Џорџ III (; Џорџ Вилијам Фредерик; 4. јун 1738 — 29. јануар 1820) је био краљ Велике Британије и Ирске, војвода од Брауншвајг-Линеберга и кнез-изборник Хановера од 25. октобра 1760. до 1. јануара 1801. Електорат је постао краљевина Хановер 1814. Био је трећи монарх из династије Хановер и први који је рођен на тлу Енглеске. За време његове владавине краљевине Велика Британија и Ирска су се ујединиле и формирано је Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске.
Његов отац је био Фредерик, принц од Велса (1707—1751), најстарији син краља Џорџа II (1683—1760). Због ране очеве смрти престо је преузео директно од деде Џорџа после његове смрти 1760. са свега 22 године. Владао је 60 година, до смрти 1820.
Оженио се принцезом Софијом Шарлотом од Мекленбург-Штрелица и са њом имао петнаесторо деце, девет синова и шест кћери, више него било који други владар.
За време његове владавине избио је Амерички рат за независност (1775—1783) којим су тринаест северноамеричких колонија добило независност и формирало САД.
За време његове владавине избила је Француска револуција. Револуционарна Француска је објавила рат Енглеској 1793. Енглеска је била добро припремљена, али је Француска била јача. Прва коалиција (Енглеска, Аустрија, Пруска и Шпанија) је побеђена 1798. Друга коалиција (Енглеска, Аустрија, Русија и Турска) је побеђена 1800. тако да је Енглеска остала сама у борби против Француске. Рат је настављен 1803, али је Трећа коалиција (Енглеска, Аустрија, Русија, Шведска и Напуљска краљевина) доживела исту судбину као и две претходне и распала се 1805. Инвазију Енглеске је спречила победа Хорација Нелсона над шпанско-француском флотом у бици код Трафалгара 21. октобра 1805.
Због болести 1811. је прогласио свог сина Џорџа, принца од Велса за регента који је после смрти свог оца 1820. постао краљ Џорџ IV.
Детињство
Џорџ је рођен у Лондону као најстарији син Фредерика и Августе, принца и принцезе од Велса. У време његовог рођења Великом Британијом владао је Џорџов деда, Џорџ II. Рођен је као недоношче два месеца пре времена и није се очекивало да ће поживети, па је крштен истог дана као Џорџ Вилијам Фредерик. Када се увидело да шансе за његово преживљавање нису тако мале, крштен је јавно, 4. јула 1738. године.
Џорџ је временом израстао у здраво дете, али његови деда и баба су били у лошем односу са Џорџовим оцем и нису се занимали за његову децу. Године 1751. принц од Велса је умро од озљеде плућа, па је Џорџ постао престолонаследник свом деди. Џорџ је наследио очеву титулу војводе од Единбурга, а деда га је прогласио принцом од Велса три седмице касније, па се почео занимати за њега и његову браћу и сестре. У пролеће 1756. Џорџ је напунио осамнаест година и деда му је понудио резиденцију у палати Сент Џејмс, али Џорџ је, на наговор мајке и Џона Стјуарта, 3. грофа од Бјута, одбио краљеву понуду. Џорџова мајка није веровала свом свекру и свекрви, па је жељела сина држати даље од њих.
Брак
Године 1759. Џорџ се заинтересовао за леди Сару Ленокс, кћерку војводе од Ричмонда, али гроф од Бјута није се слагао са овом унијом и Џорџ је стога није оженио. Следеће године Џорџ је наслиједио круну када је његов деда изненада умро 25. октобра 1760. године. Потрага за одговарајућом младом сада је била у пуном јеку.
Дана 8. септембра 1761. године нови краљ упознао је и оженио војвоткињу Софију Шарлоту од Мекленбург-Штрелица. Следеће вечери Џорџ и Шарлота су крунисани у Вестминстерској опатији. Џорџ није никада имао љубавнице, што је било необично за краљеве тога доба, и пар је уживао сретан брак. Имали су петнаестеро деце - девет синова и шест кћери. Године 1761. краљ је купио Бакингамску кућу као породичну викендицу, а коју је његова унука Викторија учинила службеном резиденцијом монарха.
Владавина
Иако су Џорџов долазак на трон поздравили политичари из свих партија, прве године његове владавине биле су обележене политичком нестабилношћу, углавном узрокованом неслагањима по питању Седмогодишњег рата. Џорџ је показивао наклоност према торијевцима, због чега је дошао у сличан сукоб са виговцима као и Чарлс I Стјуарт. У мају 1762. године Џорџ је заменио виговске министре предвођене Томасом Пелам-Холсом торијевским министрима на челу са Џоном Стјуартом, грофом од Бјута, који није био члан ни једног Дома парламента. Стјуартови противници у својој кампањи ширили су гласине о његовој афери са краљевом мајком и ширењем анти-шкотског расположења међу Енглезима. Године 1763. завршио је Седмогодишњи рат и гроф од Бјута је дао оставку, дозволивши виговцима са Џорџом Гренвилом на челу да се врате на своје некадашње функције.
Незадовољство у колонијама
мини|лијево|250п|Вилијам Пит Старији, 1. гроф од Чатама
Џорџ III 1763. године је издао краљевску прокламацију којом се ограничава ширење америчких колонија према западу. Главни циљ прокламације било је натерати колонисте да купују земљу од домородаца и да тако смање скупе ратове који су се водили око територије. Прокламација је, међутим, била изузетно непопуларна међу колонистима и на крају је проузроковала још један сукоб између колониста и британске владе који ће на крају довести до рата.
Како су колонисти углавном плаћали јако ниске порезе, британска влада се убрзо нашла у немогућности да брани колоније од домородачких устанака и могуће инвазије Француза. Године 1765. У међувремену су Џорџу досадили Гренвилови покушаји да смањи његов ауторитет и право на уживање краљевских прерогатива, па је неуспешно покушао наговорити Вилијама Пита Старијег да прихвати мјесто премијера. Након кратке болести Џорџ је отпустио Гренвила и дозволио Чарлсу Вотсон-Вентворт, 2. маркизу од Рокингама, да оформи кабинет.
Вотсон-Вентворт је, уз подршку Пита, повукао непопуларне актове које је Гренвил донио желећи повећати порезе у колонијама, али његова влада је била слаба и 1766. године замењен је Питом. Због настојања Пита и краља да укину непопуларни Акт о таксеним маркама учинила су их толико популарним међу колонистима да су обома подигнуте статуе у Њујорку. Пит се разболио 1767. године, дозволивши Огастусу Фицроју, 3. војводи од Графтона, да преузме владу, иако овај није формално постао премијер све до 1768. године. Његова влада је престала функционисати 1770. године, па су је поново преузели торијевци.
Влада новог премијера, Фредерика Норта, лорда Норта, се углавном била проблемима око незадовољства у америчким колонијама. Како би се ублажила ситуација колонистима, повучени су сви порези осим онога на чај, на којем је краљ инсистирао. Године 1773. група побуњеника бацила је 45 тона чаја вриједног око 10.000 фунти у море, у знак политичког протеста, а тај догађај је остао познат као Бостонска чајанка. У Британији се мишљење о колонистима погоршало и Пит се сложио са Нортом да је бацање чаја у бостонску луку био "чисти криминал". Норт је затим увео правила која налажу шта је колонистима забрањено, Бостонска лука је била затворена и избори у Масачусетсу су били укинути. Џорџове наде тада су се центрирале на проналажење одговарајућег решења за ситуацију у колонијама.
Америчка револуција
Амерички рат за независност започео је оружаним конфликтом Британаца и колониста у Новој Енглеској у априлу 1775. године. Месец дана касније делегати из тринаест колонија предложили су мировни споразум који је у Лондону одмах одбијен, будући да су оружани сукоби били све чешћи. Већ следеће године, у јулу 1776. године, колоније су објавиле своју независност и створиле САД. Декларација независности САД је била дугачки списак оптужби против Џорџа III, које су са разбјесниле.
Британци су у рату заузели Њујорк 1776. године, али велики план о инвазији на Сједињене Америчке Државе из Канаде пао је у воду када се британски генерал, Џон Бергојн, у бици код Саратоге предао заједно са шест хиљада својих војника.
Године 1778. Француска, велики ривал Британаца, потписао је споразум о пријатељству са Сједињеним Државама. Лорд Норт је тражио од краља да његову дужност повери Питу, којег је сматрао способнијим од себе о том питању, али Џорџ III је то одбио - умести тога, предложио је да Пит ради као министар у Нортовој влади. Пит је то одбио и умро исте године. У тренутку његове смрти Велика Британија је била у рату са Француском, а 1779. већ у рату са Шпанијом.
мини|250пx|десно|Замишљени приказ рушења статуе Џорџа III у Њујорку
Џорџ III је по сваку цену желио наставити рат са Сједињеним Државама, упркос саветима својих министара. Гренвил Лусен-Гор, 1. маркиз од Стафорда, и Томас Тајн, 1. маркиз од Бата, поднели су оставку јер нису желели да учествују у том рату. Норт се слагао са својим колегама министрима и своје мишљење је дао до знања краљу, али је остао на својој функцији. Џорџ III је на крају, међутим, схватио да је безнадежно покушавати преосвојити Америку, али је ипак одбио признати независност Сједињених Држава и обећао да ће водити рат што је дуже могуће. Његов план је био да затражи 30.000 војника у Њујорку, Род Ајленду, Канади и Флориди, док би остатак армије био чуван за сукобе са Французима и Шпанцима. Такође је планирао уништити трговачке луке и приобалне градове, и окренути Индијанце против Американаца. Очекивао је да ће ово охрабрити ројалисте и поделити Континентални конгрес, али последице су биле управо супротне, а шансе за скори крај рата изгубљене.
Године 1781. вести о предаји код Јорктауна Чарлса Корнволис, 1. маркиза Корнволиса, стигле су до Лондона. Лорд Норт је дао оставку, али је одвратио Џорџа III од помисли на абдикацију. Џорџ је признао пораз и дозволио почетак мировних преговора. Споразум из Париза, којим је Велика Британија признала независност Сједињених Америчких Држава, и Споразум из Версаја, којим је Флорида предата Шпанији и воде Њуфаундленда Француској, потписани су 1783. године. Када је Џон Адамс изабран за америчког министра у Великој Британији Џорџ је, неочекивано, изјавио да се весели пријатељству са Сједињеним Државама.
Проблеми са администрацијом
Са колапсом Нортхове администрације 1782. године, Чарлс Вотсон-Вентворт, 2. маркиз од Рокингама, постао је премијер по други пут, али је умро за само неколико месеци. Краљ је затим на мјесто премијера поставио Вилијама Петија, 2. грофа од Шелберна. Чарлс Џејмс Фокс је одбио да сарађује са Петтyем, те је предложио Вилијама Цавендисх-Бентинцка, 3. војводу од Портланда, за премијера.
Године 1783. Дом комуна је присилио Петија на оставку, након чега је његова влада замењена коалицијом Фокс-Норт. Вилијам Кевендиш-Бентинк, 3. војвода од Портланда је постао премијер, а Фокс и Норт су добили значајне позиције у влади и држали стварну моћ, док је Пети представљао њихову марионету.
мини|десно|200пx|Новчић са ликом Џорџа III. На новчићу пише "Georgius III Dei Gratia" - "Џорџ III, милошћу Божијом".
Џорџ III је био под великим стресом када је бивао присиљен поставити за министре људе који му се нису свиђали, али Петијеви људи су убрзо постали већина у Дому комуна и није га било лако сменити. Надаље, Џорџ је био веома незадовољан када је влада увела закон којим се политичка моћ у Индији пребацује из Британске источноиндијске компаније на парламентарне комесаре. Одмах након што је Дом комуна прихватио предлог закона, Џорџ је преко Џорџа Најџент-Темпл-Гренвила обавестио све племиће који су гласали за закон да ће их сматрати личним непријатељима. Лордови су одбили закон, а три дана касније Петијева влада је била отпуштена. Вилијам Пит Млађи је био постављен на функцију премијера, а Најџент-Темпл-Гренвил за државног секретара. Темпл је убрзо био присиљен дати оставку, након чега је влада ослабила и изгубила своју већину. Парламент је убрзо затим био распуштен, а наредни избори дали су Питу Млађем непољуљан мандат.
Мандат Вилијама Пита Млађег