Иранско-израелски сукоб је вишедеценијски сукоб између Израела и Ирана, који датира још од 1979. Међусобни анимозитет постао је и војни сукоб који је дуги низ година вођен као прокси (посреднички) сукоб, да би 2024. дошло до првог директног ракетног напада Ирана на Израел, а 2025. и до напада Израела на Иран, чиме је дошло до директног ратног сукоба који је трајао 12 дана. У фебруару 2026. дошло је до ваздушног напада Израела и САД на Иран чиме је отпочео рат у Ирану.

Предисторија односа Иран и Израел нису одувек били у сукобу. Њихови односи у прошлости су били знатно пријатељски у време династије Пахлави која је владала Ираном од 1925. до њеног свргавања 1979. Иран је друга земља са муслиманском већином која је признала Израел након проглашења државе 1948.

Након Другог светског рата заједно са Југославијом и Индијом, Иран је предложио алтернативни план тадашњем британском плану о поделу Палестине, који је подразумевао не дељење Палестине, већ задржавање целовитости земље са једним парламентом и 2 кантоналне јединице јеврејском и палестинском. То је био компромис Ирана да задржи добре односе са проционистичким западом и самим ционистичким покретом, а и са суседним муслиманским и арапским земљама.

За време шаха Резе Пахлавија, који је био чврст савезник запада у региону, Израел је успоставио де факто амбасаду у Техерану, па су чак и размењени амбасадори седамдесетих година 20. века. Трговинске везе су расле и убрзо је Иран постао главни добављач нафте за Израел, при чему су две земље успоставиле нафтовод са циљем слања иранске нафте у Израел, а затим и у Европу. Израел и Иран су такође имали широку војну и безбедносну сарадњу, која је углавном држана у тајности како би се избегло провоцирање арапских нација у региону.

Године 1979. шах је збачен у револуцији и рођена је нова Исламска Република Иран. Режимски поглед на Израел се променио и ова држава је виђена као окупатор палестинске земље. Ирански врховни вођа ајатолах Хомеини, који је уједно и био вођа револуције, називао је Израел "малом сотоном", а Сједињене Државе "великом сотоном", видевши обе земље као стране које се мешају у односе у региону. Иран је такође настојао да повећа своје присуство у региону, изазивајући две велике силе - Саудијску Арабију и Израел, од којих су обе биле савезници САД.

Техеран је убрзо након револуције прекинуо све односе са Израелом - грађани више нису могли да путују, авио-линије су отказане, а израелска амбасада у Техерану претворена је у палестинску амбасаду.

Основ сукоба Основа сукоба је у политичкој борби иранског руководства против односа израелског руководства према Палестинцима и главног циља Израела да спречи намеру иранске владе да развије нуклеарно оружје и да заустави иранску подршку својим савезницима као што су Хезболах и друге странке у Либану, Сирији и Јемену. Сукоб је почео 3. августа 2005. године доласком на чело Ирана председника Махмуда Ахмадинежада који је током свог мандата покренуо убрзано развој нуклеарног програма Ирана и значајно радикализовао своју реторику према Израелу.

Прокси ратови Ирана и Израела У јулу и августу 2006. године Израел је извршио војну агресију на Либан након убиства осам и отмице два израелска војника од стране припадника исламистичке организације Хезболах која делује у Либану, а војну и финансијску подршку јој даје Иран. Велики део Либана је порушен у израелским нападима, а нарочито јужни део. Иран је након либанског рата до 2011. године подржавао палестинску сепаратистичку организацију Хамас са којом је Израел у децембру 2008. и јануару 2009. године ушао у отворени рат (операција Ливено око) уз значајне цивилне жртве. Израел је победио у сукобу, али није трајно онеспособио Хамас да ракетира територију Израела, с обзиром да је помоћ и подршка Хамасу пристизала из Ирана.

Након избијања Арапског пролећа и великих немира у арапским земљама у децембру 2010. године и јануару 2011. године, утицај Ирана на Хамас је значајно опао и Израел је добио слободнији простор да делује против милитантне палестинске организације Хамас. На таласу великих немира у арапским државама, немири су захватили и друге муслиманске не-арапске земље међу којима и Иран. Иранске власти су успеле да се изборе са побуном, али знатно већи унутрашњи сукоби су погодили претходно Тунис, Египат, Либију и Јемен, који су довеле су до свргавања дугогодишњих ауторитарних влада, док је до разарајућег грађанског рата дошло у Сирији. У фебруару 2011. године немири координисано погађају Иран и његовог савезника у Персијском заливу Бахреин, малу сунитску монархију са већинским шиитским становништвом. Иран је подржао протесте већинског шиитског становништва и покушао да потпомогне свргавање сунитске монархије, али су оружане снаге Саудијске Арабије, УАЕ и Катара војно интервенисале у Бахреину. Након саудијске војне интервенције у Бахреину, дошло је до велике побуне код највећег иранског савезника у арапским земљама Сирији. Након неуспешне револуције и покушаја војног пуча, у Сирији долази до отворене војне побуне, а до средине 2012. године и грађанског рата. Оружане снаге Исламске Републике Иран у Сирији дају подршку сиријском председнику Башару ел Асаду и његовој влади. Крајем 2012. године на сцену сиријског конфликта ступа и Израел који се ставља отворено на страну побуњеника против владе. Израел обезбеђује медицински третман за сиријске цивиле и побуњенике, укључујући и неке чланове Фронта Ел Нусра, што је изазвало сукобе у израелском друштву јер су припадници те организације блиски сарадници Ал Каиде, која је отворени непријатељ израелског највећег савезника САД. Сукоб из Сирије се постепено преместио и у Либан где су два ривала поново укрстила копља.

У јулу 2014. године долази до поновног великог сукоба између Израела и палестинског Хамаса коме Иран поново даје политичку и војну подршку. У том сукобу је било много цивилних жртава, а на крају су обе стране прогласиле победу.

Иран се у асиметричном сукобу са Израелом искључиво ослања на подршку источних сила као што су Русија и Кина, а Израел на подршку западних савезника углавном САД, НАТО и ЕУ.

Директни сукоби Израела и Ирана

Током израелског рата у Гази, дошло је до координисаног напада на Израел од стране иранских савезника у региону: либанског Хезболаха, јеменским Хута, који добијају директну помоћ у оружју Ирана. Израел је 1. априла 2024. извршио ваздушни напад на ирански конзулат у Сирији и убио том приликом 7 високих иранских официра укључујући и 2 генерала Иранске револуционарне гарде. Као одговор на овај напад Иран је покренуо масовни напад ракетама и дроновима на територију Израела.

У јуну 2025. Израел је извео ваздушни напад на територију Ирана уништивши иранске нуклеарне објекте и локације где су се налазили високи званичници иранске војске као и научници који су могли да развијају ирански нуклеарни програм. У овом нападу су учествовале и Сједињене Америчке Државе. Након узвратног ракетног напада Ирана, дошло је дванаестодневног директног рата између Ирана и Израела.

У фебруару 2026. Израел заједно са САД отпочео је ваздушне нападе на Иран. Циљ је био смена иранског режима. У нападу је убијен ајатолах и врховни вођа Ирана Али Хосеини Хамнеј. Иран је одговорио ракетним нападима на Израел и америчке положаје у региону.

Види још Операција Ливено олово Операција Заштитна ивица Иранско-Саудијски прокси сукоб Грађански рат у Сирији Руско-турска конфронтација у Сирији

Референце

Категорија:Актуелни догађаји Категорија:Модерни ратови Категорија:Историја Израела Категорија:Историја Ирана