Српски језик припада словенској групи језика породице индоевропских језика.
Српски језик је званичан у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори и говори га око 12 милиона људи. Такође је мањински језик у државама централне и источне Европе.
За српски језик је карактеристична двоазбучност: српска ћирилица (приоритетно српско писмо) и српска латиница, коју су реформисали Вук Стефановић Караџић и Ђура Даничић.
Назив Назив српског језика посведочен је у бројним изворима из средњовековног и каснијег периода, првенствено у књижевним делима и исправама насталим на српском и другим словенским језицима, а такође и у бројним изворима страног порекла (). Пошто су Срби у старијим изворима често називани и Рашанима (), српски језик је по том основу такође помињан и као рашки језик (), а описно су за српски језик употребљавани и други називи, често према разним областима (илирски, далматински, дубровачки, босански, славонски). Временом су створени и посебни називи за специфичне језичке облике (српскословенски, славеносрпски и други).
Термин српски језик данас Крајем 90-тих година 20. века србиста Милош Ковачевић у раду „Шта је то и куда иде српски језик“ поставља кључно питање: „До јуче Срби, навикли на српскохрватски језик и сербокроатистику, као да нису знали ни за српски језик ни за србистику. А знају ли данас, кад је термин српски језик међу Србима опет оживио, шта тај термин подразумијева, тј. шта му је (данашњи) ‚садржај‘?“ (стр.29). У то време, садржај термина прецизно је растумачен у декларацији Слово о српском језику.
У домаћој науци (србистика), једна од новијих дефиниција гласи: „... термин српски језик данас у (социо)лингвистици мора да има два значења: он је хипероним и кохипоним терминима хрватски, бошњачки/босански и црногорски језик. Као хипероним он једини има статус лингвистичког језика, док су сви остали само политички језици (језици само по имену), док су лингвистички искључиво варијанте српскога језика. Варијанте језика представљају, дакле, различите стандарде истога језика, а никако различите језике. Због тога нема никаквог упоришта различите стандарде истога језика звати различитим стандардним језицима. Посебно не у српској филологији, пошто је неспорно да су сви ти различити стандарди што су именовани различитим стандардним језицима стандарди српскога (вуковског) језика. У српској филологији ти стандарди једноставно не би смели имати ни номинацијски статус ‚језика‘, јер би се тиме они посредно признали за језике, или друкчије речено: тиме би се кохипоними српскога језика изједначили са српским језиком као хиперонимом“.
Историја српског језика Историја српског језика обухвата неколико развојних фаза, које имају своју предисторију у првобитној диференцијацији унутар групе балтословенских језика, а затим у процесу диференцијације унутар групе словенских језика, која је убрзана након словенских сеоба током 6. и 7. века, након чега је отпочео процес диференцијације унутар групе јужнословенских језика, који је довео до стварања српског и осталих сродних језика.
Балтословенски мини|200п|Дрво балтословенских језика мини|200п|Државе у којима се говоре балтословенски језици По највероватнијој научној претпоставци, Курганској претпоставци, која се заснива на поређењу данашњих језика, сви балтословенски језици су настали од прабалтословенског језика, који је, опет, настао од источног огранка праиндоевропског језика на степама Понта (познат и као Сатемски). Прабалтословенски језик је вероватно постојао од 3. до 1. миленијума п. н. е. Дати језик био је близак индоиранском језику и прагерманском језику.
„Зрело доба“ прабалтословенског језика везује се за раздобље 1500 - 1300. п. н. е. После тога се дати језик распао на два засебна језика: прабалтички и прасловенски језик.
Прасловенски мини|200п|Претпостављено подручје битисања прабалтословенског језика мини|200п|Праисторијске културе из 3. века на подручју које се сматра прасловенским Прасловенски језик се вероватно појавио негде између 1500. и 1000. п. н. е. у јужној половини подручја прабалтословенског језика. Ово је закључено на основу тога што су у данашњим словенским језицима добро очуване речи за унутрашње воде (које су овде најважнији елемент предела) у односу на друге топониме. Слично томе, речи за биљке и животиње које насељавају ово подручје такође имају велики ниво сличности у већини живих словенских језика . На датом подручју нађено је много археолошких локалитета, што говори о постојању праисторијских култура.
Током старог века подручје насељено Словенима (и где се говорио прасловенски језик) обухвата је области река Висле, Буга, Дњепра и Припјата, што се поклапа са данашњим просторима источне Пољске, јужне Белорусије и северозападне Украјине.
Зенит прасловенског језика везује се за раздобље 5. и 6. века, када се он нагло шири са сеобама словенског становништва на запад, југ, исток и север. Истовремено почиње издвајање појединих дијалеката. И поред тога, верује се да је у 8. веку исти језик говорен од Солуна на југу до Великог Новгорода на северу. За два века језичко подручје прасловенског језика проширено је неколико пута. Овако брзо ширење прасловенског језика (и словенског живља) и данас је загонетка.
У 9. веку јављају се последње промене у прасловенском језику, које су биле својствене свим његовим дијалектима. Постепено су се на основу дијалеката издвајали поједини словенски језици. Без обзира на то, и за следећих 4—5 векова може се говорити „општесловенској језичкој разумљивости“. Ово потврђује и делатност Светих Ћирила и Методија, који су крајем 9. века без већих мука ширили хришћанство на словенском дијалекту из околине Солуна међу Словенима из Велике Моравске (видети: црквенословенски језик).
Као последња особина постојања прасловенског језика сматра се губитак „слабог јера (Ъ)“, који се у различитим подручјима догодио негде између 10. и 12. века. У ово време појављују се и први писани извори, у којима се очитава појава значајних разлика. То је довело до појаве тзв. „редакција“, од којих су настали данашњи словенски језици.
Старословенски Старословенски језик (стсл. словѣньскъ ѩзъıкъ; називан и црквенословенски, староцрквенословенски језик) је први писани словенски језик, кодификован на основу говора македонских Словена из околине Солуна, у 9. веку. Старословенска писма била су глагољица и ћирилица.
Кодификовали су га хришћански мисионари, браћа Ћирило и Методије, за превод Библије и других списа с грчког језика. Старословенски је током средњег века постао књижевни језик већине словенских народа (Јужних Словена од IX до XVIII века, Источних Словена од Х до XVIII века, моравских Словена и Чеха од IX до XI века) и утицао је на формирање многих млађих словенских књижевних језика. Данас је у литургијској употреби у православним и источним католичким црквама словенских земаља.
Црквенословенски Црквенословенски језик (црксл. славе́нскїй ѧ҆зы́къ; познат и као новоцрквенословенски језик) је литургијски језик у словенским православним црквама. Црквенословенски се почео употребљавати након мисија Ћирила и Методија и све до модерног доба је био најважнији словенски књижевни језик. Језик у оном облику у којем је створен за време Ћирила и Методија назива се канонски црквенословенски језик.
Српскословенски Српскословенски је назив за српску редакцију старословенског језика која је представљала прву норму српског књижевног језика. Раније је сматрано да се ова норма развила на простору српског Поморја у Зети и Захумљу, на простору са кога потичу најстарији данас сачувани споменици стварани овом редакцијом, али се данас, на основу неких језичких појава, сматра да се она развила много источније, ближе првим центрима словенске писмености на Балканском полуострву, Охриду и Преславу. Као простор њеног настанка, узима се предео око данашње границе Србије и Северне Македоније, северно од линије Кратово—Скопље—Тетово. Имао је три устаљена правописа: зетско-хумски, који је био најстарији и коришћен је у Србији (до почетка 13. века) и Босни (до њене пропасти, средином 15. века) рашки, који је наследио зетско-хумски у Србији и био у употреби до првих деценија 15. веку ресавски, који је настао у XV веку
Најстарији сачувани писани споменици, са краја 12. века, сведоче о томе да је процес формирања српске редакције већ био завршен. Поред српскословенског, у употреби је током овог периода био и народни језик (стручно назван старосрпски језик), који се махом јавља у писмима и правним документима, а понекад и у књижевним делима. Најстарији сачувани споменик писан народним језиком је повеља бана Кулина(1180—1204) упућено Дубровчанима, из 1189. године.
Народни језик и реформа мини|318x318пиксел|Српски рјечник из 1818. године мини|Српска ћирилица из Компаративне ортографија европских језика. 1848. Вук Стефановић Караџић (1787—1864) је спровео реформу српског језика, залагажући се да народни језик буде књижевни, пишући на њему прву српску граматику и речник. Рад Вука Караџића значајан је и у историји књижевности јер је управо његов сакупљачки рад сачувао бројне српске народне песме, приче, загонетке и обичаје. Такође је реформирао ћирилицу пратећи фонетско правило „пиши као што говориш и читај као што је написано”.
Године 1814. у Бечу је објавио две књиге: Писменица сербскога језика по говору простога народа писана Мала простонародна славеносербска пјеснарица
Вук је реформисао српски књижевни језик и обрадио српску ћирилицу пратећи строге фонетске принципе модела Јохана Кристофа Аделунга. Караџићева реформа осавременила је и удаљила српски књижевни језик од српског и црквенословенског језика, и удаљила деловање Српске цркве, и тиме одрадио стандардизацију народног језика. Караџић је, заједно са Ђуром Даничићем, био главни српски потписник Бечког књижевног договора 1850. године, који је, охрабрен од тадашњих аустријских власти, поставио темеље српском језику, који у различитим облицима данас говоре Срби у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској. Караџић је превео Нови завјет на српски, који је објављен 1868. године.
Вукова реформа српског језика и стандардизација српске ћирилице званично је призната тек 1868. године, четири године након његове смрти.
Године 1818. Вук је објавио нови народни речник који садржи 26.270 речи које је забележио у народном говору.
Током рада на граматици, речнику и издавању народних песама, Вук је почео да се бави питањем српског књижевног језика, који је у његово време представљао хаотичну мешавину. Стара српска књижевност развијала се на српској редакцији старословенског језика све до почетка 19. века. Школовани људи учили су из књига на старословенском језику, уносећи у њега елементе црквеног и српског народног језика. На тај начин створен је славеносрпски језик, којим се писало на различите начине. Таква несређена ситуација је била основа са које је Вук кренуо у борбу против писаца старе школе. Борба је почела Вуковом критиком романа Усамљени јуноша 1815. и Љубомир у Елисијуму 1817. Милована Видаковића. Критика је била усмерена на лоше пишчево познавање језика, који је представљао несређену мешавину именских и глаголских облика старог, словенског и народног језика. Како је Видаковић у то време био најпопуларнији српски писац, овакав Вуков напад изазвао је буру у књижевној јавности. Поред Видаковића, у полемици су учествовали и Јоаким Вујић, Лукијан Мушицки, Павле Берић и Глиша Гершић. Српска црква и њени највиши представници су били међу Вуковим противницима. Карловачки митрополит Стефан Стратимировић, је већ после првих Вукових књига, дејствовао преко будимских власти да се онемогући штампање књига. Стратимировић се посебно није мирио са Вуковом азбуком, због избацивања старих ћириличних слова и увођења слова Ј, сматрајући то удаљавањем православних народа и покатоличавањем.