Гернзи

Гернзи (, , герн. -{Guernési}-) острво је у Ламаншу код обале Нормандије које је дио Бејливика Гернзи, зависног посједа британске круне.

Друго је по величини од Каналских острва, острвске скупине која се налази сјеверно од Сен Малоа и западно од полуострва Котентин. Надлежност се састоји од десет парохија на острву Гернзи, три друга насељена острва (Херм, Жету и Лију) и много малих острва и стијена.

Острво није дио Уједињено Краљевства, иако одбраном и неким видовима међународних односа управља Уједињено Краљевство. Иако се бејливици Џерзија и Гернзија често заједнички називају Каналска острва, тај назив није ни уставна ни политичка јединица. Џерзи има одвојен однос са круном у односу на Гернзи и Острво Мен, иако су сви под британским монархом.

Оство има мјешовиту британско-норманску културу, иако је британски утицај јачи, при чему је енглески главни језик, а фунта примарна валута. Оство има традиционални локални језик познат као гернзијски.

Етимологија

Назив острва -{Guernsey}-, као и сусједног -{Jersey}-, старонордијског је поријекла. Други елемент ријечи -{-ey}- је старонордијска ријеч за острво, док коријен ријечи -{guern(s)}- је неизвјесног поријекла и значења, вјероватно води поријекло или од личног имена као што је -{Grani}- или -{Warinn}-, или од ријечи -{gron}-, што значи бор.

Претходни називи за Каналска острва варирала су током историје, али истичу се острва Ленур (); Сарнија () и Лисија () су латински назив за Гернзи, а Англија () за Џерзи.

Историја

Рана историја

Око 6000. године п. н. е. раст нивоа мора створио је Ламанш и одвојио од континенталне Европе неке нормандијске ртове који ће постати данашњи бејливици Гернзи и Џерзи. Неолитски фармери су се тада населили на његовој обали и изградили долмене и менхире који се данас налазе на острву, пружајући доказе о људском присуству које датира од око 5000 године п. н. е.

Докази о римским насељима на острву и откриће амфора из области Херкуланума и Хиспаније, показују доказе замршене трговачке мреже са регионалном трговином и трговином на велике удаљености. Изгледа да су грађевине пронађене у Ла Плајдерију у Сент Питер Порту, које датирају од око 100—400. п. н. е., коришћене као складишта. Најранији доказ о бродарству је откриће олупине брода у лицу Сент Питер Порт, која је названа „Астерикс”. Сматра се да се ради о римском теретном броду из 3. вијека и да је вјероватно био на сидру или приземљен када је избио пожар. Покрштавање Герзија се приписује Самсону који на острво дошао из Краљевине Гвент.

Средњи вијек

Краљ Западне Франачке Рудолф је 933. предао полуострво Котентин, укључујући Авранчин који је укључивао острва, под контролу Вилијама I. Острво Гернзи и друга Каналска острва представљају посљедње остатке средњовјековног Војводства Нормандије.

Око 1030. флоту нормандијског војводе Роберта, која је требала да подржи захтјев његових рођака Алфреда и Едварда на енглеску круну против Кнута, раштркала је олуја и отјерала низ Ламанш до Гернзија. Роберт је одведен у опатију Светог Михаила. У знак захвалности за опатово гостопримство, своје посједе у близини долине поклонио је опату као феуд Светог Михаила, уз дозволу да се прошири на сјеверозападни дио острва чим се нађу насељеници да очисте и обрађују земљу; додијелио им је инжењере и раднике како би довршили замак Светог Михаила и да подигну друга утврђења која су сматрали неопходним. Отприлике средином 11. вијека, Гернзи је опсједала нова врста гусара који су саградили утврђење Ле Шате де Сарасин на средини острва у близини данашње цркве Кател; нормандијски војвода Вилијам је послао свог есквајера Сампсона да се бори против њих. Као награду, 1061. је добио половину западног дијела острва под титулом -{Fief d'Anneville}-. Сампсон је привукао извјестан број исељеника из Нормандије с циљем насељавања на свом феудалном имању, а војвода Вилијам је подијелио земљу на Гернзију другим нормандијским земљопосједницима, као што су имања Саусмарез, Ле Брунио де Сент Марте, Моксмарикз, Рохе итд. Већи дио Гернзија је убрзо обрађен, а отприлике у то вријеме је острво подијељено на десет парохија. Сваки слободни феуд имао је властелински суд за рјешавање спорова између закупаца, а опат Светог Михаила и сињор д’Анвил имали су право високе јурисдикције и привилегију да суде и погубе злочинце, тако да грађански поредак на острву био потпуно регулисан и прије норманског освајања Енглеске.

Када је енглески краљ Џон изгубио 1204. континентални дио војводства од француског краља Филипа II, острва су остала дио Краљевине Енглеске. Острва су призната Париским мировним споразумом из 1259. као дио територије енглеског краља Хенрија III.

Током средњег вијека, острво је било уточиште за гусаре који су користили „технику лампе” да насукају бродове у близини острва. То се појачало током Стогодишњег рата, када су од 1339. острво у више наврата заузимали Капети. Гернзијска милиција се први пут помиње као оперативна јединица 1331. и помогла је у одбрани острва више од 600 година.

На острво су 1372. инвазију извршили арагонски плаћеници под командом Овен Лавгоча, којег је плаћао француски краљ. Овен и његови тамнокоси плаћеници су касније ушли у легенду о Гернзију као виле које су нападале преко мора.

Рани нови вијек

Као дио мировног споразума између Енглеске и Француске, папа римски Сикст IV је 1483. издао папску булу којом је дао „привилегију неутралности” којом су „острва, њихове луке и мора, докле год поглед досеже”, сматрани неутралном територијом. Свако ко би узнемиравао Острвљане био би изопштен. Краљевска повеља из 1548. потврдила је неутралност. Француска је покушала да нападне Џерзи годину дана касније, али их је милиција поразила. Неутралност је трајала још један вијек, све док енглески краљ Вилијам III није укинуо привилегију због приватних дјелатности против холандских бродова.

Средином 16. вијека, острво је било под утицајем калвинистичких реформатора из Нормандије. Током Маријанских прогона, три жене, познате као Гернзијске мученице, спаљене су на ломачама због својих протестантских вјеровања, заједно са сином једне од жена. Спаљивање бебе наредио је судски извршитељ Хелијер Госелин, уз савјет оближњих свештеника који су рекли да дјечак треба да гори, јер је наслиједио моралну мрљу од мајке.Pleading the Belly: A Sparing Plea? Pregnant Convicts and the Courts in Medieval England by Sara M. Butler in

мини|upright=1.35|лево|Замак Корнет изнад луке Сент Питер Порта у другој половини 17. вијека.

Током Енглеском грађанског рата, Гернзи је стао на страну парламентараца. Међутим, оданост није била потпуна; избило је неколико ројалистичких устанака на југозападу острва, док су замак Корнет заузели гувернер, сер Питер Озборн и ројалистичке трупе. У децембру 1651, уз пуне ратне почасти, замак Корнет се предао — посљедња краљевска испостава у Британским острвима која се предала.

До почетка 18. вијека, становници Гернзија су почели да се насељавају у Сјеверној Америци, оснивајући округ Гернзи у Охају. Пријетња од Наполеонове инвазије подстакла је изградњу многих одбрамбених грађевина крајем тог вијека. Почетком 19. вијека дошло је до драматичног повећања напретка острва, због успјеха у глобалној поморској трговини и успона индустрије камена. Поморска трговина је претрпјела велика пад одбацивањем једрењака, јер материјали као што су гвожђе и челик нису били доступни на острву.

Бреј ду Вал је био плимни канал који је сјеверни крај Гернзија, Кло ду Вал, чинио плимним острвом. Бреј ду Вал је 1806. исушила и повратила брутанска влада као мјеру одбране. Источни крај некадашњег канала постао је град и лука (од 1820) Сент Сампсон, сада друга највећа лука на Гернзију. Западни крај канала је данас Гранд Хавре. Пут под називом „Мост” преко краја луке у Сент Сампсону подсјећа на мост који је раније повезивао два дијела Гернзија у вријеме плиме. Изграђени су нови путеви и главни путеви су пошљунчани ради лакше употребе за војску. Инфраструктура је финансирана емисијом новца ослобођеног од дуга с почетком од 1815. године.

Савремено доба мини|десно|Острва Гернзи, Херм и Сарк (слијева на десно) гладно из свемира.

Током Првог свјетског рата, око 3000 острвљана служило је у Британским експедиционим снагама. Од тога, око 1000 је служило у пуку Краљевске гернзијске лаке пјешадијске која је образована од Краљевске гернзијске милиције 1916. године.

Од 30. јуна 1940, током Другог свјетског рата, Каналска острва су окупирале њемачке трупе. У Енглеску је евакуисано 17.000 од укупно 41.000 становника Гернзија прије њемачке окупације. Међу евакуисаним 80% су чинила дјеца са Гернзија која су током рата живјела са рођацима или странцима у Великој Британији. Већина дјеце се вратила својим домовима након завршетка рата 1945. године. Окупационе њемачке снаге су депортовале преко 1000 становника Гернзија у логоре у јужној Њемачкој, нарочито у логор Линделе код Бибераха ан дер Рису и у логор Офлаг VII-C у Лауфену. Гернзи је био веома снажно утврђен током Другог свјетског рата, изван сваке пропорције са стратешком вриједношћу острва. Њемачка одбрана и измјене остају видљиве, нарочито на замку Корнет и око сјеверне обале острва. Гернзи и Џерзи су ослобођени 9. маја 1945, дан који се слави као Дан ослобођења на оба острва.

Током касних 1940-их, острво је поправило штетну на грађевинама током окупације. Индустрија парадајза је поново покренута и напредовала је све до 1970-их када је значајно повећање свјетских цијена нафте довело до оштрог, крајњег пада. Туризам је остао важна грана привреде. Финансијска предузећа су порасла 1970-их и проширила се у наредне двије деценије и важни су послодавци. Брегзит у великој мјери није утицао на уставни и трговински однос Гернзија са Уједињеним Краљевством.

Географија мини|десно|Детаљна карта Гернзија и околних острва.

Смјештени у заливу Монт Сент Мишел на око , Гернзи, Херм и нека друга мања острва заједно имају укупно површину од 71 км² и обалу дугу око 46 км. Надморска висина варира од нивоа мора до 110 м у Хаутнезу на Гернзију.

мини|лево|Гернзи из ваздуха.

Постоји много мањих острва, острваца, стијена и гребена у водама Гернзија. У комбинацији са дометом плиме од 10 м и брзим струјама од 12 чворова, ови чини пловидбу у мјесним водама опасном. Веома велике варијације плиме и осјеке пружају еколошки богату међуплимну зону око острва, а нека мјеста су добила ознаку Рамсарске конвенције.

Плимни токови у овој области су изузетни, захваљујући равности тла скоро 32 км западно. Гернзи је најзападније од Каналских острва, а јурисдикција је на највећој удаљености од обале Нормандије од било којег другог острва.

Клима

Клима на Гернзију је умјерена са благим зимама и благим сунчаним љетима. Класификована је као океанска клима, са сувим љетњим трендовима, иако незнатно влажнија од средоземних љета. Најтоплији мјесеци су јул и август, када су температуре ваздуха углавном око 20 °C, а поједини дани иду и изнад 24 °C. У просјеку, најхладнији мјесец је фебруар са просјечном температуром ваздуха од 6,9 °C. Просјечна температура ваздуха достиже 17,1 °C у августу. Снијег ријетко пада и мало је вјероватно ће се задржати, а највјероватније ће пасти у фебруару. Температура ријетко пада испод нуле, иако јак вјетар настао од арктичких вјетрова понекад може учинити да буде такав осјећај. Најкишовитији мјесеци су децембар (просјечно 119 мм), новембар (просјечно 107 мм) и јануар (просјечно 92 мм). Јул је, у просјеку, најсунчанији мјесец са забиљежених 253 сунчана сата; децембар најмање сунчан мјесец са 58 забиљежених сунчаних сати.

Угљеник

Гернзи планира да постигне угљеничну неутралност до 2050, према политици и акционом плану о климатским промјенама усвојеним у августу 2020. године.

Геологија мини|десно|Литице Гернзија.

Геолошка историја Гернзија сеже даље у прошлост од већине Европе. Гернзи је дио геолошке провинције Француске познате као Арморикански масив. Острво се састоји од девет главних типова стијена; двије од њих су гранити, а остатак гнајс.

Политички систем