Пад Цариграда (1453)

Пад Цариграда, познато и као пад Константинопоља (, , ) или освајање Истанбула (), опсада је пријестонице Источног римског царства Цариграда (Константинопоља), коју је спроводила војска османског султана Мехмеда II од 6. априла до 29. маја 1453. године. Пад Цариграда означио је уништење Источног римског царства, које је познато и као Византија.

Византија је 1453. сведена територијално на Пелопонез, неколико острва у Егејском и Мраморном мору и предграђе Цариграда и више није могла да издржи растућу моћ Османског султаната. Од Бајазита I, османски султани су више пута опсједали и блокирали Цариград (1393—1394, 1394—1402, 1411. и 1422). Нису успјели да заузму град, али су стекли контролу над већим дијелом Балкана. Посљедња опсада почела је у априлу 1453. године. Упркос бројним апелима Ромеја према Западу, само је мали италијански контингент стигао у помоћ цару Константину. Заједно са 5.000 Ромеја, укупан број бранилаца Цариграда достигао је 7 или 8 хиљада војника. Османска војска их је знатно надмашила: Мехмед II је имао око 70 хиљада војника и преко 120 бродова. Послије двомјесечног отпора, Цариград је пао 29. маја 1453. године. Посљедњи византијски цар, Константин XI је погинуо у борби. Мехмед II је ушао у освојени и опљачкани град, а у знак сјећања на заузимање добио је надимак Фатих (од ), а Цариград је учинио новом пријестоницом своје државе. Побједа је Османлијама обезбједила превласт у источном Средоземљу. Град је остао пријестоница Османског царства до његовог распада 1923. године.

Пад Цариграда је дубоко утицао на цио свијет, нарочито на западу Европу. Падом Цариграда, „другог Рима”, настао је концепт континуитета — Трећи Рим. Многи историчари, укључујући Жула Мишлеа, вјеровали су да пад Цариграда представља крај средњег вијека и почетак ренесансе. Међутим, ово гледиште све више оспоравају савремени историчари, који на пад Цариграда гледају само као на крај Римског царства.

Предисторија

Пропадање Византије мини|десно|Јуриш крсташа на Цариград 1204. године, дјело Тинторета из 1580. године.

Источно римско царство (Византија) је настало 395. након распада Римског царства, а до 15. вијека је одавно прошло све периоде успона и процвата и била је у дубоком опадању. Током једанаест вијекова постојања, Цариград је био под опсадом много пута, али је само једном заузет и опустошен — током Четвртог крсташког рата 1204. године. Заузимањем града крсташи су створили латинску државу са Цариградом као пријестоницом, док је на остатку територије Византије настао низ држава насљедница — Никејско царство, Епирска деспотовина и Трапезунтско царство. Њихови владари су ратовали као савезници против Латина, али су се борили и међу собом за византијски пријесто. Палеолози, који су владали Никејом, ослободили су Цариград 1261. од Латина и обновили Византију. Послије тога, држава је скоро стално била у рату, одбијајући узастопне нападе Латина, Срба, Бугара и Османлија. Црна смрт убила је 1347. године најмање трећину становника Цариграда.

Главни противник Византије био је Османски султанат, чији су владари Византију видјели као препреку ширењу своје моћи у регији. Османлије су први пут опсједале Цариград под Бајазитом I (1393—1394); током друге опсаде град је спашен тек Тамерлановом побједом над Бајазитом 1402. године. Период грађанског рата у Османском султанату који је услиједио (1402—1413), када су Бајазитови синови подијелили државу и пријесто, био је период релативног затишја за Цариград. Тек 1411. један од претендената на османски пријесто, Муса Челеби, опсједао је Цариград, пошто је византијски цар Манојло II подржао његовог супарника Сулејмана Челебија. Међутим, Ромеји нису могли да искористе овај предах да ојачају царство. Супарништво између Источне и Западне цркве ометало је организовање помоћи са запада. Цареви су интервенисали у династичким споровима Османлија, покушавајући да ослабе моћ османског султана или да промовишу приступање њима лојалног кандидата. Бајазитов унук Мурат II је опсједао Цариград 1422. године. Пошто није могао да заузме град, опљачкао је византијске посједе на Пелепонезу и отпочео опсаду Солуна. Као одговор, византијски цар Јован VIII је организовао побуну Мустафе Челебија и приморао Мурата да се врати у Анадолију да би је сузбио. Међутим, Мурат се није повукао и 1430. османске снаге су заузеле и опљачкале Солун, поробљавајући становништво.

Убрзо након Великог црквеног раскола, папа Гргур VII је рекао: „Било би много боље да земља остане под влашћу муслимана него да њоме владају хришћани који одбијају да признају права Католичке цркве”. Овакав однос према Источној цркви на Западу у цјелини се задржао до 15. вијека, а Запад је помагао Цариград само у случају непосредне пријетње католичким земљама. Други лионски сабор 1274. разматрао је питање уједињења цркава и добио пуно одобрење 200 католичких бискупа и изасланика византијског цара Михаила VIII. Заиста, неки византијски цареви из династије Палеолог примљени су у Латинску цркву. Услијед јачања османске пријетње, цар Јован VIII одлучио је да постигне споразум са Католичком црквом, пошто је од тога зависила помоћ западних земаља. Отпловио је у Италију 1438. године, а са собом је повео 700 богослова и епископа, с којима је учествовао на Ферарско-фирентинском сабору, гдје је склопљена унија. Међутим, није постигао свој циљ — свештенство Византије масовни није подржало унију.

Стезање обруча мини|лево|Карта јужног Балкана и западне Анадолије 1453. године.

Османлије нису успјеле у покушају да заузму Београд 1440, што је дало наду у Европи. Папа је најавио нови крсташки поход под заповједништвом Владислава III, краља Пољске, велики кнез Литваније и краљ Угарске. Послије неколико пораза 1443—1444, Мурат II је потписао Сегедински мир са Владиславом на 10 година и повукао се са војском у Анадолију, гдје је освојио Караманидски беглук и одрекао се власт у корист сина малољетника. Тако је 1444, Мехмед II са 12 година први пут постао османски султан. Овај догађај је испровоцирао хришћане и, прекршивши мир, Владислав се супротставио Османлијама. Мурат је био принуђен да се врати на чело војске, а крсташи су 1444. поражени у бици код Варне, гдје је и Владислав убијен. Мурат се поново повукао с власти, што је изазвало нову офанзиву — из Угарске. И Мурат, који се поново вратио на власт, однио је нову побједу над хришћанима — у бици на Косову пољу 1448. године. Исте године умире Јован VIII, а насљеђује га брат Константин, морејски деспот. У то вријеме, Византија више није имала средстава да се одупре Османлијама и чак је била принуђена да пошаље изасланика Мурату, како би он пристао на Константинов долазак на власт.

Град је опустошен као резултат општег опадања царства и до 1453. се састојао од неколико насеља ограђених зидинама одвојених огромним пољима, унутар Теодосијевих зидина из 5. вијека. У њему је живјело, према ријечима савременика, од 30 до 50 хиљада становника. Палеолози су имали ограничену власт на малом простору: у самом Цариграду, на неколико острва Егејског и Мраморног мора и на дијелу Пелопонеза у Морејског деспотовини. Српска деспотовина је постала османски вазал, а у дужности њеног владара, деспота Лазара, спадало је пружање војне помоћи султану на захтјев. Дакле, у опсади Цариграда 1453. учествовао је српски одред из Новог Брда (Константин из Островице је писао о 15 стотина коњаника). Краљевина Босна је била ослабљена унутрашњима сукобима и нестала је 1463, убрзо након пада Цариграда. Територија бившег Бугарског царства припадала је Османлијама више од пола вијека. До средине 15. вијека Цариград се практично налазио у средини османске државе, између њених европских и азијских посједа и био је потпуно окружен њима.

Почетак друге Мехмедове владавине мини|усправно|десно|Портрет Мехмеда II, дјело Ђентила Белинија из 1480. године.

Мурат умире 1451, а Мехмед поново постаје султан. Многи у тадашњој Европи су га погрешно процијенили као незрелог и неспособног младића. Франческо Филелфо је писао француском краљу Шарлу VII да је носи султан млад, неискусан и простодушан. Ово мишљење се заснивало на понашању Мехмеда у првом периоду његове владавине. Да, и први кораци младог султана, који је показао снисходљивост према сусједним хришћанским владарима и вратио неколико утврђење српском деспоту Ђурађу (1427—1456), допринијели су оваквом мишљењу. Мехмед је на почетку своје владавине чак обновио мир са Византијом и обећао да ће платитииздржавање могућег претендента на османски пријесто Орхана, јединог могућег Мехмедовог супарника, унука Сулејмана Челебије. Овај договор је, у ствари, био откуп, у замјену за који су се Ромеји обавезали да неће подржати Орханове могуће претензије на пријесто. Таква сагласност новог султана објашњавала се потребом да се добије на времену ради смиривања јањичара и Ибрахим-бега II, који су покушали да искористе промјену султана да прошире своје посједе.

Након ступања на пријесто, Мехмед II је одлучио да заузме Цариград. Према савременику догађаја Дуки, „ноћ и дан, одлазећи у кревет и устајући, у својом дворцу и ван њега, имао је једну мисао и бригу, каквим војним лукавством да заузме Цариград”. Новом султану су били потреби обновљени мировни споразуми са Угарском и Млетачком републиком, да би бар привремено обезбиједио њихово немијешање у сукоб са Византијом. Царев савјетник Георгије Сфранцес брзо је схватио пријетњу од младог султана, и предложио Константину да се ожени српском прицезом Маром Бранковић, Мехмедовом маћехом и Муратовом удовицом. Овај брак би унаприједио савез са Србијом и помогао да се неутралише османске опасност, пошто се Мехмед према Мари односио с поштовањем. Међутим, Мара је то одбила, тврдећи да се заклела да ће се у случају удовиштва посветити само Богу.

Док је султан био у Анадолији, успјевши толико да умири Ибрахима и друге бегове, Константин XI је безуспјешно покушао да изврши притисак на Мехмеда. Мехмеду је послао изасланика, подсјећајући га да му није исплаћен износ за издржавање Орхана. Изасланици су запријетили, да ће, уколико се износ не удвостручи, принц бити ослобођен и да ће моћи да изнесе своје претензије на османски пријесто. Сличан маневар употребом претендента на пријесто некада је успјешно примијенио Константинов отац, Манојло II (1391—1425). Када су Константинови изасланици пренијели ову поруку великом везиру Халил-паши, за којег се сматрало да је традиционално пријатељски настројен према Византији, он је побјеснио и викао на изасланике, пошто их примио у Бурси. Дука је пренио Халилове ријечи:

Сам Мехмед је мирно реаговао на пријетње Ромеја и поручио изасланицима да ће размотрити молбу цара по повратку у своју пријестоницу Једрене.

Припреме опсаде

Блокада Босфора мини|лево|320п|Цариград са Пером, Румејлихисаром и Андолухисаром. Схематски приказ на Трапезундском Касонеу. Аутор Аполонио Ђовани ди Томасо (послије 1461).