Јелена Ћетковић (Цетиње, 21. август 1916 — Јајинци, код Београда, 14. мај 1943) била је револуционарка, борац за права жена, учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Као млада кројачица пришла је радничком покрету и 1933. постала члан Савеза комунистичке омладине (СКОЈ), а 1935. члан Комунистичке партије (КПЈ). Учествовала је у бројним акцијама КПЈ у Подгорици, као и у познатим Белведерским демонстрацијама на Цетињу.
Године 1938. преселила се у Београд, где је такође учествовала у партијском раду, а посебно у акцијама женског покрета и борби за права жена. Као искусан партијски радник, била је постављена за инструктора Покрајинског комитета КПЈ за Србију те је помагала партијским организацијама у разним местима у Србији.
На почетку Народноослободилачког рата, 1941. била је члан Рејонског комитета КПЈ „Центар” у Београду. У току лета прешла је на ослобођену територију и најпре била у једном партизанском одреду у источној Босни. Потом је прешла на слободну територију Ужичке републике и политички радила са женама на терену Чачка и Ужица.
Након Прве непријатељске офанзиве, крајем 1941. послата је у Београд, где је почетком наредне године преузела дужност секретара Месног комитета КПЈ за Београд. Била је организатор ударних група, које су извеле читав низ акција у окупираном Београду.
Припремајући своју последњу акцију, атентат на Ђорђа Космајца, ухапшена је почетком марта 1942. године. У полицији је мучена и злостављана, али иследницима није ништа желела да каже. Тешко измучена, скоро полумртва, дочекала је дан припремљене акције и њен успех. Потом је пребачена у Бањички логор. Стрељана је на стратишту у Јајинцима, код Београда, маја 1943. године.
За народног хероја проглашена је 5. јула 1952. године.
Биографија Рођена је 21. августа 1916. на Цетињу. Била је најмлађе дете у породици Благоте и Гордане Ћетковић, који су имали двојицу старијих синова — Николу, рођеног 1908. и Ђорђија Ђока, рођеног 1912. године. Убрзо по Јеленином рођењу, породица се у потрази за бољим животом са Цетиња преселила у Подгорицу. Отац Благота боловао је од рана задобијених у Првом светском рату и 1917. умро. Како би отхранила своју децу, Јеленина мајка Гордана Горда запослила се најпре у „Монополу” (државно предузеће за откуп и прераду дувана), а потом добила посао чистачице у суду.
Пошто је породица била сиромашна и није имала средстава за школовање, Јеленин најстарији брат Никола је одмах по завршетку основне школе пошао на учење обућарског заната. Јелена је након завршетка основне школе уписала Женску занатску школу где је учила кројачки занат, а средњи брат Ђорђије Ђоко је радио и ванредно студирао на Правном факултету у Београду. Након завршетка занатске школе, Јелена се запослила код Саита Муаџевића у кројачкој радњи за израду мушких одела. Пошто су се у овој радњи шиле и кошуље, узимала је материјал у радњи, а шила код куће.
Партијски рад у Подгорици Први контакт са револуционарним радничким покретом добила је преко старије браће — Николе и Ђорђа. Као млади обућарски радник, Никола Ћетковић се рано укључио у раднички покрет у Подгорици. Члан тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је 1929, а по партијском задужењу био је активан у Уједињеним радничким синдикатима (УРС) у Подгорици. У времену Шестојануарске диктатуре брзо је запао полицији за очи, због чега је морао да напусти Подгорицу и оде у Београд. Касније је због револуционарног рада био хапшен и малтретиран од полиције, а два пута је протериван — најпре у Сарајево, а потом у Сплит.
Јелена се омладинском револуционарном покрету придружила веома рано, а већ 1933, са непуних 17 година, примљена је у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Била је политички веома активна; често је у кући у којој је становала окупљала партијске другове, где су разговарали и писали летке и пароле. За прославу празника рада 1933. кући је сашила велику црвену заставу, која је ноћ уочи 1. маја постављена на брду изнад Подгорице. Полиција је потом повела опсежну акцију по Подгорици и похапсила многе особе за које је постојала сумња да су комунисти или имају везе са комунистима. Међу ухапшенима је била и Јелена. Иако је у полицији мучена, ништа није признала па је пуштена на слободу.
Посебну живост у омладински револуционарни покрет у Подгорици, уносили су студенти-комунисти који су студирали на Београдском универзитету. Они су преко лета подгоричким омладинцима преносили своја искуства из студентског револуционарног покрета. Били су организатори и покретачи многих зборова и демонстрација у Подгорици. Током 1935. највише се водила акција за укидање концентрационог логора у Вишеграду, у који су затварани студенти-комунисти са Београдског универзитета, а међу њима многи студенти из Црне Горе. Активно је учествовала у овим акцијама, па је исте године примљена у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).
Након пријема у КПЈ, ангажована је у политичком раду, а највише у раду са женама. Најпре је деловала међу ученицама у Женској занатској школи и Подгоричкој гимназији, а потом међу радницама у ФД „Монопол”. Упоредо са политичким радом деловала је и у Струковном савезу кројачких радника, као и у Културно-уметничком друштву „Абрашевић”, где је деловала у драмској секцији. Била је одличан говорник, а посебно је остао упамћен њен потресни говор на сахрани Божане Вучинић која је трагично страдала у затвору на Ади Циганлији марта 1937. године. Јуна 1936. учествовала је на познатим Белведерским демонстрацијама на Цетињу.
мини|Јелена Ћетковић говори на сахрани Божане Вучинић, марта 1937.
Године 1936. у Републици Шпанији је избио грађански рат између снага лојалних влади које је предводио Народни фронт (коалиција левичарских партија) и делова војске предвођене генералом Франсиском Франком (који је био профашистички настројен). У борбу за одбрану Шпанске републике и борбу против фашизма, већ крајем 1936, укључили су се многи антифашисти из читавог света, који су се борили у редовима Интернационалних бригада. Новембра исте године КПЈ је позвала све југословенске комунисте и антифашисте да се прикључе борби шпанског народа.
Иако је била млада девојка са свега 20 година, желела је да оде у Шпанију и прикључи се борби против фашизма. Пошто је била једна од најузорнијих чланова КПЈ у Подгорици, партијска организација је одобрила њен одлазак и помогла јој у припреми. Заједно са око 400 добровољаца из Црне Горе, марта 1937. кренула је ка Котору; тамо су добровољци требали да се укрцају на брод који је обезбедила КПЈ и њиме пребаце до Барселоне. Пошто је ова акција осујећена од полиције, ухапшен је велики број људи који су кренули пут Шпаније. Јелена је успела да избегне хапшење; преобучена у сељанку побегла је у Црмницу. Овде је боравила илегално, а потом прешла у Љешкопоље, где су је открили и ухапсили. Заједно са осталим ухапшенима одведена је у Сарајево, где им је суђено по Закону о заштити државе. Пошто је била малолетна, знала је да ће бити ослобођена ако ништа не буде признала током истраге. Упркос батинању и малтретирању у полицији, није ништа признала што би је довело у везу са оптужбом да је илегално кренула у Шпанију.
Након пуштања на слободу, вратила се у Подгорицу. Иако је била ослобођена оптужби, налазила се под сталном присмотром полиције, а њена кућа је често претресана. Упркос свему наставила је са партијским радом, а због великог угледа међу члановима КПЈ, који је стекла својим држањем у полицији, изабрана је за члана Месног комитета КПЈ за Подгорицу.
Живот породице Ћетковић у Подгорици, у годинама велике економске кризе која је владала 1930-их, био је веома тежак. Јелену и њеног брата Ђорђа полиције је евидентирала као комунисте, због чега су често хапшени и малтретирани, а неколико пута је привођена и њихова мајка Горда. Како би себи омогућили мало бољи живот, одлучили су да се преселе у Београд. Један од разлога овог пресељења је био и то што је Ђорђе ванредно студирао право, а због недостатка новца није могао често да путује на факултет. Јелена је такође имала жељу да настави школовање у Београду и заврши Учитељску школу. Када је почетком 1938. њихова мајка Горда због болести отишла у пензију, одлучили су да се преселе.
Револуционарна активност у Београду Маја 1938. породица Ћетковић се из Подгорице преселила у Београд. Ту им се придружила и Ана Ћетковић — супруга Јелениног најстаријег брата Николе. Пошто је он био ухапшен и протеран из Београда, његова супруга је дошла да живи са њима. Убрзо по доласку у Београд, Јеленин брат Ђока је добио позив за војску, па је већ у јулу морао да се врати у Подгорицу, а одатле је отишао на служење војног рока у Македонију. Септембра 1938. Јелена се уписала у Учитељску школу, али је због лошег материјалног стања, морала да напусти школовање и да се запосли као кројачица. Радила је најпре у кројачкој радњи код Жане Грос, а потом код кројача Гашлија Љаношевића.
Одмах по доласку у Београд, укључила се у партијски рад, којим је руководио Месни комитет КПЈ за Београд. Била је задужена за рад са женама; окупљала је жене-раднице, као и друге млађе жене и омладинке којима је говорила о борби за права жена и њихову равноправност. Брзо се истакла као вредан и способан партијски радник, па је била ангажована од стране Покрајинског комитета КПЈ за Србију и као партијски инструктор упућивана у разна места по Србији, где је највише радећи са женама помагала партијске организације. Као инструктор ПК КПЈ за Србију радила је у Нишу, Ужицу, Краљеву, Чачку и другим местима. Непосредно пред почетак рата политички је деловала у Нишу и била члан тамошњег Месног комитета КПЈ. Била је активна и у раду Синдиката кожарских радника, где је такође радила са женама.
Иако је потицала из патријархалне средине, у којој жена није имала готово никакву политичку улогу, врло брзо је постала једна од најактивнијих активисткиња у борби за права жена. Пошто жене у Краљевини Југославији нису имале право гласа, Женски покрет који је деловао у оквиру КПЈ, често је преко женских удружења покретао питање давања права гласа женама. Ово питање је увек актуелизовано уочи одржавања избора, а тако је било и уочи парламентарних избора децембра 1938. године. Најпре је 22. новембра одржан скуп чланица Удружења студенткиња Београдског универзитета, на коме је затражено давање права гласа женама, а потом је сутрадан 23. новембра 1938. одржана конференција „Жене данас”. Ову конференцију је организовала КПЈ, преко Редакције листа Жене данас и његове уреднице Олге Тимотијевић, а одржана је у препуној сали Инжењерског дома у Београду. На конференцији је говорило 17 жена; у име организатора Олга Тимотијевић и Милена Атанацковић (председница Женског покрета у Београду), а поред њих неке од говорница су биле и Даница Зечевић (председница Лиге жена за мир и слободу), Милка Жицина (прочитала поздрав Главног радничког савеза и организације УРСС-а), Љубица Божић (у име СБОТИЧ-а), Зора Радовановић (у име Учитељског удружења), Даринка Павловић (у име друштва „Незаштићена мајка и дете”), Олга Алкалај (у име адвокатских приправника), Неда Божиновић (студент права) и др. Такође, једна од говорница је била и Јелена Ћетковић, која је говорила у име жена-радница. Један део из Јелениног говора је сачуван и објављен у листу Жене данас 1940. године.
Заједно са Радојем Дакићем, Милошем Матијевићем, Вукицом Митровић, Рифатом Бурџовићем и другим истакнутим комунистима Београда, била је један од организатора познатих демонстрација 14. децембра 1939. године. Ове демонстрације, под паролом „За мир, хлеб и слободу”, одржане су на Славији и на њима је било око 5.000 људи. У току демонстрација полиција је демонстрантима направила заседу у оближњој Приштинској улици, а у сукобу је страдало петоро демонстраната (међу којима и једна студенткиња, Боса Милићевић).