250п|десно|мини|„Бугарска са нама“ (). Разгледница поводом уласка Бугарске у рат.

Бугарска је учествовала у Првом светском рату на страни Централних сила од објављивања рата Србији 14. октобра 1915. до потписивања примирја у Солуну и његовог ступања на снагу 30. септембра 1918.

После балканских ратова Бугарска се налазила изолована на међународној позорници, окружена непријатељским суседима и лишена подршке великих сила. Антибугарско расположење било је нарочито јако у Француској и Русији, чији политички кругови су Бугарској приписивали кривицу за распад балканског савеза. Услед те чињенице као и неуспеха бугарске спољне политике реваншизам је постао жаришна тачка у спољним односима Бугарске.

Када је рат избио августа 1914. Бугарска се још опорављала од негативне економског и демографског потреса од претходних ратова и избегавала директно учешће прогласивши неутралност. Стратешко-географски положај и јака војска чинили су је пожељним савезником за обе ратујуће стране, али бугарске аспирације било је тешко задовољити пошто су укључивале територијалне претензије према четворо балканских држава. Како је рат напредовао Централне силе су се нашле у бољој позицији да испуне бугарске захтеве, па су је приволеле да им се придружи 1915.

Мада је била најмања чланица савеза што се тиче површине и становништва, доприноси Бугарске у рату били су од виталног значаја. Њеним уласком у рат Србији и Румунији је такорећи одзвонило, а осигурано је и непрекидно ратно ангажовање Турске тим пре што је отворен пут за толико потребну материјалну помоћ Немачке.

С почетка (1915 и 1916) рат се одликовао брзим и веома успешним походима, али чим је већина бугарских територијалних аспирација задовољена свео се на рововско ратовање како на северном тако на јужном фронту. Позициони рат битно је ослабио економију, створио разне проблеме што се тиче снабдевања и погоршао здравље и морал војника на фронтовима. Под оваквим околностима савезничке војске у Грчкој, сачињене од контингената готово свих чланица Антанте, успеле су да пробију Солунски фронт и изазову брз слом једног дела бугарске војске, који је попримио облик отворене војне побуне и проглашење републике од стране бунтовне војске у Радомиру. Бугарска је била присиљена да тражи и прихвати примирје 30. септембра 1918. По други пут у другој половини друге деценије земља је доведена у стање националне катастрофе за коју је краљ Фердинанд прихватио одговорност, абдицирао и препустио Бугарску свом наследнику 3. октобра 1918.

Рат је за Бугарску формално завршен потписивањем Нејског мировног уговора 1919, којим је морала не само да врати све земље које је окупирала, него и да уступи део своје територије и плати велику ратну одштету.

Позадина Балкански ратови

десно|мини|Територијалне промене после Балканских ратова Приликом проглашења независности од Турске 22. септембра 1908, Бугарска је уздигнута на ранг краљевства, а њен владар кнез Фердинанд прогласио је себе за краља. Бугарска је сада могла да се усредсреди на извршавање свог националног уједињења, скрећући своју пажњу на територије под турском влашћу насељене Бугарима.

Како би постигле своје циљеве, бугарска влада под председником владе Гешовом пришла је владама осталих балканских земаља које су се хтеле да створе савез који би био директно уперен против Турака. Њени напори кулминирали су низом билатералних споразума закључених током 1912. и формирањем балканског савеза. До лета исте године турски притисак на балканске провинције нагло се погоршао у Албанији и Македонији, где је избила отворена побуна. Савезници су одлучили да искористе рањивост Турске, па су јој објавили рат октобра 1912. Почетна фаза Првог балканског рата отпочела је одлучујућим победама савезника у Тракији и Македонији. За месец дана Турци су потиснути од Бугара на 40 km од Цариграда и гадно потучени од Срба и Грка. Релативно кратко примирје није донело мир, па су борбе поново избиле јануара 1913. Бугари су одбили главну турску офанзиву, запосели Једрене и коначно приморали Турско царство да прихвати пораз и врати се мировним преговорима. Док се бугарска војска још борила, са севера је изникао нов изазов — Румунија је од Бугарске захтевала територијалне компензације у замену за своју неутралност. Конференција у Санкт Петербургу је настојала да изглади спор додељивањем Румунији бугарског града Силистрије, али ова одлука само је још више продубила јаз између ове две земље и посејала семе за будуће непријатељство између њих. лево|мини|Карикатура из времена Другог балканског рата. Румунски краљ Карол упире пиштољ на српског краља Петра и грчког краља Константина, док краде Јужну Добруџу од разоружаног бугарског краља Фердинанда: „Господо, нећу мирно стајати по страни и допустити да овај беспомоћни господин напросто пропадне“. Рат је формално завршен Лондонским мировним уговором који је уступио савезницима све турске земље на западу од линије Енос-Мидија изузимајући Албанију.

Мировним уговором није решено питање поделе територија међу победницима, што је довело до распада савеза. Предвиђајући исход ових догађаја и крах свих својих напора, Гешов је поднео оставку. Заменио га је тврдолинијаш Стојан Данев. Нова влада није била спремна на компромис што се тиче своји претензија на Македонију, а исто тако ни Србија и Грча чији су интереси осујећени стварањем Албаније. Русија, која је сматрана патроном балканског савеза, није могла да одржи ствари под својом контролом и измири спорове између савезника. Неуспех руске дипломатије и Антанта која је стајала иза тога, била је победа за Аустроугарску која је гледала како да поткопа јединство балканских земаља. У јуну је бугарски генералштаб затражио од нове бугарске владе да се у року од 10 дана одлучи између агресивне акције или демобилизације. Старији бугарски команданти били су забринути новим савезништвом између Србије и Грчке и растућим немиром у војсци која је била на бојном пољу од септембра 1922. Баш кад се Данев припремао да оде у Русију, где је требало да се учини нов покушај решавања проблема, краљ Фердинанд и генерал Савов одлучили су да Србији, Грчкој и дипломатији Антанте демонстрирају силу, наредивши 16. јуна двема бугарским армијама да нападну и консолидују своје позиције у Македонији. Само дан касније Данев је наредио Савов да заустави борбе чему се овај повиновао, упркос краљевима наређењима за настављање напада. Међутим, Срби и Грци нису хтели да пропусте прилику, па су објавили Бугарској рат. Уочивши прилику за стицање Јужне Добруџе, Румунија је такође напала Бугарску, буквално не наилазећи ни на какав отпор, после чега је следила и Турска која је обновила власт над Источном Тракијом.

Избијање Другог балканског рата изазвало је раскол у односима Бугарске и Русије и довело до пада владе Данова усред вести о поразима на ратишту. Нова либерална коалициона влада под Василом Радославовим преузела је власт и одмах стала да тражи дипломатско решење за све дубљу и дубљу кризу, обраћајући се за помоћ пре свега Немачкој и Аустроугарској. Директни преговори са Србијом и Грчком остали су без резултата, али после бугарске понуде за уступањем Јужне Добруџе Румунији обе стране су се сложиле да отпочну мировне преговоре у Букурешту. Истовремено бугарска војска је успела да стабилизује фронтове према Србима и Грцима, па чак и да ступи у офанзиву, претећи потпуним заокруживањем грчкој војски, али с обзиром на то да су се Румини налазили свега пар километара од Софије, а Турци у доброј позицији да нападну читаву југоисточну Бугарску, сукобљене стране закључиле су примирје 18/31. јула 1913.

После прекида непријатељстава настављени су мировни преговори у Букурешту. Бугарска делегација нашла се у готово потпуној изолацији, са само делимичном и слабом подршком Русије и Аустроугарске, што ју је приморало на прихвати диктиране услове својих опонената и потпише Букурешки мир. Њиме је Бугарска, поред уступања Јужне Добруџе Руминији, морала да се одрекне највећег дела Македоније, укључујући и „неспорну зону“, која јој је додељена уговором са Србијом 1912, као и Кавале. Њена површина повећана је за 16%, а становништво за 8%.

Мировни уговор са Турцима морао је да реши на билатералној основи. Првобитно је бугарска дипломатија задржала став да је питање Једрена и Источне Тракије међународна ствар решена Лондонским мировним уговором, али је убрзо морала да га напусти због недостатка подршке Великих сила и неспремности истих да изврше притисак на Турке. Цариградским уговором за Турке је значио обнову већине земаља које су они повратили у Другом балканском рату. Током преговора влада Радослава је по први пут покушала да опорави и ојача односе са Турцима, разматрајући савез уперен против Србије и Грчке, али никакав конкретан резултат није постигнут у том моменту.

Бугарска после балканских ратова десно|мини|Васил Радославов (око 1915). Председник владе Бугарске од 1913. до 1918. Исход Другог балканског рата поништио је готово све добитке које је Бугарска постигла током Првог балканског рата, а оно што јој је остало далеко је заостајало за претрпљеним ратним губицима. Непосредна последица пропалог националног уједињења била је масиван прилив готово 120.000 бугарских избеглица из Источне Тракије и делова Македоније који су остали под српском и грчком влашћу. Радославова влада суочила се са нимало лаким задацима: требало је интегрисати ново приспело становништво и стечене територије и обновити економију и војни потенцијал земље. Унутрашње размирице у Народној либералној странци (једна од три владајуће коалиционе партије) и недостатак већине у скупштини натерало је распуштање овог законодавног тела. Новембра 1913. сазвани су општи избори на нивоу предратних граница и по први пут су одржани по систему пропорционалне заступљености. Владајуће странке добиле су свега 97 места, а њихови опоненти 107, што је изазвало нову владину оставку децембра месеца. Мада је краљ Фердинанд имао консултације са неколико утицајних политичара, ипак је још једном именовао владу са Радославовим на челу и распустио ново изабрану скупштину. На следећим изборима одржаним марта 1914, дозвољено је учешће и становништву са ново стечених територија, мада много људи још није добило бугарско држављанство. Током предизборне кампање заступници опозиционих странака практично су били осујећени од кампање у овим земљама са образложењем да постоји опасност по њихову безбедност. Међутим, турским званичницима било је дозвољено да посећују локално муслиманско становништво и подстичу га да гласа за владу. Упркос тим и другим екстремним мерама, либералне странке оствариле су 116 места колико и њихови опоненти, да би се тај број повећао на још 16 по спровођењу верификационог процеса. Влада је коначно могла да се усредсреди на горуће унутрашње и спољне проблеме. Радославов је, међутим, због ове слабе већине био паралисан, па је често био присиљен на компромис са својим коалиционим партнерима, фалсификовање изборних резултата или просто занемаривање скупштине.

Економска ситуација

Бугарско учешће у балканским ратовима прекинуло је узлазни тренд у бугарској економији и показало се погубним по јавне финансије; процењује се да је само рат са Турцима коштао Бугарску више од 1,3 милијарди франака. Пољопривреда, која је била водећа грана економије, била је тешко погођена, а укупна производња је смањена за око 9% у поређењу са 1911, али је земља ипак избегла велику кризу хране. Хиљаде сељака радника ангажованих у пољопривредним делатностима постало је жртва током ратних дана. Број расположивих коња, оваца и говеда и стоке у глобалу је био између 20% и 40% нижи. Најштетнији је био губитак Јужне Добруџе која је пре рата чинила 20% производње житарица и имала највеће и најразвијеније пољопривредне заједнице. Ово у комбинацији са лошим временом имало је за последицу да се жетва свих усева 1914. одржи на 79% њеног предратног нивоа.