Свети Никола (; Патара, 15. март 270 — Мира, 6. децембар 345), у хришћанству још познат и као Никола Мирликијски и Никола Чудотворац, светац је у традиционалним црквама, архиепископ Мире Ликијске. У хришћанству се поштује као чудотворац, у источном хришћанству још и као заштитник путника, затвореника и сиромашних, а у западном хришћанству још и као заштитник готово свих слојева друштва, али нарочито деце.
Често се приказује са митром на глави, симболом његовог епископства. Свети Никола је дао основу за стварање лика Деда Мраза. На основу његових житија, у којима се говори о поклону Светог Николе за три кћерке сиромашног човјека, произашао је обичај даривања за Божић. У порти цркве Св. Николе у граду Мири, где је су биле некад његове мошти, налази се статуа свеца у лику Деда Мраза (Божић Бате), а уз њу прикладна врећа поклона са дечијим ликовима.Димитрије Настић, наведено дело
У древним житијима Никола Мирликијско обично се мијеша са Николом Патарским због сличних детаља у животима светаца: оба су родом из Ликиje, били су архиепископи и поштовани су као светитељи и чудотворци. Ове сличности су довеле до погрешног закључка који је постојао много стољећа, а то да је у историји цркве постојао само један Свети Никола Чудотворац.
У Српској православној цркви Свети Никола се празнује 22. (9) маја (пренос моштију), 19. (6) децембра (дан смрти). Четвртак је према седмичном кругу богослужења у Православној цркви посвијећен Светом Николи, као и Светим апостолима.
Биографија
мини|200пиксел|Свети Никола, непознати аутор, уље на платну, 58,5×85 cm, средина 19. века. О икони не постоје други подаци, осим чињенице да је чувана заједно са другим предметима династије Обреновић, која је славила Светог Николу као крсну славу. Ова икона се налази у манастиру Враћевшница.
Према житијима, Свети Никола се родио у грчкој колонији Патари у 3. вијеку (280. годинеДимитрије Настић: "Турска обала 2", Београд 2005. године) у малоазијској римској провинцији Ликији, у времену када је област према култури била хеленистичка. Никола је био веома религиозан од раног дјетињства и свој живот је потпуно посвјетио хришћанству. Вјерује се да је рођен у богатој хришћанској породици и да је стекао основно образовање. Због чињенице да су се његова житија мијешала са житијима Николе Патарског, неколико вијекова је владало погрешно мишљење да су родитељи Никола Мирликијског били Теофан (Епифан) и Нона.
Од дјетињства Никола је изучавао Свето писмо; током дана није напуштао храм, а ноћу се молио и читао књиге. Његов стриц, епископ Никола Патарски, произвео га је у чин чтеца, а затим у чин свештеника, чинећи га за својим помоћником повјерио му је предавање учења хришћанске цркве народу. Према другој верзији, захваљујући чуду, одлуком сабора ликијских епископа лаик Никола је одмах постао епископ Мире. У 4. вијеку је именовање на такав начин било могуће.
Када су његови родитељи умрли, Свети Никола је богатство које је наслиједио подијелио сиромашнима.
Почетак свештенике службе Светог Николе приписује се времену владавине римских царева Диоклецијана (284—305) и Максимијана (286—305). Диоклецијан је 303. године издао наредбу којом се легализује систематски прогон хришћана широм царства. Након што су оба цара абдицирала 1. маја 305. године, дошло је до промјене у политици њихових насљедника према хришћанима. Никола је био затворен за време Диоклецијанових прогона, а ослобођен за време Константина Великог. У западном дијелу царства Констанције I Хлор (305—306) окончао је прогон хришћана одмах након ступања на пријесто. У источном дијелу Галерије (305—311) наставио је са прогоном до 311. године, када је издао едикт о вјерској толеранцији, на самртној постељи. Прогон од 303. до 311. године сматра се најдужим у историји царства.
Након смрти Галерија, његов савладар Лициније (307—324) углавном је толерисао хришћане. Хришћанске заједнице су почеле да се развијају. У младости је путовао у Палестину и Египат, а по повратку у Ликију, постао је епископ Мире. Овај период укључује епископство Светог Николе у Мири. Борио се против паганизма, а самом Светом Николи се приписује разарање храма Артемиди у Мири.
Он је тако ревносно бранио хришћанство од јереси, прије свега од аријанства. Грк Дамаскин Студит, митрополит Навпактски и Артски (16. вијек), у књизи „Благо” () износи предање по коме је за вријеме Васељенског сабора 325. године Свети Никола „ударио у образ” свог противника Арија. Међутим, професор црквене историје Василиј Болотов у књизи „Лекције о историји Древне цркве” пише: „Ниједна од прича о Никејском сабору, чак и са слабим тврдњама на древност, међу својим учесницима не помиње име Николе. епископа Мирликијског”. У овом случају, професор, протојереј Владислав Ципин сматра, пошто се у најпоузданијим документима помињу имена само неких од отаца Сабора, не би требало за озбиљно узети овај аргумент и не вјеровати црквеној традицији. Према ријечима професора протојереја Ливерија Воронова, „то се не може сматрати истинитим првенствено због тога што је у оштрој супротности са савршеним моралом великог свеца”, са једне стране, и са Правилима светих апостола, са друге стране. Ипак, према његовим ријечима, Црква „не сумња у ваљаност чињеница саборног суђења Светом Николи” за његово лоше понашање. Воронов „на основу анализе рјечника црквених пјевања” потврђује да је Свети Никола назвао Арија „безумним богохулником”.
Чињеница о томе да је Свети Никола ударио Арија у лице и да је Светом Николи суђено нема у Николиним житијима, које је написао Симеон Метафраст у 10. вијеку, али у њима има запажање, да је Никола присуствовао Никејском сабору и „одлучно се супротставио Аријевој јереси”.
По предању на једном турском острву Гемилер Адаси надомак града Фетије, налазио се византијски град у којем је Св. Никола служио као епископ. Постоје и остаци Епископске палате, до које је од мора водио засведен ходник, дуг неколико стотина метара. Ту су сада и остаци цркве Св. Николе, са гробницама у крипти под црквом. Епископ Никола је дуго поживео и као мало који светац умро природном смрћу у старости. Светитељ је по упокојењу наводно ту прво сахрањен 340. године. Његове мошти су касније, тек у 7. веку склоњене у град Миру, пред опасношћу - арапском инвазијом. У Мири постоји друга црква Св. Николе подигнута у 4. веку, која је страдала у земљотресу 529. године. Оправљена је захваљујући помоћи цара Јустинијана. Храмовни под је нижи неколико метара од нивоа улице. Црква има леп мермерни под и гробове у нишама. Ранохришћански саркофаг у јужном крилу, смештен између два стуба, који има оштећен поклопац, важи за гроб Св. Николе. У 11. веку пренете су његове мошти одатле у италијанску луку Бари.
Свети Никола је познат као заштитник оклеветаних, често их ослобађајући судбине невино осуђених, заштитник морепловаца и других путника. Он је такође заштитник Свете Русије и Грчке, милосрдних братстава и гилди, деце, морнара и неудатих девојака, трговаца и залагаоничара и европских градова попут Фрибурга (у Швајцарској) и Москве. Једну од првих њему посвећених цркава, саградио је у 6. веку Јустинијан у Цариграду.
Пренос моштију Дана 26. августа, 1071. године византијска војска је поражена од Турака Селџука тако да је Византија привремено изгубила контролу над великим делом Мале Азије. Ово подручје враћено је у састав Византије тек за време владавине Алексија I Комнина (владао 1081—1118), али је и даље остало под нападима Турака. Хришћани верују да се у овој пометњи свети Никола у једном чудесном сну јавио неком часном свештенику из Барија и наредио да му се мошти пренесу у Бари (Италија) који је у то време био хришћански град и под православним патријархом. Мошти су у Бари стигле 9. маја 1087. године; према неким изворима, мошти су украли талијански пирати и пренели их у Бари, где се данас налазе. По другом извору, "разбојничка дружина Нормана из Барија, украла је његове посмртне остатке из цркве Мири". У сваком случају их у Барију верници са Истока и Запада поштују све до дана данашњега. На дан 22. маја хришћанство прославља помен на Пренос моштију Светог Николаја.
У анталијском граду Демре археолози су 2022. године пронашли темеље цркве и гробницу за коју верују да је гробница Светог Николе.
Светац и заштитник мини|десно|Споменик Светом Николи у немачком граду Еберманштат.
Хришћани верују да је Свети Никола чудотворац и да се многа чуда дешавају од његових чудотворних моштију из којих непрестано избија свето миро, којим се лече болесници. Овај светитељ је спашавао насукане и изгубљене бродове, па се сматра заштитником морепловаца. Због тога га морепловци често позивају при опасним ситуацијама или бродоломима. На овај датум су све лађе, где год се налазе, бацале своја сидра и до сутрадан мировале, одајући славу овом светитељу. Данас се уочи празника често заустављају лађе док се морнари помоле светитељу и онда настављају пут. Својим чудесним моћима свети Никола помаже сваком ко му се обрати за помоћ у болести, немоћи и душевној патњи. Уз помоћ његове молитве слепима се враћа вид, хроми проходају, а глувима се враћа чуло слуха.
Празнује се као дечји празник по католичким земљама Европе, нарочито у Немачкој, Холандији и Белгији, али и у Словенији и Хрватској и многим другим земљама света; тада деца добијају поклоне уколико су била послушна. Заштитник је града Амстердама и државе Русије.
Свети Никола је заштитник морепловаца, рибара, бродова и пловидбе. Такође је заштитник многих градова и лука (посебно у Грчкој и Италији). У грчком фолклору Свети Никола се описује као „господар мора“. У модерној Грчкој и Србији он је један од најпоштованијих светитеља. Такође он је заштитник државе Грчке.
Иконографија 200п|мини|десно|Икона „Свети Никола“ из 1327. године (са српским донаторима) из базилике Светог Николе у Барију.Српска икона у Барију сачувала лик Светог Николе („Вечерње новости“, 19. децембар 2015)Светог Николу чува ковчег од српског сребра и злата („Вечерње новости”, 18. децембар 2016) На иконама Светог Николаја обично се сликају са једне стране Исус Христос са Јеванђељем у рукама, а са друге Пресвета Богородица са архијерејским омофором на рукама. Ово има свој двострук историјски значај, и то у првом случају означава призивање Николаја архијерејској служби, а у другом оправдање њега од казне због сукоба с Аријем. Свети Методије, патријарх цариградски, пише:
То је први случај. Други случај десио се за време Првог сабора у Никеји. Пошто није могао разговором да заустави Арија у хуљењу Исуса Христа и Његове Мајке, Свети Николај га је ударио руком по лицу. Свети оци на Сабору, негодујући због оваквог поступка, издвојили су Николаја са Сабора и одузели му све знаке архијерејске. Хришћани верују да је те исте ноћи неколико Светих отаца видело истоветну визију, наиме: како око Светог Николаја стоје са једне стране Господ Спаситељ са Јеванђељем, а са друге Пресвета Богородица са омофором пружајући светитељу одузете му знаке архијерејства. Видећи ово Оци су се ужаснули, и повратили брзо Николају оно што су му одузели, и почели га поштовати као великог угодника Божјег и његов поступак према Арију тумачити не као дело безразложног гнева, него као израз велике ревности за истину Божју.
Свети Никола у српској култури