Геноцид над Ромима или Ромски Холокауст (познат и као Порајмос "уништење", или Самударипен, масовно убијање) су злочини које су вршиле фашистичке и нацистичке организације, покрети и војска Трећег рајха против Рома током Другог светског рата. За време власти Адолфа Хитлера, Роми и Јевреји су сматрани за расама "непријатељима виших раса".

За време Адолфа Хитлера, 26. новембра 1935. издат је допунски декрет Нирнбершким законима, којим се Роми класификују као „непријатељи расне државе“, чиме су сврстани у исту категорију као и Јевреји. Тако је на неки начин судбина Рома у Европи била паралелна судбини Јевреја у јеврејском холокаусту.

Историчари процењују да су Немци и њихови сарадници убили између 220.000 и 500.000 Рома и Синта - 25% до преко 50% процене од нешто мање од милион Рома у Европи у то време. Касније истраживање које је цитирао Јан Ханкок проценило је да је број смртних случајева око 1,5 милиона од процењених 2 милиона Рома.

Западна Немачка је 1982. званично признала да је Немачка починила геноцид над Ромима. Пољска је 2011. године званично усвојила 2. август као дан сећања на геноцид над Ромима.

Унутар нацистичке државе, прво прогон, а затим истребљење, био је усмерен првенствено на стационарне „циганске мешанке“. Почевши од фебруара 1943. године, већина Рома који су живели у Немачком Рајху депортовани су у посебно успостављени ромски логор у Аушвицу. Остали Роми су тамо депортовани са окупираних западноевропских територија. Само мањина је преживела. Изван домашаја систематске регистрације, као у областима источне и југоисточне Европе под немачком окупацијом, Роми који су били најугроженији су они који су, по немачкој процени, били „скитнице“, иако су неки заправо избеглице или расељена лица. Овде су припадници мањине постали жртве пре свега масакра немачких војних и полицијских формација, као и СС јединица и борбе против оружаног отпора немачкој окупацији.

Етимологија Термин порајмос (такође порајмос или пхарајимос—буквално, „прождирање“ или „уништење“ у неким дијалектима ромског језика: "Porajmos: The Romani Holocaust (1933–1945), also Baro Porajmos, lit. 'great devouring'".) увео је Јан Ханкок, раних 1990-их. Хенкок је одабрао термин, који је сковао један Калдераш Ром, из бројних предлога у „неформалном разговору 1993. године“.

Термин углавном користе активисти и као резултат тога, његова употреба је непозната већини Рома, укључујући рођаке жртава и преживеле. Неки руски и балкански ромски активисти протестују против употребе речи порајмос. У различитим дијалектима, порајмос је синоним за поравипе што значи „нарушавање“ и „силовање“, термин који неки Роми сматрају увредљивим. Јанош Барсони и Агнеш Дароци, пионирски организатори покрета за грађанска права Рома у Мађарској, преферирају термин Пхарајимос, ромску реч која значи „сечење“, „фрагментација“, „уништење“. Они се противе употреби порајмоса, говорећи да је мархиме (нечист, недодирљив): „порајмос је неизговорив у ромској заједници, па стога није у стању да пренесе патње Рома“.

Балкански ромски активисти преферирају термин самударипен („масовно убијање“), који је први увео лингвиста Марсел Куртијаде 1970-их у Југославији у контексту Аушвица и Јасеновца. То је неологизам од са (ромски за „све“) и мударипен (убиство). Може се превести као „убиство свих“ или „масовно убиство“. Међународна ромска унија сада користи овај термин. Јан Ханкок одбацује ову реч, тврдећи да није у складу са морфологијом ромског језика. Неки руски ромски активисти нуде употребу термина Кали Траш („Црни страх“). Друга алтернатива која је коришћена је Берша Бибахтале („Несрећне године“). На крају, прилагођене позајмљенице као што су Холокосто, Холокаусто итд. се такође у неким приликама користе у ромском језику.

Историја

Анти-ромска дискриминација пре 1933.

Појава научног расизма У касном 19. веку, појава научног расизма и социјалног дарвинизма, повезујући друштвене разлике са расним разликама, пружила је немачкој јавности псеудонаучна оправдања за предрасуде према Јеврејима и Ромима. Током овог периода, „концепт расе је систематски коришћен да би се објаснили друштвени феномени“. Овај приступ је покушао да потврди веровање да расе нису варијације једне врсте човека јер су имале изразито различито биолошко порекло. Успоставио је наводно научно засновану расну хијерархију, која је дефинисала одређене мањинске групе као друге на основу биологије.

Поред расне псеудонауке, крај 19. века био је период модернизације коју је спонзорисала држава у Немачкој. Индустријски развој је променио многе аспекте друштва. Најважније, период је променио друштвене норме рада и живота. За Роме је то значило негирање њиховог традиционалног начина живота као занатлија и трговаца. Јанош Барсони примећује да је „индустријски развој обезвредио њихове занатлијске услуге, што је резултирало дезинтеграцијом њихових заједница и друштвеном маргинализацијом.“.

Прогон од стране Немачког царства и Вајмарске републике Развој расне псеудонауке и модернизација резултирали су антиромским државним интервенцијама, које су спровеле и Немачко царство и Вајмарска република. 1899. године, штаб царске полиције у Минхену је успоставио Информативне службе о ромском језику од стране Безбедносне полиције. Његова сврха је била вођење евиденције (личне карте, отисци прстију, фотографије итд.) и континуирани надзор над ромском заједницом. Ромима у Вајмарској Републици забрањен је улазак у јавне базене, паркове и друга рекреативна подручја, а приказани су широм Немачке и Европе као криминалци и шпијуни.

У Баварској је примењен „Закон о борби против Цигана, скитница и нерадника“ из 1926. године, који је постао национална норма до 1929. Он је предвиђао да групе које се идентификују као „Цигани“ избегавају сва путовања у регион. Они који су већ живели у тој области требало је да се „држе под контролом тако да [више] нема чега да се плаше у погледу безбедности у земљи.“Report on the Bavarian Landtag 1925/6, III Tagung; Gesetz- und Verordnungsblatt fur den Freistaat Bayern, Nr. 17, 22 July 1926. as cited in . Било им је забрањено да „лутају или кампују“ у групама, а они који „не могу да докажу да имају редован посао“ ризиковали су да буду послати на принудни рад до две године. Хербет Хојс примећује да је „баварски закон постао модел за друге немачке државе, па чак и за суседне земље.“ Захтев да Роми одустану од свог номадског начина живота и да се населе у одређеном региону често је био у фокусу анти-ромске политике Немачког царства и Вајмарске републике. Када су се населиле, заједнице су биле концентрисане и изоловане у једној области унутар града. Овај процес је олакшао праксу надзора и 'превенције криминала'.

Након доношења Закона о борби против Цигана, скитница и нерадника, јавна политика је све више циљала Роме на експлицитној расној основи. Пруска је 1927. године донела закон који захтева да сви Роми носе личне карте. Осам хиљада Рома је обрађено на овај начин и подвргнуто обавезном узимању отисака прстију и фотографисању. Две године касније, фокус је постао експлицитнији. Немачка држава Хесен је 1929. године предложила „Закон за борбу против циганске опасности“. Исте године отворен је Центар за борбу против Цигана у Немачкој. Ово тело је наметнуло ограничења путовања за Роме без докумената и „дозволило произвољно хапшење и затварање Цигана као средство за превенцију криминала.“Jessee, Erin (3 February 2010). Nazi Atrocities: The Genocide of the Roma/Sinti. Lecture at Concordia University. Montreal, Quebec.

Медицински експерименти

Још једна карактерика Порајмоса и Холокауста била је екстензивна употреба људских субјеката у медицинским експериментима. Најозлоглашенији од ових лекара био је Јозеф Менгеле, који је радио у концентрационом логору Аушвиц. Његови експерименти су укључивали стављање субјеката у коморе под притиском, тестирање дроге на њима, замрзавање, покушаје да им промене боју очију убризгавањем хемикалија у очи деце и разне ампутације и друге бруталне операције. Пуни обим његовог рада никада неће бити познат јер је фон Вершуер уништио камион са документима. Менгелеови сопствени часописи, који се састоје од неких 3.300 страница, вероватно никада неће бити објављени. Субјекти који су преживели Менгелеове експерименте су скоро увек убијани и сецирани убрзо након тога. Једна Ромкиња која је преживела медицинске експерименте била је Маргарет Краус.

Чинило се да је Менгеле посебно волео рад са ромском децом. Доносио им је слаткише и играчке и лично би их однео у гасну комору. Звали су га „Онкел Менгеле“. Вера Александар је била јеврејска затвореница у Аушвицу која се бринула о 50 парова ромских близанаца:

Геноцид над Ромима од стране немачких савезника

Роме су прогањали и марионетски режими који су током рата сарађивали са Трећим рајхом, посебно злогласни усташки режим у Независној Држави Хрватској. Десетине хиљада Рома убијено је у концентрационом логору Јасеновац, заједно са Србима, Јеврејима и антифашистичким муслиманима и Хрватима. Јад Вашем процењује да је геноцид био најинтензивнији у Југославији, где је убијено око 90.000 Рома. Shoah Resource Center, The International School for Holocaust Studies. Усташка влада је практично уништила ромско становништво у земљи, убивши око 25.000 и депортујући око 26.000.

У мају 1942. године издата је усташка наредба да се заустави депортација Рома муслимана који живе у Босни и Херцеговини.

На територији Војног команданта у Србији, немачки окупатори и српска колаборационистичка марионетска влада Влада народног спаса убили су хиљаде Рома у логорима Бањица, Црвени Крст и Топовске Шупе заједно са Јеврејима.: „Нацистима је помагало неколико хиљада етничких Немаца, као и присталице југословенског фашистичког покрета Димитрија Љотића, Збора, и квислиншке администрације генерала Милана Недића. Али главни покретач истребљења била је редовна војска. Уништење српских Јевреја је лаж Вермахта који тврди да није учествовао у геноцидним програмима нациста. Заиста, генерал Боме и његови људи у Србији под немачком окупацијом планирали су и извели убиство преко 20.000 Јевреја и Цигана без икаквог подстицаја из Берлина" У августу 1942. Харалд Тарнер је известио своје претпостављене да је „Србија једина земља у којој су решено јеврејско и циганско питање.“

Српски Роми били су стране у неуспешној групној тужби против Ватиканске банке и других у савезном суду САД у којој су тражили повраћај ратног плена.

Владе неких савезника нацистичке Немачке, односно Словачке, Финске, Италије, Вишијске Француске, Мађарске и Румуније, такође су допринеле нацистичком плану истребљења Рома, али је већина Рома у овим земљама преживела, за разлику од оних у усташкој Хрватској или областима којима је директно владала. од стране нацистичке Немачке (као што је окупирана Пољска). Влада Мађарског стреластог крста депортовала је између 28.000 и 33.000 Рома од популације која је процењена на између 70.000 и 100.000.

Румунска влада Јона Антонескуа није систематски уништавала Роме на својој територији. Неки Роми резиденти депортовани су у окупирано Придњестровље. Од процењених 25.000 Рома логораша у овим логорима, 11.000 (44%, или скоро половина) је умрло."The Deportation of the Roma and their Treatment in Transnistria" (PDF). Yad Vashem.

Према речима очевидца госпође де Вик, забележено је да је Ана Франк, позната јеврејска жртва холокауста, била сведок увода у убиства ромске деце у Аушвицу: „Још увек могу да је видим како стоји на вратима и гледа низ логорску улицу где је крдо голих Циганки прогнано у крематоријум, а Ана их је гледала како иду и плакала.“