13. Вафен-СС брдска дивизија „Ханџар” (1. хрватска) () била је њемачка брдска пјешадијска дивизија Вафен-СС-а, оружаног крила Нацистичке партије, који је служио уз Вермахт, али никада није формално био дио Вермахта током Другог свјетског рата. На послијератним суђењима у Нирнбергу, Вафен-СС је проглашен за злочиначку организацију због ратних злочина и злочина против човјечности. Од марта до децембра 1944, дивизија учествовала је у противгерилским операцијама против југословенских партизана на простору Независне Државе Хрватске (НДХ), фашистичке марионетске државе које се налазила на простору данашње Републике Хрватске, Босне и Херцеговине и дијела Републике Србије.

Назив је добила по ханџару, двосјеклом ножу који су носили јањичари за вријеме османске владавине. То је прва негерманска дивизија Вафен-СС и њено оснивање означило је ширење Вафен-СС у мултиетничку војну силу. Састављена углавном од босанских муслимана са појединим Хрватима католицима и углавном њемачким (рајхсдојчери и фолксдојчери) официрима и подофицирима, положила је заклетву на вјерност Адолфу Хитлеру и Анти Павелићу.

Дивизија се накратко борила у Срему, на подручју сјеверно од ријеке Саве у близини прелаза у сјевероисточну Босну. Након преласка Саве, успоставила је одређену „сигурносну зону” у сјевероисточној Босни између ријека Саве, Босне, Дрине и Спрече. У више прилика борила се изван сигурносне зоне и стекла је репутацију по бруталности и дивљаштву, не само током борбених дејстава, него и кроз злочине почињене над српским, муслиманским и јеврејским цивилима. Крајем 1944, дио дивизије је пребачен у околину Загреба, након чега су нењемачки припадници дивизије почели дезертирати у великом броју. Током зиме 1944—1945, послата је у Барању гдје се борила против Црвене армије и Бугара широм јужне Мађарске, назадујући кроз низ одбрамбених линија све док се нису нашли унутар граница Рајха.

Већина преосталих муслимана дезертирала је у овом тренутну и покушала је да се врати назад у Босну. Остали су се повлачили даље на запад, у нади да ће се предати западним Савезницима. Остатак припадника дивизије постали су заробљеници Британске војске. Након тога, 38 официра је изручено Југославији гдје су се суочили са тужбама, од чега је 10 погубљено. Стотине бивших припадника дивизије учествовало је у Грађанском рату у Мандатној Палестини (1947—1948) и у Арапско-израелском рату (1948).

Позадина НДХ и Павелић

Послије инвазије Сила Осовине на Краљевину Југославију, хрватски ултранационалиста и фашиста Анте Павелић, који се налазио у егзилу у Мусолинијевој Италији, именован је за поглавника усташке Независне Државе Хрватске (НДХ). НДХ је обухватала скоро цијелу данашњу Републику Хрватску, Босну и Херцеговину и дио Републике Србије, а представљала је италијанско-њемачки квазипротекторат. Власти НДХ су, преко Усташке војнице, спроводиле геноцидну политику против Срба, Јевреја и Рома који су живјели у границама нове државе.

Како би осигурао оданост босанских муслимана, Павелић је наредио да се једна зграда у Загребу претвори у џамију, коју је назвао Поглавникова џамија. Упркос Павелићевим увјеравањима у једнакост са Хрватима, многи муслимани су се убрзо разочарали у усташку власт. Ниједан муслиман није постављен на утицајно мјесто у администрацији НДХ. На територији НДХ су избиле жестоке борбе између усташа, четника и партизана. Неке јединице Усташке војнице биле су увјерене да су муслимани симпатизери комуниста и спаљивали су њихова села и убијали цивиле. Четници су оптуживали муслимане за учешћа у усташком насиљу против Срба и спроводили су сличне злочине над муслиманским становништвом. Муслимане није нарочито штитило ни Хрватско домобранство, регуларна војска НДХ, за коју су Нијемци сматрали да је од минималне борбене важности. Муслимани су оснивали мјесне милиције за самоодбрану, али су и оне биле од ограничене вриједности, и само је једна милиција из Тузле, домобранска Хаџиефендићева легија, коју је водио Мухамед Хаџиефендић, била од неког значаја.

Осуде и захтјеви за заштиту

Муслиманска елита и виђенији људи у бројним градовима и варошицама објављивали су резолуције или меморандуме у којима су јавно осуђивали усташке мјере, законе и насиље против Срба: Приједорску (23. септембра 1941), Сарајевску (12. октобра), Мостарску (21. октобра), Бањалучку (12. новембра), Бијељинску (2. децембра) и Тузланску резолуцију (11. децембра). Резолуције су осуђивале усташе у Босни и Херцеговини због лошег поступања према муслиманима и због покушаја да окрену муслимане и Србе једне против других. Према једној резолуцији, од почетка усташког режима муслимани су се ужасавали незаконитих дјелатности које су усташе, органи владе НДХ и разне нелегалне групе, чиниле против Срба.

Незадовољство босанских муслимана усташком управом у НДХ и њихова потреба за заштитом били су сједињене са чешњом за временом хабзбуршке управе у Босни и Херцеговини и углавном пријатељским ставом према Нијемцима међу виђенијим босанским муслиманима. Ови фактори су доприносили захтјевима за аутономијом босанске муслиманске заједнице којима се Павелић жестоко опирао, пошто би то нарушило територијални интегритет НДХ. До новембра 1942, аутономаши су били толико очајни због потребе за заштитом муслиманског становништва, да су писали Адолфу Хитлеру тражећи да одобри стварање аутономне „политичко-административне власти” у Босни у оквиру НДХ, на чијем челу би се налазила личност коју именује Хитлер.

Оснивање мини|десно|Припадници 13. СС дивизија са брошуром „Ислам и јудаизам”, 1943. година.

Због недостатка људства за јединице Вафен-СС-а, СС-рајхсфирер Хајнрих Химлер и кључни официр Вафен-СС-а за регрутацију СС-обергрупенфирер и генерал Готлоб Бергер предложили су Хитлеру 6. децембра 1942. оснивање муслиманске СС дивизије. И Вермахт и Вафен-СС били су забринути због све бржег погоршања безбједносног стања у НДХ, што је везивало њемачке војнике потребне на неким другим мјестима. Њемачки извјештај из 1943. наводи да је до те године убијено 100.000 муслимана и да је око 250.000 постало избјеглице. Поред тога, регији је пријетила несташица хране. Групенфирер и генерал-потпоручник Артур Флепс примјетио је да „муслимани имају посебан статус, јер их прогоне сви остали”.

Романтичарски став који је Химлер имао о босанским муслиманима, вјероватно је имао значајну улогу у стварању дивизије. Ипак, меморандум од 1. новембра 1942. такође указује да су водећи муслимански аутономаши већ предложили стварање добровољачке јединице Вафен-СС-а под њемачком командом. Химлер је лично био фасциниран исламом и вјеровао је да ислам ствара неустрашиве војнике. Сматрао је да је њихова жестина пожељнија од углађености хришћана и вјеровао је да би њихове борбене вјештине требало даље развијати и искористити. Сматрао је да ће муслимани бити савршени војници СС-а, јер ислам „обећава рај онима који се боре и погину у борби”. Што се тиче њиховог етничког поријекла и захтјева које је поставио СС-а, чини се да је Химлер прихватио теорије које су заступали хрватски и њемачки националисти да Хрвати, укључујући и муслимане, нису словенског поријекла, него чисти Аријци готског или иранског поријекла.

Химлер је био инспирисан и успјесима Босанскохерцеговачке пјешадије у Првом свјетском рату. Настојао је да поврати оно што је он називао „старом аустријском” традицијом, поново оснивајући босанске пукове бивше Аустроугарске војске у виду муслиманске СС дивизије. Када је основана, дивизија је требало да ступи у борбу и да уништи југословенске партизане, који су дјеловали у сјевероисточној Босни, и тако повратити локални „ред”. Химлерова основна брига није била сигурност мјесног муслиманског становништва, него добробит њемачког становништва у Срему. „Срем је житница Хрватске и надајмо се да ће он и наша вољена њемачка насеља биће сигурна. Надам се да ће подручје јужног Срема ослободити… босанска дивизија… тако да можемо барем дјелимично вратити поредак у ову смијешну [хрватску] државу”.

Адолф Хитлер је званично одобрио пројекат средином фебруара 1943, а Химлер је наредио Артуру Флепсу, команданту 7. СС дивизије „Принц Еуген”, да оснује прву СС дивизију од негерманског становништва.

Регрутовање

Флепс је отпутовао у Загреб 18. фебруара 1943. како би отпочео званичне преговоре са владом НДХ. Састао се са њемачким изаслаником Зигфридом Кашеом и министром спољних послова НДХ Младеном Лорковићем, који је представљао Павелића. Павелић је већ дао пристанак оснивању дивизија, али Вафен-СС и влада НДХ су имали врло различите идеје како ће се она регрутовати и контролисати. Лорковић је предложио да се она назове СС усташка дивизија, која би била хрватска јединица основана уз помоћ СС-а, са називима пукова по географским називима, као што су Босна, Крајина и Уна. Ово је одражавало страхове које су имали Павелић и Каше да ће чисто муслиманска дивизија можда допринијети муслиманским захтјевима за независношћу. Као компромис, ријеч „хрватска” је додата званичном имену дивизије и регрутовани су и хрватски католички официри. Химлерове и Флепсове жеље су углавном превагнуле и дивизија је створена по њиховом нахођењу, што је НДХ оставило веома незадовољну исходом, посебно у погледу етничког састава дивизије.

СС-штандардфирер Карл фон Кремплер, специјалиста за ислам који је говорио српскохрватски, од Химлера и Флепса добио је задужење за организовање дивизије. Флепс се срео са Кремплером 3. марта, који је морао да сарађује са представником владе НДХ Алијом Шуљаком. Кампања образовања дивизије је почела 20. марта 1943. када су Кремплер и Шуљак почели 18-дневни обилазак 11 босанских жупа. Уз помоћ СС-а, одржани су регрутни митинзи у Живиницама и Грачаници. У међувремену, Нијемци су у Берлину почели формирати дивизијски штаб, укључујући резервног СС-штандфирера Херберта фон Обервурцера који је из 6. СС дивизије „Сјевер” премјештан на дужност заповједника дивизије.

Шуљак и Кремплер су се ускоро сукобили око циљева и улоге предложене дивизије. Шуљак је, као политичар, критиковао Кремплерово српско нарјечје и његову употребу традиционалних исламских боја и амблема (зелених застава и полумјесеца) умјесто усташких симбола током регрутовања. Када су дошли у Тузлу, Кремпер се срео са вођом муслиманске милиције Мухамедом Хаџиефендићем. Хаџиефендић је 28. марта испратио Кремплера у Сарајево, гдје га је упознао са Мухамедом Панџом, као и са другим водећим муслиманским политичарима који нису били повезани са усташама. Влада НДХ и Каше били су бјесни и захтијевали тренутну смјену Кремплера. СС је игнорисао захтјев и Кремплер је наставио са регрутовањем припадника будуће дивизије, међу којима је било и дезертера из оружаних снага НДХ.

Велики муфтија Јерусалима мини|десно|Велики муфтија Јерусалима Мухамед Амин ел Хусеини, заједно са СС-бригадефирером и генерал-мајором Вафен СС-а Карл-Густавом Зауберцвајгом, врши смотру добровољаца СС дивизије у новембру 1943. године.

Химлер и група муслиманских вођа у НДХ су у периоду март—април 1943. затражили да Велики муфтија Јерусалима Мухамед Амин ел Хусеини, који је у то вријеме живио у Берлину, помогне у организовању и регрутовању муслимана у Вафен-СС и друге јединице. Био је у пратњи Кремплера, који је говорио турски. Од 30. марта до 10. априла, муфтија је посјетио Загреб, Сарајево и Бању Луку, како би се састао са високим муслиманским вођама и агитовао за подршку новој дивизији. Муфтијина посјета је била и у сврху прегледа и благослова дивизије, током које је користио нацистички поздрав. Хусеини је инсистирао на томе да „најважнији задатак ове дивизије мора бити заштита домовине и породица [босанских добровољаца]” и да „дивизији не смије бити дозвољено да напусти Босну”, али се Нијемци на ово нису обазирали.

Регрутовање Хрвата католика

Упркос Хусеинијевој подршци, регрутовању се није одазвао велики број муслимана. Химлер је онда дозволио да хришћани чине 10% јединице. Како се регрутовање потребног броја муслимана показало тешким задатком, у дивизију је примљено 2.800 Хрвата католика, што је на Химлерово разочарање било више од процента који је он желио.