Рационализам је позиција у теорији сазнања према којој у процесу сазнања пресудну улогу и значај има разум, често у супротности са другим могућим изворима знања као што су вера, традиција или чулно искуство. Формалније, рационализам се дефинише као методологија или теорија „у којој критеријум истине није чулни, већ интелектуални и дедуктиван“.Bourke, Vernon J., "Rationalism," p. 263 in Runes (1962).

У великој филозофској дебати током Просветитељства,John Locke (1690), An Essay Concerning Human Understanding рационализам (понекад се овде изједначава са инатизмом) био је супротстављен емпиризму. С једне стране, рационалисти попут Ренеа Декарта наглашавали су да је знање првенствено урођено и да интелект, унутрашња способност људског ума, стога може директно да схвати или изведе логичке истине; с друге стране, емпиристи попут Џона Лока наглашавали су да знање није првенствено урођено и да се најбоље стиче пажљивим посматрањем физичког света изван ума, наиме кроз чулна искуства. Рационалисти су тврдили да у логици, математици, етици и метафизици постоје одређени принципи који су толико суштински истинити да њихово порицање доводи до контрадикције. Рационалисти су имали толико велико поверење у разум да су емпиријски и физички докази сматрани непотребним за утврђивање одређених истина – другим речима, „постоје значајни начини на које се наши концепти и знање стичу независно од чулног искуства“.Stanford Encyclopedia of Philosophy, "Rationalism vs. Empiricism" First published August 19, 2004; substantive revision March 31, 2013 cited on May 20, 2013.

Различити степени нагласка на овој методи или теорији доводе до низа рационалистичких становишта, од умереног става „да разум има предност над другим начинима стицања знања“ до екстремније позиције да је разум „јединствени пут до знања“. С обзиром на предмодерно схватање разума, рационализам је идентичан филозофији, сократском животу истраживања, или зететичком (скептичном) јасном тумачењу ауторитета (отвореном према основном или суштинском узроку ствари како се оне чине нашем осећају извесности).

У психологији личности, психолошко-антрополошки рационализам заступају Адлер, Олпорт и Маслов између осталих, који сматраки да је човек, пре свега, свесно и рационално биће које зна шта ради и зашто то ради. Супротно од ирационализма.Требјешанин, Ж. (2018). Речник психологије (пето издање). Београд: Агапе књига.

Дефиниција Поред ширег значења појма, „рационализам“ се у новијим филозофским списима најчешће везује за позиције седамнаестовековних филозофа Декарта, Спинозе и Лајбница. Ови мислиоци се најчешће називају и континенталним рационалистима – насупрот такозваним британским емпиристима: Локу, Берклију и Хјуму.

Ови континентални рационалисти сматрају да је могућ неемпиријски (без чулног искуства) рационални приступ истини о свету, и дају привилегију разуму у односу на чула. Такође, привлачи их математика као модел сазнања. Међутим, сваки од тројице поменутих филозофа даље развија идеје на специфичан начин.

Позадина Рационализам - као апел за људски разум као начин стицања знања - има филозофску историју која датира из антике. Аналитичка природа већег дела филозофског истраживања, свест о привидно априорним доменима знања као што је математика, у комбинацији са нагласком на стицању знања коришћењем рационалних способности (обично одбацујући, на пример, директно откривење), учиниле су рационалистичке теме веома присутне у историји филозофије.

Од просветитељства, рационализам је обично повезан са увођењем математичких метода у филозофију као што се види у делима Декарта, Лајбница и Спинозе. То се обично назива континентални рационализам, јер је преовлађивао у континенталним школама Европе, док је у Британији доминирао емпиризам.

Разлика између две филозофије није тако јасна као што се понекад сугерира; на пример, Декарт и Лок имају сличне погледе на природу људских идеја.

Присталице неких врста рационализма тврде да би, почевши од основних основа, као што су аксиоми геометрије, могли дедуктивно извући остатак свих могућих знања. Угледни филозофи који су то гледиште најјасније заступали били су Барух Спиноза и Готфрид Лајбниц, чији су покушаји да се ухвате у коштац са епистемолошким и метафизичким проблемима које је поставио Декарт довели до развоја темељног приступа рационализма. И Спиноза и Лајбниц су тврдили да се у принципу сва сазнања, укључујући и научно знање, могу стећи само употребом разума, мада су обојица приметили да то није могуће у пракси за људска бића, осим у специфичним областима, попут математике. С друге стране, Лајбниц је у својој књизи Монадологија признао да смо „сви ми пуки емпири у три четвртине наших поступака“.

Историја

Рационалистичка филозофија из антике Иако је рационализам у свом модерном облику пост-античка филозофија, филозофи из овог доба поставили су темеље рационализма. Особито разумевање да можемо бити свесни сазнања доступног само употребом рационалне мисли.

Питагора (570–495. Пне)

мини|Антички математичар и филозоф, Питагора

Питагора је био један од првих западних филозофа који је нагласио рационалистички увид. Често је цењен као велики математичар, мистик и научник, али најпознатији је по питагорејској теореми, која носи његово име, и по томе што је открио математички однос између дужине жица на лутњи и зазора нота. Питагора "је веровао да ове хармоније одражавају крајњу природу стварности."Резимирао је имплицирани метафизички рационализам речима" Све је број ". Вероватно је да је ухватио рационалистичку визију, коју је касније видео Галилео (1564-1642), свет којим владају математички формулирани закони “. Говорило се да је први човек који се називао филозофом или љубитељем мудрости.

Платон (427–347. п. н. е.)

мини|Платон (427–347. п. н. е. ), антички грчки филозоф.

Платон је држао рационални увид у веома висок стандард, као што се види у његовим делима као што су Мено и Држава. Предавао је теорију облика (или теорију идеја) која тврди да највиша и најосновнија врста стварности није материјални свет промена која нам је позната кроз осећај, већ апстрактни, нематеријални (али суштински) свет форми (или идеје). За Платона су ови облици били доступни само разуму, а чулима. У ствари, каже се да се Платон дивио разуму, нарочито у геометрији, тако високо да је имао фразу „Нека нико ко је игнорантан о геометрији уђе“ написано преко врата његове академије.

Аристотел (384–322. п. н. е.)

мини|Аристотел, (384–322. п. н. е.) антички грчки филозоф

Аристотелов главни допринос рационалистичком размишљању била је употреба силогистичке логике и њена употреба у аргументима. Аристотел дефинира силогизам као "дискурс у којем су одређене (специфичне) ствари које се претпостављају, нешто другачије од ствари које претпостављају резултате нужности, јер су такве ствари такве."

Упркос овој врло општој дефиницији, Аристотел се ограничава на категоричке силогизме који састоје се од три категоричке тврдње у његовом раду Prior Analytics. Они укључују категоричке модалне силогизме.

Средњи век мини|Тома Аквински, италијански фратар и филозоф

Иако се три велика грчка филозофа нису слагала око одређених тачака, сви су се сложили да рационална мисао може донети на видело знање које је било очигледно - информацију коју људи иначе не би могли знати без употребе разума. Након Аристотелове смрти, западњачка рационалистичка мисао је била окарактерисана његовом применом на теологију, као што је у делима Августина, исламског филозофа Авицене (Ибн Сина), Авероеса (Ибн Рушд) и јеврејског филозофа и теолога Мајмонида. Један запажен догађај на западном временском трагу била је филозофија Томе Аквинског који је у тринаестом веку покушао спојити грчки рационализам и хришћанско откривење.

Класични рационализам Рани модерни рационализам има своје корене у Холандији из 17. века, са значајним интелектуалним представницима попут Хуга Гроција, Рене Декарта и Барух Спинозе.

Рене Декарт (1596–1650)

Декарт је био први од модерних рационалиста и назван је 'оцем модерне филозофије'. Много каснија западњачка филозофија одговор је на његова писања, која се помно проучавају до данас.

мини|Рене Декарт (1596–1650), француски филозоф, математичар и научник. Декарт је сматрао да само знање вечних истина - укључујући истине математике и епистемолошке и метафизичке темеље наука - може бити стечено само разумом; друго знање, знање физике, потребно искуство света, потпомогнуто научном методом. Такође је тврдио да, иако се снови чине стварним колико и осећајно искуство, ти снови не могу људима пружити знање. Такође, будући да свесно искуство чула може бити узрок илузија, тада и само осећање може бити сумњиво. Као резултат тога, Декарт је закључио да би рационално тражење истине требало да доведе у сумњу свако веровање о сензорној стварности.

Та је уверења разрадио у делима попут "Дискурса о методи", "Медитацијама о првој филозофији" и "Начелима филозофије". Декарт је развио метод за постизање истина према којем ништа што интелект (или разум) не може бити препознат не може бити класификовано као знање. Истине које се постижу разумом разбијају се на елементе које интуиција може схватити, што ће кроз чисто дедуктивни процес резултирати јасним истинама о стварности.

Декарт је стога тврдио, као резултат своје методе, да је једини разлог одредио знање и да се то може учинити независно од чула. На пример, његов познати диктум, Cogito ergo sum или "мислим, дакле јесам", закључак је постигнут а приори, тј. пре било каквог искуства о овом питању. Једноставно значење је да сумња у нечије постојање, само по себи, доказује да постоји „Ја“ да би се учинило мишљење. Другим речима, сумњати у своје сумње је апсурдно. За Декартa то је био непобитан принцип на којем је требало засновати све облике другог знања. Декарт је постављао метафизички дуализам, разликујући супстанце људског тела („res extensa“) и ума или душе („res cogitans“). Ово кључно разликовање оставило би нерешено и водило ка ономе што је познато као проблем ума-тела, јер су две материје у картезијанском систему независне једна о другој и неодредиве.

Барух Спиноза (1632–1677)

Филозофија Баруха Спинозе је систематска, логична, рационална филозофија развијена у Европи из седамнаестог века. Спинозина филозофија је систем идеја изграђен на основним градивним блоковима са унутрашњом доследношћу с којима је покушао да одговори на главна животна питања и у којем је предложио да "Бог постоји само филозофски". Био је под утицајем од стране Еуклида и Томас Хобса, као и теолога у јеврејској филозофској традицији, попут Мајмонида. мини|Барух Спиноза(1632–1677), холандски филозоф Meђутим, његов рад је у многим аспектима одступио од јудео-хришћанске традиције. Многе Спинозине идеје и данас узнемирују мислиоце и многи његови принципи, посебно у погледу емоција, имају импликације на модерне приступе психологији.

До данас су многи важни мислиоци сматрали да је Спинозину "геометријску методу" тешко схватити: Гете је признао да је овај концепт збунио. Његов магнум опус, Етика, садржи неразрешене недоречености и има забрањујућу математичку структуру по узору на Еуклидову геометрију. Спинозина филозофија привлачила је вернике као што је Алберт Ајнштајн и много интелектуалне пажње.

Готфрид Лајбниц (1646–1716)

Лајбниц је био последња велика фигура рационализма из седамнаестог века који је снажно допринео другим пољима као што су метафизика, епистемологија, логика, математика, физика, јуриспруденција и филозофија религије; он се такође сматра једним од последњих "универзалних генија". мини|Готфрид Лајбниц1646–1716)немачки филозоф, математичар и проналазач. Међутим, он није развио свој систем, независно од ових напретка. Лајбниц је одбацио картезијански дуализам и негирао постојање материјалног света. Према Лајбницу, постоји бесконачно много једноставних супстанци, које је он назвао "монаде" (које је добио директно из Proclus-а).