Историја Србије у средњем веку обухвата средњовековну историју целокупног подручја данашње Републике Србије, што се у повратном смислу односи на општу историју разних држава и области које су на тим просторима постојале током читавог средњовековног периода, од краја 5. до краја 15. века. Пошто се просторни опсег древних држава често мењао, у преглед прошлости средњовековне Србије у историјском контексту спадају области које су се у различитим периодима налазиле у саставу разних држава које су носиле назив Србија (; ), а међу којима су: раносредњовековна Кнежевина Србија и потоња Великожупанска Србија, односно Краљевина Србија и Царевина Србија, а затим и позносредњовековна Кнежевина Србија, односно Деспотовина Србија. Током средњег века, разни делови данашње Србије потпадали су у појединим периодима под власт других средњовековних држава, као што су Византијско царство и Краљевина Угарска, а такође и Бугарска, тако да општа средњовековна историја државног подручја данашње Србије представља комплесно предметно поље у оквиру медиевистичких студија.
Досељавање Срба на Балкан
мини|200п|upright|Словенска племена, од 7. до 9. века Стални варварски напади на Источно римско царство (Византију) трајали су од 4. века. Наука није поуздано утврдила који су све народи учествовали у појединим нападима тих варвара. Писани извори говоре о нападима Хуна, Скита, Гота, Прабугара и других. Претпоставља се да су у неким од тих напада учествовали и Словени. Према сачуваним писаним изворима самостални напади Словена на Византију почињу од 6. века и трају око једног века. Завршили су се тако што су Словени населили већи део Балканског полуострва у првој половини 7. века и ту почели да стварају своје државе.
мини|200п|Сеоба Срба на Балкан у 7. веку, према мишљењу о положају Беле Србије у Лужици и Полабљу мини|200п|Сеоба Срба на Балкан у 7. веку, према мишљењу о положају Беле Србије у данашњој западној Украјини
Почетком 6. века за време владавине Јустина I (518—527) први пут се спомиње један напад који су несумњиво извршили Словени, односно они се тада спомињу под именом Анти. Анти су били део Словена који је живео у степама североисточно од ушћа Дунава, између река Дњепар и Дњестар. Војска Византије од цара Јустинијана I (527—565) наставила је неколико деценија да се супроставља пљачкашким преласцима Словена на леву обалу Дунава, то јест на територију Византије. Тако се на доњем току Дунава у 6. веку још држала стара римска граница, лимес. Као византијски плаћеници неки Словени су као коњица чак ратовали и против Гота у Италији у време Јустинијанове владавине.
Византијски писци су записали да су половином 6. века Словени (Склавини) жестоко пљачкали Византију. У тим великим нападима војске Словена су допрле до самог Цариграда на истоку, а на западу су опљачкале Далмацију. Тада је забележено и да су после једног похода Словени остали да проведу зиму 550—551. на тлу Византије. То је изгледа показало жељу Словена да се населе на Балкану, а не само да га пљачкају. Убрзо после тога 558. године појавили су се и Авари, прво као савезници, а затим као нови непријатељи Византије. Дуготрајни отворени сукоб Авара и Византије почео је 579. нападом Авара на Сирмијум, а затим Сингидунум и Виминацијум. Приближно од почетка дуготрајне аварско-словенске опсаде Сирмијума, Словени су три године убијајући и пљачкајући боравили на тлу Византије. То је јасно показало жељу Словена да трајно преузму територије Византије и населе се на Балкану. У другој половини 6. века заједнички аварско-склавински одреди пљачкали су по Тракији, Македонији и угрожавали Солун.
Византијски цар Маврикије (582—602) одлучио је да организује велики рат и заустави Словенске преласке јужно од Дунава. Тзв. Подунавска експедиција (592—602) завршила се поразом Византије. Тај пораз се завршио побуном у Византији и насилним смењивањем цара Маврикија. Почетком 7. века византијски извори бележе да је народ Словена пустошио Тесалију, Хеладу, Ахају, Епир, па чак прелазио и на острва у Егејском мору и у Малу Азију. Од тада се код византијских писаца појављују и појединачна имена словенских племена која су насељавала подручја око Солуна, Тесалију и друге пределе. Велике нападе Словени су вршили на Солун од 614. године, а у тим нападима учествовала су словенска племена Драгувита, Сагудата, Велегезита, Вајунита и Верзита. Врхунац напада Авара и Словена на Византију била је њихова заједничка опсада Цариграда крајем јула и у августу 626. године, али тај напад је био кобан по Аваре. Они су поражени и убрзо су почели њихови сукоби са Словенима, али и унутараварски сукоби који су довели до распада Аварског каганата у Панонској низији око 630. Од тада словенска племена самостално насељавају Балканско полуострво и одузимају територије од Византије. Подручја која су Словени населили византијски извори називају "Склавиније". То су некакве територијално уређене заједнице Словена и можда су почеци словенских кнежевина.
У завршном периоду насељавања Словена на Балкан, из данашње источне Немачке и Чешке око 631. године се доселио и већи племенски савез Срба. Како је касније забележио цар Константин VII Порфирогенит у време цара Ираклија (610—641) доселили су се и Срби на Балкан. Он је записао да су се Срби прво населили код Солуна а да се по њима назвала Сервија, западно од Солуна. Он пише како су Срби били незадовољни и отишли су на север до Дунава, а затим су се предомислили и поново по одобрењу цара Ираклија населили опустеле пределе на Балкану у којима живе и у његово време у 10. веку.
Из писања Константина VII Порфирогенита види се да је Северна Србија наставила да постоји северније од Мађарске после сеобе дела Срба на југ на Балкан.-”Али кад су два брата наследили власт свога оца у Србији, један од њих узео је половину народа те затражио заштиту од Херклије и тај император Бизантинаца га је примио и дао му место у покрајини Солуна ...”. Bury, J. B., The early history of the Slavonic settlements in Dalmatia, Croatia, & Serbia, (1920), Почетак реченице на Грчком- (”δύο δέ άδλφῶν τήν αρχήν τῆς Σέρβλίας έκ τού πατρός ...”, ΚΕΦΑΛΑΙΟΝ ΛΒ'-страна 28) После 631/632. године постојање Северне Србије у време цара Карла Великог потврђују други писани извори који говоре о Србима на истоку данашње Немачке и у северозападној Чешкој.
Српске државе у раном средњем веку мини|десно|200п|Српске области и градови током 9. и 10. века мини|десно|200п|Српске земље током 9. века
После словенског насељавања, долазак Прабугара на Балканско полуострво имао је трајне историјске последице на живот Византије и Срба. Несловенски преци Бугара, који се у науци зову Прабугари, номади и коњаници, прешли су Дунав 680. године и на територији између Дунава и планине Балкана наметнули се као господари словенском становништву које је живело у осам племенских области. Стапање словенског и прабугарског живља текло је брзо, и чини се без посебних препрека. Њихова држава већ у другој половини 8. века ширила се на југ, тежећи да се прошири на словенско становништво, које је живело у Тракији. Полувековни бугарско-византијски рат, вођен са променљивом срећом, усталио је границу између ове две државе.
мини|десно|200п|Печат кнеза Стројимира (друга половина 9. века)
Поред тога бугарска држава ширила се и на запад, а најкасније у првој половини 9. века Бугари почињу да се сукобљавају око територија са Србима. Према једном мишљењу напади Бугара утицали су на чвршће повезивање српских племена око владара племенског савеза и на стварање прве српске државе, а српска држава је створена можда средином 9. века. Насупрот томе, постоји мишљење да је пресуднији утицај на стварање прве државе код Срба извршила у то време најбоље уређена европска држава Византија, а не тек настала и држава Бугара. Према том писању Срби су створили државу на Балканском полуострву до средине 7. века, а вођа досељавања Срба постао је први владар те државе.
Кнежевина Србија током 9. и 10. века мини|десно|200п|Српске земље током 10. века
О најранијем животу Срба у централним областима Балканског полуострва веома мало се зна. Они су дошли као племенски савез и обично се мисли да су тако живели до средине 9. века, али постоји и мишљење по коме је племенски савез до средине 7. века претворен у државу. Владарски син који је довео Србе на Балкан, а чије име Константин VII Порфирогенит није записао и зато се он често наводи као непознати кнез умро је према истом извору пре доласка Прабугара (тј. пре 680. године). После њега српским племенима владали су његов син, унук, па редом архонти од истог рода. Порфирогенитово архонти се обично преводи као кнежеви. Том владарском роду припадали су и Порфирогениту најранији по имену познати српски владари: Вишеслав, Радослав, Просигој и Властимир.
Према истом византијском извору из 10. века, Бугари и Срби су живели мирно, покоравајући се царевима Византије, све док бугарски кнез Пресијан није напао српског кнеза Властимира. Рат је трајао три године. Свакако је био у време владавине Пресијама између 836. и 852. године и у њему је бугарски кнез изгубио „већину своје војске”. То говори о снази Властимирове војске и државе за коју се зна да је обухватала и делове данашње Херцеговине. Управо за владавину Властимира се најчешће мисли да је то време када је завршено претварање племенског савеза Срба у државу.
Кнеза Властимира су наследили синови: Мутимир, Стројимир и Гојник. И они су имали да издрже бугарски напад. Бугарску војску је можда предводио Владимир, син кнеза Бориса. Бугари нису имали успеха у том рату и Владимир са дванаест бугарских велможа (бољара) пао је у српско заробљеништво. Српски владар их је ослободио и после тога је завладао мир. Кнез Мутимир владао је до око 891. године. То је доба када је Византија била још јака и када је држала целу источну јадранску обалу. Власт византијског цара и даље су признавали словенски кнежеви, а то се доказује тиме што су они, као византијски савезници, ратовали у јужној Италији.
Више од два века историје прве српске државе, који почињу од владавине Властимира (у првој половини 9. века), обележили су прво успешни ратови Властимира и његових синова против Бугара, а после тога од краја 9. века у унутрашње сукобе Мутимирових потомака, то јест синова (Првослава, Брана, Стефана); унука Петра (Гојниковог сина), Клонимира (Стројимировог сина), Павла (Брановог сина), Захарија (Првослављевог сина) и праунука Часлава (Клонимировог сина) за врховну власт у Србији мешали су се Бугари и Византија. Бугарска и Византија су настојале да поставе себи наклоњене особе на место владара у Србији и тако прошире свој утицај.
Током тог периода владавина Петра Гојниковића (од око 892. до 917. или 918) била је један од дужих периода у којима је српски владар успевао да сачува своју државу, али се завршила тако што је Симеон (893—927) послао бугарску војску која је на превару заробила кнеза Петра, а на власт поставила кнеза Павла Брановића. Разочаран непослушношћу владара Србије које је постављао, цар Симеон је освојио Србију и припојио је Бугарској вероватно 924. Цар Симеон је умро у мају 927. и Србија се убрзо ослободила вероватно исте 927. или 928. под владавином Часлава. Дошло је до обнове српске државе а српски кнез је према Константину VII Порфирогениту био штићеник византијског цара. Пре владавине Часлава одређивање граница Србије једва да је могуће. Западна граница Часлављеве државе долазила је до жупа Плива, Ливно и Имота, а северна је обухватала и данашње подручје града Тузла, то јест била је јужније од Саве. Не може се поуздано утврдити где је источна граница прелазила преко Западне Мораве и ишла према Расу. На југу приморје од Котора до ушћа Цетине са острвима Брач, Хвар и Корчула вероватно је било део Србије. Часлав је погинуо у борби против Мађара на северу своје државе обично се процењује да се то догодило око 950. године, јер је у то време Константин VII Порфирогенит писао своје дело у коме спомиње Часлава као још живог владара. Са смрћу Часлава изумрла је и прва владарска породица, то јест њена непосредна мушка линија наследника, код балканских Срба.