Суботица (, , буњ. -{Subatica}-, арх. ) је градско насеље и седиште истоимене територијалне јединице у Србији. Административни је центар Севернобачког управног округа и најсевернији град у Србији, као и други по броју становника у Војводини. Према попису из 2022. било је 88.752 становника. Налази се на 10 удаљености од границе Србије са Мађарском.
Суботица се први пут помиње 1391. под латинским именом -{Zabatka}-. Године 1526/27. Суботица је била престоница краткотрајне српске државе самопроглашеног цара Јована Ненада. Османско царство је владало градом од 1542. до 1686, када је Суботица постала посед Хабзбуршке монархије. Током османске управе име града је било -{Sobotka}-. Половином 18. века име јој је званично промењено у -{Sancta Maria}-, по аустријској царици Марији Терезији. Име града је поново промењено 1779. у -{Maria Tereziopolis}-, а мађарско име -{Szabadka}- је привремено ушло у службену употребу 1845. а потом поново 1867. Суботица је 1918. ушла у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Локални Срби и Буњевци су од 17. века користили назив Суботица, који је након 1918. и озваничен. Од 2007. Суботица има статус града.
Називи Поред српског, у Суботици су у службеној употреби и мађарски, хрватски и буњевачки језик. Називи града на осталим службеним језицима су , , буњ. -{Subatica}-.
Постоји много различитих имена која су употребљавана за град Суботицу кроз историју — град је током историје променио укупно око 200 назива. Ово је због тога што је град угостио људе различитог етничког порекла од средњег века до модерног времена, а био је и под управом неколико различитих држава. Сви ови становници су писали о Суботици и именовали је у складу са својим језицима, али, у великом броју случајева, нису мењали начин изговарања овог имена све до модерног доба.
Данашњи српски назив града (Суботица) потиче од речи која означава дан у недељи („субота”) и први пут се појављује 1653. године. С обзиром на ову чињеницу, тумачи се да српско име града значи ’мала субота’. Међутим, постоји и мишљење према којем је Суботица добила име по Суботи Врлићу, ризничару цара Јована Ненада.
Најраније записано име града је -{Zabatka}-, које датира из 1391. године. Постоје различита тумачења порекла овог имена. Према једном од ових тумачења, овај назив се посматра као једна од варијанти данашњег назива града на мађарском језику који гласи -{Szabadka}-. У складу са овим тумачењем се тврди да се мађарски назив града састоји од придева -{Szabad}-, који значи ’слободан’, и суфикса -{-ka}- који се тумачи као нежан деминутив. У том смислу се значење најранијег имена Суботице, у складу са овим виђењем, дефинише као „мало” или „драго” „слободно место”.
Према другим тумачењима, средњовековно име Забатка потиче од словенске речи „забат”, односно од „забата са панонских кућа”. Такође постоји и мишљење Веселин Џелетовић, „Последњи српски цар Јован Ненад”. да је први назив града био Сопотница (Сопот је место где има много воде, извориште, особина терена), што је према мађарском изговору постало Забатка.
За Суботицу се на још неким језицима (од којих поједини имају и званичан статус у АП Војводини) употребљавају следећи називи: -{Maria-Theresiopel}- или -{Theresiopel}- (немачки), -{Subotica}- (словачки), -{Суботица}- (русински), -{Subotica}- или -{Subotiţa}- (румунски).
Географија Суботица се налази на надморској висини од 109 m. Северно од града се налази пешчара са плодним воћњацима и виноградима на јужним деловима, а на плодној земљи црници се развија пољопривреда.
Град је смештен у Панонској низији која има дугу традицију и богато културно наслеђе. Општина, која обухвата град и 18 приградских насеља, простире се на површини од 1.008 km².
Суботица је, захваљујући свом географском положају и марљивим житељима, током времена постала најзначајнији административно-управни, индустријски, трговачки, саобраћајни и културни центар у северној Бачкој, а оближње Палићко језеро је чини и туристичко-рекреативним центром ширег подручја.
У близини града је и прикључак на аутопут Е-75 који Суботицу повезује са Мађарском на северу и Јужном Европом преко Београда на југу. Такође, Суботица је железнички повезана са целом Европом.
У геоморфолошком погледу ово подручје је хомогено и има равничарски карактер. Простире се на делу велике заравни, која прелази из Мађарске на територију Републике Србије, до линије Кула—Сомбор. Карактер терена има добар пољопривредни значај: могућност примене пуне пољомеханизације и оптималне организације земљишног простора за пољопривредну експлоатацију, затим могућност наводњавања и др.
Клима У климатском погледу ово подручје има карактеристике континенталне климе (отвореност према Панонској низији) коју чине: оштре зиме, топла лета и нестабилност падавина по количини и временском распореду. Просечна температура ваздуха износи 11,4 °C, релативна влажност ваздуха & 69%, број дана са кишом — 105, са снежним покривачем — 59, са јаким ветром преко 6 бофора — 104, ваздушни притисак 1007,0 мб, падавине — 491,3 -{mm}-.
Земљиште Посебан тип земљишта представља песак — песковита земљишта која се јављају у локалном појасу Суботица—Хоргош (Суботичко-хоргошка пешчара), а нешто га има и код Таванкута. Овај песак се одликује двема важним особинама: карбонантан је, с површине има јаку способност акумулације воде (влажан је на релативно малој дубини, чак и лети). Ова друга особина чини песак погодним за производњу висококвалитетног воћа и грожђа, затим за узгој индустријске паприке (на црном песку), као и за шумско дрвеће (багрем, бор).
Историја
Утврђено је да су људи на овом простору живели још пре три хиљаде година. Судбину овог места битно је одређивао положај на путу између Европе и Азије, а историјски на месту сукоба различитих држава — Бугарског царства, Угарске, Османског царства, Хабзбуршке монархије, итд.
У честим и великим сеобама на ове просторе дошли су многи народи: Срби, Мађари, Немци, Словаци, Јевреји, Буњевци, Грци. Често су се мењали господари а и име града. Од првог — -{Zabatka}- (из 1391) — промењено је више од 200 назива, а нека од најпознатијих имена, поред самог имена Суботица, су: -{Sobotka}-, -{Sancta Maria}-, -{Maria-Theresiopolis}-, -{Maria Theresiastadt}- и -{Szabadka}-.
Најранија прошлост Најстарији археолошки налази на широј територији Суботице потичу са обале језера Лудаш, а датирају још из периода последњег леденог доба. Међутим у непосредној близини града постоје налазишта и из периода неолита, као и бакарног и бронзаног доба. Известан број налаза говори и о присуству Скита, Дачана, Гота, Хуна и Авара на овим просторима.
Средњи век У време аварске превласти, овде се у 6. веку појављују и Словени. Након пада Аварског каганата, ово подручје улази у састав словенских држава — Великоморавске кнежевине и Бугарског царства. Подручјем Бачке је у периоду бугарске управе владао војвода Салан. У времену када се угарска племена насељавају на подручје Панонског басена, затичу на овим просторима словенске народне групе.
Суботица се у писаним документима први пут помиње у време угарске управе 7. маја 1391, али сигурно је да је место старије. Изграђен на ветрометини, на раскрсници путева, овај је град често био место бурних историјских догађаја. Ердељски војвода Јанош Понграц од Денгелега је овде 1470. подигао тврђаву, али она није успела да одоли људима и времену. Од ње су до данас остали само трагови на унутрашњем зиду торња Фрањевачке цркве.
Цар Јован Ненад Споменик Цару Јовану Ненаду|мини|200п Полулегендарна личност суботичке прошлости је цар Јован Ненад, који се јавља после пораза који су угарској војсци нанели Турци на Мохачу 1526. године. Његову тајанственост увећавала је чудна црна пруга која му се пружала од слепоочнице до стопала ноге, због чега су га и прозвали Црни. Он је потиснуо Турке из Бачке и ту основао своју краткотрајну словенску односно српску државу, која је поред Бачке укључивала северни Банат и мали део Срема. Прогласио се царем, а Суботицу изабрао за престоницу. Погинуо је 1527. у сукобу са угарском властелом, након чега је нестало и његове државе. После четири века, на годишњицу његове смрти, у Суботици му је на главном тргу подигнут споменик који су 1941. срушили мађарски окупатори, а обновљен је и поново постављен 1991.
Османско царство Турци Османлије су Суботицу заузели 1542. године и владали њоме до 1686. када је Суботица постала део Хабзбуршке монархије. У време османске управе, Суботица је била део Сегединског санџака. Османску Суботицу је у 17. веку посетио чувени турски путописац Евлија Челебија. Према Челебијином опису, суботичка тврђава се налазила у средини пространог поља. У цитадели је било око четрдесет војничких кућа и једна џамија. Спољна варош је представљала добро насељену и изграђену паланку, у којој је било укупно сто четрдесет добрих кућа покривених трском и рогозом. Забележено је да ту има и много винограда и башта.
Хабзбуршка монархија лево|мини|Споменик Светог Тројства Након уласка у састав Хабзбуршке монархије, Суботица је укључена у састав хабзбуршке Војне границе. Године 1715. Сабатхељ има милитарски статус, а то ће бити до 1745. године.Мита Костић: „Српска насеља у Русији”, Београд 1923. Број српских домова тада је износио 16. Комадант места био је 1735. године капетан Мишко Текелија. Привилегијом из 1743. године Марија Терезија прогласила је Суботицу слободном коморском вароши, за шта су Суботичани даровали царици 150 коња. Током изјашњавања граничара у вези статуса, за војнички су се одлучили месни официри: хаднађ Маринко Милутиновић и барјактар Радивој Радовановић. Они ће заједно са својим војницима у Русији основати ново војно насеље са истим именом - Суботица.
Након развојачења овог дела Војне крајине средином 18. века, Суботица постаје део Бачко-бодрошке жупаније у хабзбуршкој Угарској. Због одане службе суботичких граничара хабзбуршком двору, Марија Терезија прогласила је Суботицу 1779. слободним краљевским градом. За ову важну одлуку Суботичани су поклонили царици пет хиљада златника и платили откуп 166.666 форинти. Статус слободног краљевског града донео је Суботици већу аутономију и ново име — Maria-Theresiopolis. Од те године почиње плански и убрзанији развој града.
Суботица је била у саставу засебне хабзбуршке круновине Војводства Србије и Тамишког Баната, између 1849. и 1860. године. у ово време, у строго централизованом систему, пажња се ипак посвећивала и култури. Овде је 1853. изграђено позориште, као и многе квартовске школе. Након укидања војводства, Суботица поново постаје део Бачко-бодрошке жупаније. После Аустро-Угарске нагодбе из 1867, па све до 1914. године, у Суботици се убрзано развија грађанско друштво, а значајан је био и развој самог града.
У демографском смислу, састав становништва Суботице се током хабзбуршке управе мењао. 1743. године, у Суботици је било две трећине „Далматинаца” (Буњеваца) и једна трећина „Раца” (Срба). Када је 1745. године укинут милитарски шанац Суботица Срби граничари су се масовно иселили у Русију, где су основали ново истоимено насеље.„Гласник Српског географског друштва”, Београд 1971. 1778. године број становника Суботице износио је 21.471, од којих су 17.043 били Буњевци и Срби. Према Буњевачком календару за 1868. годину, било је у Суботици 50.000 Буњеваца, 6.000 Мађара, 3.500 Срба и 1.300 Јевреја. Политика мађаризације угарске владе утицала је на повећање процентуалног удела мађарског и на смањење процентуалног удела словенског становништва града. Тако је, према аустроугарском попису становништва из 1910. године, град имао 94.610 становника који су говорили следеће језике: мађарски: 55.587 (58,75%), буњевачки: 33.208 (35,1%), српски: 3.514 (3,71%), немачки: 1.918 (2,03%), словачки: 100 (0,11%), влашки: 60 (0,06%), хрватски: 39 (0,04%), русински: (0,01%), остали језици: 182 (0,19%).
Развој привреде и културе мини|200п|Угарска разгледница из 1914.