Боливија (, , ), званично Вишенационална Држава Боливија (), је држава без излаза на море, која се налази у западно-централном делу Јужне Америке. Према северу и истоку се граничи са Бразилом, према југу са Парагвајем и Аргентином, према југозападу са Чилеом и према западу са Перуом. Седиште владе и извршног главног града је Ла Паз, док је уставна престоница Сукре. Највећи град и главни индустријски центар је Санта Круз де ла Сијера, који се налази на тропским низијама, углавном равном региону истока земље.
Суверена држава Боливија је уставно унитарна држава, подељена на девет департмана. Географија ове земље варира од врхова Анда на западу, до источних низија, смештених у басену Амазона. Једна трећина земље је унутар планинског ланца Анда. Са 1.098.581 km² површине, Боливија је пета по величини држава у Јужној Америци, после Бразила, Аргентине, Перуа и Колумбије (и поред Парагваја, који је уз Боливију једина држава без излаза на море у Америци), 27. по величини у свету, највећа земља без излаза на море на јужној хемисфери и седма по величини земља на свету, после Казахстана, Монголије, Чада, Нигера, Малија и Етиопије.
Становништво земље, процењено на 12 милиона, је мултиетничко, укључујући Американце, Местике, Европљане, Азијате и Африканце. Шпански је званични и преовлађујући језик, иако 36 аутохтоних језика такође имају званични статус, од којих су најчешће говорени језици гварани, ајмара и кечуа. Велики број различитих култура у Боливији је веома допринео разноврсности на пољима уметности, књижевности, музике, као и у кулинарству.
Пре доласка Европљана, област данашње Боливије била је део Царства Инка – највеће државе преколумбовске Америке. Конкистадори су овладали овим подручјем у 16. веку. Током највећег дела колонијалне владавине Шпаније, ова област је била позната као Горњи Перу и била је под управом Вицекраљевства Перу, ком је припадао највећи део шпанских колонија у Јужној Америци, иако је ово подручје имало значајну аутономију у надлежности Краљевске Аудијенције Чаркас. Борба за независност је трајала од 1809. до 1825, након чега је успостављена република названа по Симону Боливару. Током 19. и раног 20. века, Боливија је изгубила контролу над неколико периферних територија од стране суседних земаља. Боливија је остала релативно политички стабилна све до 1971, када је Хуго Банзер предводио државни удар који је подржавала ЦИА. Овај државни удар је социјалистичку владу Хуана Хозеа Тореса заменио војном диктатуром на челу са Банзером. Банзеров режим се обрачунавао са левичарском и социјалистичком опозицијом и другим облицима неслагања са његовом политиком, што је резултирало мучењем и смрћу једног броја грађана Боливије. Банзер је збачен 1978. и касније се вратио као демократски изабрани председник Боливије од 1997. до 2001. Под председавањем Ева Моралеса 2006–2019, земља је доживела значајан економски раст и политичку стабилност.
Боливија је земља у развоју, са средњим нивоом индекса хуманог развоја, и стопом сиромаштва од 53%. Модерна Боливија је чартер чланица УН, ММФ, Покрета несврстаних, ОАД и многих других. Боливија је и даље друга најсиромашнија земља у Јужној Америци, иако је смањила стопе сиромаштва и има најбрже растућу економију у Јужној Америци. Боливијске главне економске активности укључују пољопривреду, шумарство, рибарство, рударство и производну робу као што су текстил, одећа, рафинисани метали и рафинисана нафта. Боливија је веома богата минералима, укључујући калај, сребро, литијум и бакар. Као држава без излаза на море, 2010. године је склопила споразум са суседним Перуом, захваљујући којем је добила на коришћење луку Ило на 99 година.
Порекло имена
Боливија је добила име по Симону Боливару, венецуеланском вођи у шпанско-америчким ратовима за независност. Лидеру Венецуеле, Антонију Хосе де Сукреу, понудио је или да задржи Горњи Перу (данашњу Боливију) у оквиру новостворене Републике Перу, и да се уједини са Уједињеним провинцијама Рио де ла Плате, или да прогласи независност од Вицекраљевства Перу које је имало контролу над највећим делом овог подручја. Сукре се определио за стварање нове земље, коју је у част Симона Боливара назвао по њему.
Новостворена држава се у почетку звала Република Боливар (). Неколико дана касније посланик Мануел Мартин Круз је предложио: „Ако од Ромула Рим, онда од Боливара Боливијa“ (). Његов предлог је усвојен 3. октобра 1825. године. Уставом из 2009. назив државе Република Боливија промењен је у Вишенационална Држава Боливија ради признавања мултиетничности земље и унапређења положаја домородачких народа у новом уставу.
Историја
Период пре колонизације мини|Тијаванако у доба највећег ширења, око 950. године.
Народ Ајмара је пре око две хиљаде година настанио највећи део подручја данашње Боливије. Данашњи Ајмаре себе сматрају за потомке припадника веома напредне цивилизације која се налазила у Тијаванаку, на западу Боливије. Главни град Тијаванака настао је око 1.500 година пре нове ере.
Између 600. и 800. године нове ере ова насеобина се развила у урбано средиште, чиме је постала важна регионална сила на јужним Андима. По првобитним проценама град се на врхунцу развоја простирао на око 6,5 km² и имао је између 15 и 30 хиљада становника. На основу сателитских снимака, начињених 1996, три најважније долине Тијаванакоа процењено је да је тамо у једном тренутку живело између 285.000 и 1.482.000 људи.
Око 400. године нове ере, Тијаванако се од локалне силе преобразио у пљачкашку државу. Проширио је територију у Јунге и донео је своју културу и начин живота многобројним народима у Перуу, Боливији, и Чилеу. Ова цивилизација није имала искључиво насилан карактер. Приликом ширења своје територије коришћена је политичка мудрост, стваране су колоније, склапани су трговински споразуми (који су друге цивилизације учинили зависним).
Царство је настављало да се непрекидно шири. Вилијам Х. Исбел наглашава да је „Тијаванако извршио велике промене између 600. и 700. године којима је успостављен нови монументални стандард у градској архитектури и значајно повећан број становника“.
Тијаванако је уместо уништавања наставио да интегрише припаднике других култура. Археолози су запазили да је грнчарија Тијаванака била присутна и код цивилизација које су биле део овог царства. Тијаванако је наставио да трговином између градова унутар царства још више учвршћује своју моћ.
Владајућа класа Тијаванака стекла је моћ захваљујући вишковима хране, прикупљенима из рубних области царства, које су контролисали и расподељивали целокупном становништву. Такође, ова класа људи је располагала стадима лама, која су представљала моћан вид контроле, јер су ламе биле веома важне за пренос робâ између градова и провинције. Ова крда су такође представљала класне разлике између обичних људи и елите. Контролом и манипулацијом вишкова хране, моћ владајуће класе расла је све до 950. године. У то доба долази до великих климатских промена, које су довеле до знатног смањења количине падавина у басену Титикаке, што је према процени археолога изазвало велику сушу.
Како су се количине падавина смањивале, велики број градова удаљених од језера Титикака давао је све мање хране владајућој класи. Са смањењем вишкова хране, и самим тим извором њихове моћи, власт елите почела је да опада. Главни град је постао једино место погодно за производњу хране захваљујући напредним пољопривредним техникама. Тијаванако је нестао око 1000. године зато што је пресушио његов главни извор моћи – производња хране. Вековима након тога област је била ненастањена. Између 1438. и 1527, Царство Инка, током свог последњег великог ширења, овладало је највећим делом данашње западне Боливије. Инке нису дуго задржале власт над овом облашћу, јер је нагло ширење слабило царство.
Колонијално раздобље мини|Експанзија Инка (1438–1533). Шпанско освајање Царства Инка почело је 1524. а углавном је довршено 1533. године. У оквиру Шпанске империје подручје данашње Боливије било је познато под именом „Горњи Перу“, и било је у склопу Вицекраљевства Перу. Локалну власт вршила је Краљевска аудијенција у Чаркасу, данашњем Сукреу. Године 1545. основан је рударски град Потоси, који је привукао велики број људи у потрази за сребром, те је убрзо постао највећи град на америчком тлу са више од 150.000 становника.
До краја 16. века боливијско сребро је постало веома важан извор прихода за Шпанску империју. Домороци су коришћени као робовска радна снага, на исти начин као што је то рађено у преколумбовско доба путем мита. Тупак Катари је предводио устанак домородаца који је довео до опсаде Ла Паза у марту 1781, током које је погинуло 20.000 људи. Након слабљења утицаја шпанске круне, током Наполеонових ратова, долази до развоја покрета против колонијалне власти.
Борба за независност
Борба за независност почела је 25. маја 1809. у Чикисаки, данашњем Сукреу, названа је револуцијом у Чикисаки. Након ње уследила је Револуција у Ла Пазу, током које је Боливија прогласила независност. Обе револуције су биле краткотрајне и шпанске власти су лако савладале устанике. Међутим, наредне године се Борба за независност Латинске Америке распламсала широм континента. Током рата између ројалиста и патриота Боливију је више пута заузимала и једна и друга страна. Као помоћ патриотама Буенос Ајрес је учествовао у три војна похода, да би се на крају задржао на одбрани своје границе код Салте. Боливију је коначно ослободио од ројалиста Антонио Хосе де Сукре, у војном походу са севера у ком му је помогао Симон Боливар. Након 16 година рата 6. августа 1825. проглашена је независна република.
Од стицања независности, Боливија је изгубила више од половине своје територије од суседних земаља. Дипломатским каналима 1909. године изгубила је слив реке Мадре де Диос и територију Пуруса у Амазонији, дајући Перуу 250.000 km². Изгубила је и државу Акре, у Акреском рату, важну јер је овај регион био познат по производњи гуме. Сељаци и боливијска војска су се кратко борили, али након неколико победа и суочавања са изгледом тоталног рата против Бразила, били су принуђени да потпишу Петрополиски споразум 1903. године, у којем је Боливија изгубила ову богату територију. Популарни мит каже да је председник Боливије Маријано Мелгарехо (1864–1871) мењао земљу за оно што је назвао „величанственим белим коњем“, а Акре су потом преплавили Бразилци, што је на крају довело до сукоба и страха од рата са Бразилом.
Ратови са суседима мини|Грб Боливије из 1825. године. Године 1836, Боливија је под вођством маршала Андреса де Санта Круза, напала Перу и вратила на власт свргнутог председника генерала Луиса Хосе де Орбегоса. Перу и Боливија су тада основале Перуанско-боливијску Конфедерацију на челу са Санта Крузом као врховним заштитником (). Након напетости између конфедерације и Чилеа, Чиле је објавио рат 28. децембра 1836. године. Аргентина, савезник Чилеа, објавила је рат конфедерацији 9. маја 1837. године. Перуанско-боливијске снаге оствариле су неколико великих победа током Рата конфедерација: поразиле су аргентинску експедицију и прву чилеанску експедицију у бици код Паукарпате близу Арекипа.
Након те битке 17. новембра 1837. потписан је споразум између чилеанске и перуанске војске по ком је Чиле морао да се повуче са територије конфедерације, да врати заробљене бродове конфедерације, да нормализује привредне везе и да плати конфедерацији бивши перуански дуг. Међутим, јавност у Чилеу је била згрожена оваквим споразумом и приморала је владу да га одбаци. У другом походу чилеанске снаге су 20. јануара 1839. у бици код Јунгаја коначно поразиле снаге конфедерације. Након овог пораза, Санта Круз је поднео оставку и отишао је у егзил прво у Еквадор а затим у Париз, док је Перуанско-боливијска конфедерација расформирана.
мини|десно|200п|Територијални губици Боливије.