. U pogledu vojne obaveze i trajanja vojnog roka nije postojala razlika između zajedničke vojske i landvera. Pošto se popuna zajedničke vojske i landvera vršila sa istih područja raspoređivanje regruta u jednu ili drugu vojsku vršeno je kockom, s tim što je veći deo regruta upućivan u zajedničku vojsku a manji u landver. Tako je 1910. godine od obveznika iz austrijskog dela monarhije oko 60,000 raspoređeno za službu u zajedničkoj armiji a oko 20,000 za službu u landveru. Iako je zvanično uspostavljen 13.maja 1869.Milan Pojić, Ustroj austrougarske vojske na ozemlju Hrvatske 1868—1914, Arhivski vjesnik 43, 2000, p. 159 godine formiranje landvera praktično je počelo tek 1889. godine kada su ustanovljeni prvi pešadijski pukovi nove vojske. Za razliku od zajedničke vojske obuka i kvalitet landvera su bili znatno slabiji, jedinice su bile skorašnjeg datuma i bez ratne tradicije a u određenim oblastima (Češka) i sumnjive lojalnosti dinastiji. Najbolji deo landvera činile su jedinice regrutovane u nemačkim delovima austrijskog carstva a posebno jedinice regrutovane u Tirolu i Foralbergu takozvani zemaljski strelci — Landesschützen koje su imale niz privilegija koje su ih razlikovale od drugih jedinica. Kao znak priznanja za uspehe u dotadašnjem toku rata sve landverske jedinice su 1917. godine odlukom austrijskog ministra odbrane preimenovane u streljačke ().
Vojno-teritorijalna podela