Стефан Владислав Немањић () био је српски краљ од 1234. до 1243. године и ктитор манастира Милешеве у коме је сахрањен Свети Сава.

Породица, детињство и младост Владислав је био син Стефана Првовенчаног, српског великог жупана и краља (1196–1227. ) и Евдокије, ћерке византијског цара Алексија III. Брак Првовенчаног и Евдокије закључен је након битке на Морави 1191. године и склапања мира између Србије и Византије, када се на месту византијског цара налазио Евдокијин стриц Исак II Анђео. Иако година рођења Владислава није позната, хронолошке границе могу се приближно одредити. Будући да је Владислав имао старијег брата Радослава, могао је бити рођен у периоду између 1192. и 1200/1201. године, када су му се родитељи развели. Захваљујући подацима које добијамо из материјалних извора (фрескосликарство), може се претпоставити да је Владислав рођен око 1198. године.

Владислав је наводно имао две сестре: Комнену, коју је отац Првовенчани удао за албанског принца Димитрија Прогонова, а она се потом преудала за грчко-албанског старешину Грегорија Камонаса. Друга неименована сестра се наводно удала за севастократора Александра Асена. Георгије Акрополит сматра да је Александар био син бугарског владара Јована Асена I. Не може се са сигурношћу потврдити да ли је Коломан II Бугарски њихов син. Владислав је имао и тројицу браће: Радослава, Уроша и Предислава.

О Владислављевом раном животу нема много података. Чувени "Данилов зборник" садржи само кратке белешке о животима Радослава и Владислава. Архиепископ Данило, који се наставља на дела Доментијана и Теодосија, очигледно је сматрао да су подаци о владавинама ове двојице краљева садржани у делима његових претходника довољни. Стога је о кратким владавинама Радослава и Владислава сачувано сразмерно мање података него о владавинама других Немањића.Мак Даниел

Изградња Милешеве

200п|мини|лево|Бели Анђео, фреска из манастира Милешева Још као краљевић, Владислав је приступио изградњи манастира Милешева. Теодосије сведочи да је храм грађен током владавине краља Владислава, али су фреске на манастиру датоване у период између 1220. и 1228. године. Оне приказују Владислава као голобрадог младића, што свакако није био 1234. године када је дошао на власт. Пресудну улогу у подизању и осликавању Милешеве имао је Владислављев стриц Сава. Ипак, манастир је несумњиво подигнут у име краља Владислава, о чему сведоче Теодосије и Доментијан. Колика је била улога самог Владислава у подизању Милешеве, данас се не може знати. О подизању манастира писао је и архиепископ Данило. Манастир Милешева посвећена је Вазнесењу Христовом. Подигнута је у жупи Црна Стена. Милешева је у целости завршена тек 1234. године, односно године када је Владислав дошао на власт.

Питање првобитне намене Милешеве било је предмет расправе међу научницима. Многи сматрају да је Сава градио Милешеву са намером да тамо буде сахрањен након смрти. Оваквој тези недостаје изворна потврда. Други сматрају да је одлука о сахрањивању Саве у Милешеви била на Владиславу, у чије име је манастир и грађен. Никола Радојчић је претпостављао да је изградња Милешеве последица Савиног сећања на младост проведену у Хуму и да је први српски архиепископ оставио у аманет Владиславу и Арсенију да тамо буде сахрањен. У том случају Милешева би првобитно била грађена у те намене.

Долазак на власт Априла 1230. године у бици код Клокотнице, Радослављев таст, цар Теодор I и Епир су доживели тежак пораз од Бугара и њиховог цара Ивана (Јована) Асена II (1218–1241.). Тако је Стефан Радослав остао без важне спољне помоћи, а они који су у Србији били незадовољни његовом прогрчком владавином су могли тражити подршку победника Бугара, да се смени владар наклоњен Епиру. Ипак, Стефан Радослав се одржао на престолу још више од три године. Очигледно је имао значајну подршку у својој држави. Упркос неслагањима и архиепископ Сава је изгледа остао поуздан ослонац краљу Стефану Радославу, а када је краљ смењен архиепископ Сава је неко време оклевао да ли да крунише његовог брата Стефана Владислава.

Против Стефана Радослава се побунила властела и на престо довела његовог млађег брата Стефана Владислава. Побуна се десила последњих месеци 1233. или почетком 1234. године, а хронологија тадашњих збивања позната је захваљујући повељи Радослава Дубровчанима од 4. фебруара 1234. године у којој он губитак престола смешта у 6742. годину. Она је отпочела 1. септембра 1233. године, те Радослављев пад треба сместити између та два датума.

Грађански рат Радослава и Владислава

200п|мини|лево|Радослав на фресци "Лоза Немањића" у Дечанима. Архиепископ Сава првобитно изгледа да није прихватио смену на престолу, о чему опширно пише Теодосије, а много оскудније Доментијан. Ипак, напослетку је морао прихватити свршен чин и крунисати Владислава за новог краља. Радослав и Ана су најпре отишли у Дубровник где су покушали организовати државни удар против Владислава. Дубровчани су га лепо примили, а Радослав им је доделио веома широке повластице ослобађајући их свих обавеза према српским владарима. Реч је о повељи од 4. фебруара 1234. године на којој се бивши краљ потписао као "Стефан Дука". Намера му је била да стекне савезника за борбу против Владислава. Радослав стога обећава Дубровчанима врло широке повластице уколико успе да поврати престо: дубровачки трговци стекли би право слободног кретања по Србији, као и по Хумској земљи и по Зети. Такође, република би била ослобођена плаћања могориша.

Међутим, Владислав је вршио велики притисак на Дубровник. Радослав је покушао да потражи заштиту код босанског бана Матеја Нинослава, у чему није имао успеха. Стога је напустио Дубровник и побегао у Драч ког деспота Михаила II. Тамо се развео од Ане. Извори кажу да му је један „Фруз“ (Француз) запретио мачу и отео жену. Ласкарис сумња у истинитост Теодосијеве тврдње да је Француз отео жену бившег српског краља. Драч се до 1258. године налазио у рукама епирских Грка, након чега прелази под власт Манфреда Сицилијанског. У време када је Теодосије писао "Житије Светог Саве" Драч се налазио под влашћу Анжујаца, чиме Ласкарис објашњава грешку Савиног биографа. Такође, Ласкарис, као и Станоје Станојевић сумња у читаву причу о разводу, будући да се Радослав и Ана помињу у српским поменицима. Он допушта могућност да се са Радославом вратила у Србију и замонашила и Ана.

Троношки родослов даје донекле другачију слику развода Радослављевог брака: Радослав и Ана су најпре побегли у Зету, код Вуканових синова, а како их ови тамо нису примили, продужили су за Драч, где су се растали. Из Драча је Радослав отишао на Свету гору стрицу Сави, те су се заједно вратили у Србију. Сава је потом замонашио Радослава. Манојло Ласкарис сумња у истинитост Теодосијеве приче о Радослављевом разводу и замонашењу. Он сматра да Теодосије као писац из прве половине 14. века не може бити поуздани извор, тим пре што Доментијан не помиње Радослављев боравак у Драчу. Теодосије, са друге стране, не помиње боравак Радослава у Дубровнику, али је несумњиво да је свргнути краљ заиста најпре отишао у тај град, будући да је фебруара 1234. године тамо издао повељу.

Сумња у причу о Савином монашењу Радослава јавља се услед чињенице да монашење не помиње Доментијан који није пропустио да наведе ниједно дело свог учитеља. Будући да је овим чином Сава спречио наставак грађанског рата, мало је вероватно да би Доментијан изоставио да га помене.

Однос према Бугарској Као што је Радослав имао подршку из Епирске деспотовине, Владислав I је подршку црпао из Бугарске, која је у време Ивана Асена II (1218–1241) постала најмоћнија држава на Балкану. Да би ојачао везу са Бугарском, Стефан Владислав I се оженио Белославом, кћерком бугарског цара. Теодосије прича како је Сава, приликом крунисања Владислава, довео синовцу и невесту, ћерку бугарског цара Асена. Брак је склопљен око 1234. године, када је Владислав имао око 40 година. О брачном животу Владислава и Белославе не зна се много. Сигурно је да су имали више деце. Сачувани подаци о краљичином депозиту сведоче о њеном богатству. Након пада Владислава са власти, Белослава је заједно са њим отишла у Дубровник.

200п|мини|Бугарски цар Јован Асен II, таст краља Владислава. Модерна слика из 19. века.

Алијанса између Владислава и Јована Асена II била је претња мађарским владарима. Неки историчари мисле да је Владислав прихватио бугарско сизеренство, али не постоји евиденција о томе, јер не постоји ни један извор који тврди да је Владислав признао Јована Асена као врховног господара Србије. Како год, изгледа да је Јован Асен једно време имао велики утицај на политику Владислава. Владислав је касније напустио алијансу са Јованом Асеном, можда уплашен последица ближих односа са Бугарском, јер је Радослав био у ближим односима са Епиром што је допринело незадовољству у српском племству. Ово указује да Владислав није зависио од Бугарске, јер није био дужан да буде у алијанси. Да је морао да прихвати сизеренство од Јована Асена, он би највероватније морао бити натеран да јој се придружи.

Пренос моштију Светог Саве из Трнова у Србију На почетку владавине краља Владислава долази до промене на архиепископској столици. Свети Сава је добровољно напустио положај архиепископа и одредио свог наследника, Арсенија. Абдикација је извршена на сабору у Жичи. Након што је неко време провео у Србији, како би свог наследника упутио у послове, Свети Сава је кренуо на своје последње ходочашће на исток. По повратку, посетио је бугарског цара Јована Асена у Трнову. Тамо је и умро, највероватније 14. јануара 1236. године, мада се мишљења историчара по питању тачног датума разилазе.

200п|мини|лево|Други гроб Светог Саве, манастир Милешева.

Свети Сава је сахрањен у цркви Четрдесет мученика у Трнову. Према Тедоосијевом сведочанству, Сава за живота није одредио где ће бити сахрањен. Сам Сава је, напуштајући Србију, изрекао да ће у туђој земљи завршити живот и бити сахрањен. Теодосије нам даје и опис Савиног гроба у Трнову: "цар заповеди да се озида гроб његов и положивши камен часни поврх гроба и царском багреницом покривши га, постави свећњак и златокована кандила над гробом." Опис Владислављеве мисије доласка у Бугарску и преузимања стричевих моштију дају Доментијан и Теодосије. Услед сукоба са Светим Савом, постојала је могућност да краљ изгуби подршку. Такође, мошти првог српског архиепископа нису смеле почивати ван Србије. Стога се Владислав лично упутио у Бугарску са намером да мошти стрица пренесе у Србију. После дугих преговора са бугарским царем, постигнут је договор о преносу. Мошти првог српског архиепископа биле су нетљене, што је био први корак ка његовој канонизацији. Испражњен Савин гроб у Трнову и даље је наставио да представља светињу Бугарима. На његовом месту наставила су да се дешавају чуда. Мошти су пренете у манастир Милешеву, где су, у присуству архиепископа Арсенија, положене у гроб који је Владислав претходно припремио.

Однос са Дубровачком републиком Стефан Владислав I настојао је да уреди односе и са Дубровником. Преговори са Дубровником 1234. и 1235. године довели су до склапања уговора, према коме се Дубровник обавезао да неће дозволити да се на његовој територији припремају акције против Србије. Стефан Владислав I је потврдио повластице Дубровчана у Србији и ослободио их плаћања могориша за жупу Жрновницу, а за винограде на подручју Реке дубровачке, Дубровник је плаћао српским владарима до турских освајања.

Године 1237. Владислав је потписао споразум за трговање са Ђованијем Дандолом, представником Дубровника. Споразум је дао Дубровнику трговинске привилегије под условом да Дубровник више никада не допушта побуне против Србије на њеној територији.

Папа Гргур IX започео је крсташки рат против Богумила у Босни, који су били сматрани јеретицима. Централна Босна није била освојена, и босански бан Матеј Нинослав и његово племство повукли су се у Дубровник 1240. године. У једном едикту издатом од стране Нинослава 22. марта 1240. године, овај је обећао да ће штитити Дубровник, ако га Владислав нападне.

Поход на Хум