Битка на Козари једна је од најкрвавијих партизанских битака током Народноослободилачког рата у Југославији. Битку је водио Други крајишки партизански одред против надмоћнијих њемачких и усташко-домобранских здружених снага од 10. јуна до 17. јула 1942. у сјеверозападној Босни, на планини Козари за вријеме противпартизанске операције Западна Босна ().
Циљ ове операције био је уништење Другог крајишког партизанског одреда и становништва које га је подржавало. Током борбених дејстава осовинске снаге су опколиле око 3.500 партизана из Другог крајишког одреда, као и око 80.000 српских избјеглица, које су од усташког терора побјегле у планину. Однос снага између нападача и браниоца био је 9:1. Почетком јула стање окружених постало је критично и сваким даном било је све теже. Партизански батаљони и избјеглице, изузетно исцрпљени након двадесет дана непрекидне борбе, били су стиснути на ограниченом простору и изложени сталном артиљеријском гранатирању и ударима противничке авијације. Стање је погоршала све већа несташица хране и лијекова. Када је запријетило пресјецање одреда на дијелове, одлучено је да се крене у пробој. У ноћи са 3/4. јул и 4/5. јул 1942, дио партизана и око 10.000 избјеглица побјегао је из окружења. Ујутру је непријатељ поново затворио обруч. Партизани који су остали у окружењу подијелили су се у мање групе, покушавајући да се сакрију у шуму или да пробију непријатељске баријере. У периоду од 5. до 30. јула њемачке и хрватске трупе систематски су чешљале Козару и сусједну Просару, вршећи масовна убиства заробљеног становништва, рањених и заробљених партизана, а преостали су одвожени у концентрационе логоре.
На Козари су Вермахт и усташки режим по први пут од окупације Југославије у Другом свјетском рату примијенили систематско чишћење територије од српског живља. Депортовано је на десетине хиљада српских цивила: највећи дио у њемачке и хрватске концентрационе логоре у Земуну, Старој Градишкој и Јасеновцу, док је мањи број одређен за насељавање у Славонију. Поред тога, радно способне жене су послате у Нацистичку Њемачку, а мушкарци на сјевер окупиране Норвешке. Дјеца депортованих и убијених родитеља су послата у логоре за дјецу (Јастребарско и Сисак), гдје су многи од њих умрли.
Током њемачко-хрватске противпартизанске операције на Козари у периоду од 10. јула до 30. јула 1942, убијено је око 20 хиљада становника Козаре и Подкозарја, а депортовано 68.600 људи, укључујући 23.500 дјеце. Од тога се 35 хиљада људи никада није вратило на Козару, укључујући 11 хиљада дјеце млађе од 14 година.
Козара је у југословенској историографији постала симбол отпора, храбрости и страдања.
Географски положај мини|десно|Географска карта Босне и Херцеговине.
Козара се налази у Босанској Крајини и представља планински вијенац који се протеже од сјеверозапада ка југоистоку у дужини од 70 км и ширини од 20 до 30 км. Границе Козаре су ријеке Уна, Сава, Врбас, Сана и Гомјеница. Високи дио гребена чини планина Козара, а ниски Поткозарје. Средишњи дио Козаре се простире од Кнешпоља до Бање Луке на надморској висини 500—978 м. Овдашњи крај је скоро пуст, обрастао шумама са дубоким котлинама међу стрмим падинама планина и са великим бројем избора и потока. Површина Козаре је око 2.500 км², а на њеном простору се налази 7 општина: Бања Лука, Градишка, Костајница, Козарска Дубица, Лакташи, Нови Град и Приједор. Већина становништва Козаре и Поткозарја, око 70%, чинили су Срби. Козара се налази у непосредној близини комуникационих линија које повезују исток и запад Балкана: путева и жељезница, као и пловног пута уз ријеку Саву, који повезује Загреб са Београдом. То је одредило стратешки значај регије за њемачку команду.
Предисторија У априлу 1941. Југославију су окупирале и између себе подијелиле Њемачка, Италија, Мађарска и Бугарска. Подручје Козаре заједно са Босанском Крајином укључено је у Независну Државу Хрватску. Од краја априла 1941. оружане усташке групе су почеле да врше покоље над Србима у мјестима у којима су чинили већину становништва. Антисрпска политика и терор хрватских власти, који је угрозио сам опстанак српског становништва, приморао је значај дио Срба да се у периоду прољеће—љето 1941. наоружа и супротстави усташком режиму. Срби су чинили основну противусташких и противокупационих покрета који су почели да се развијају на територији НДХ. У овим условима на Козари су се почеле организовати устаничке самоодбрамбене снаге, из којих су убрзо образовани партизански одреди, под командом доктора Младена Стојановића, који су дејствовали против усташких трупа. Шуме и планине Козаре постале су жариште партизанског отпора. У периоду од 24. до 27. новембра 1941, њемачки и хрватске трупе су овдје предузеле прву велику противпартизанску операцију под кодним називом „Козара” (други назив „Приједор”), која је имала ограничене војне резултате. Истовремено, операција је била праћена усташким покољима мирног српског становништва и није довела до дугорочног „смирења”, већ до немира у регији.
Крајем 1941. широм Босанске Крајине проширила се оружана побуна. Према ријечима представника Вермахта у Хрватској, генерала Едмунда Глеза фон Хорстенауа, на подручју Козаре, Јајца и Бање Луке организовано је више малих „совјетских република” (слободне партизанске територије). Према оцјени команданта њемачких трупа у Србији, генерала Паула Бадера, активност партизана је овдје значајно порасла, па је било неопходно да окупационе власти што прије врате контролу над Козаром како би сачували војне и економске интересе Њемачке и првенствено обновити експлоатацију жељезне руде у Љубији, код Приједора. Имајући то у виду, на конференцији представника њемачке, италијанске и хрватске команде, одржаној у Штабу италијанске 2. армије у Опатији 2—3. марта 1942, одлучено је да се спроведе велика акција непосредно по завршетку операције „Трио” с циљем уништења партизана у западној Босни.
Припрема, план противпартизанске операције и снаге противника Командант њемачких трупа на Југоистоку генерал инжињерске војске Валтер Кунце наложио је 20. маја 1942. генералу Бадеру да средином јуна изведе операцију „чишћења и пацификације” западнобосанске регије под називом „Запада Босна” () снагама њемачко-хрватске борбене групе под њемачком командом. Генерал Бадер је 23. маја издао наређење да се образује борбена група Западна Босна, коју ће предводити командант 714. пјешадијске дивизије генерал-мајор Фридрих Штал с циљем враћања регије Западне Босне под контролу НДХ, која се налазила сјеверно од демаркационе линије и тиме коначно обезбједе сигурну експлоатацију рудника гвоздене руде на подручју Приједора.
Операција је за циљ имала уништење Другог крајишког партизанског одреда, а план операција се знатно разликовао од дотадашњих и предстојећих противпартизанских акција Вермахта у окупираној Југославији. Овога пута замисао је била да се партизанима одузме база за попуну и снабдијевање због масовне депортација готово цјелокупног становништва Козаре у друге крајеве Хрватске, осим ако нису „нису осумњичени да припадају бандама”. Умјесто њих, планирано је пресељење лојалних Хрвата — католика и муслимана — дуж главних линија комуникације.
Генерал Штал је 4. јуна 1942. издао наређење за извођење операције опкољавања и уништавања партизана у западној Босни, којим је објавио да лично преузима оперативну команду над укљученим хрватским јединицама и извршну власт на оперативну подручју, ограниченом на сјеверу ријеком Савом, на западу ријеком Уном, на југу демаркационом линијом и на истоку ријеком Врбас. Сарадња с мјесним власти требало је да се одвије преко надлежног министарства унутрашњих послова НДХ у оперативном штабу „Западна Босна”. Наредбом генерала Штала утврђена су правила поступања са заробљеним партизанима и цивилном становништвом у зони операције. Лица која су пружала отпор њемачким или хрватским трупама, ухваћена с оружјем у рукама, а помагала су партизанима, била су стријељана. Они који су се добровољно предали, као и сумњива лица, требало је послати у концентрационе логоре.
Кључни задатак операције био је темељно прочешљавање шумског подручја Козаре — најважнијег уточишта западнобосанских партизана. Оперативни план израђен у штабу борбене групе Западна Босна, предвиђао је двије етапе његове реализације. У првој етапи било је потребно брзим продором трупа са подручја Бање Луке и Босанског Новог у правцу Приједора одсјећи Други крајишки партизански одред од осталих партизанских снага Босанске Крајине. Након тога, око њега је требало поставити баријере: оперативна група „Исток” — на линији Босанска Градишка — Ивањска, „Сјевер” — лијевом обалом ријеке Саве од Старе Градишке до Јасеновца, „Запад” — дуж ријеке Уне између Босанског Новог и Босанска Костајнице и „Југ” — на линији комуникације Ивањска — Приједор — Босански Нови. Тада је 1. брдска пјешадијска домобранска дивизија требала прећи у офанзиву с линије Босански Нови — Босанска Костајница и, крећући се на исток, потиснути Други крајишки партизански одред на Козару, сабити обруч око њега и уништити заједничком концентричном офанзивом свих снага укључених у операцију. У другој етапи планирано је рашчишћавање простора у доњим токовима Сане и Уне и западно од комуникационе линије Босанска Дубица — Приједор — Сански Мост.
Образовање борбене групе „Западна Босна” било је отежано због недостатка резерви у њемачким окупационим снагама у Србији. Осим тога, након операције у источној Босни, трупе су биле потребне да би се осигурала контрола над територијама које су недавно преузете од побуњеника, а помоћ Италијана је искључена, јер је након операције Трио сарадња између команде Југоисток и 2. армије била практично прекинута. У овим условима, до 10. јуна у састав борбене групе „Западне Босне” ушле су: домобранске 1, 2. и 3. брдска пјешадијска бригада, њемачки 3. пјешадијски батаљон, један њемачки територијални заштитни батаљон () и четири артиљеријске батерије. Ваздушну подршку пружала је посебно основана авијацијска команда „Западна Босна”. У операцији су били укључени и ријечни монитори мађарске Дунавске флотиле, предвиђене за дејствовање на дионици ријеке Саве.
Алтернативни подаци о саставу борбене групе изнијети су у југословенском извору. Дакле, од 6. јуна 1942. у саставу оперативне групе „Западна Босна” били су: 721. пјешадијски пук 714. пјешадијске дивизије (без 1. батаљона) — 1900 припадника, 661. артиљеријски батаљон (без 4. батерије) 714. пјешадијске дивизије, 1. батерија 750. пјешадијског пука 718. пјешадијске дивизије, 1. батаљон 202. тенковског пука (без 1. чете), 3. чета 659. инжињерског батаљона, вод брдских оруђа 670. артиљеријског дивизиона 717. пјешадијске дивизије, 924. територијални заштитни батаљон, монитори мађарске Дунавске флотиле и 1. оклопни воз. Укупно 4883 припадника. Поред њих, борбеној групи су 5. јуна потчињене усташко-домобранске јединице: 1. горска пјешадијска дивизија од 4888 припадника, 3. горска пјешадијска бригада од 3432 припадника, 4. бањалучка бригада од 5609 припадника, авиогрупа „Ценић” и низ других јединица. Укупно 17.917 припадника.
Овим снагама њемачко-хрватске операција супротставио се Други крајишки партизански одред од 3500 припадника, који се састојао од 5 батаљона. Јединице одреда биле су распоређена дуж окружне линије комуникације Бања Лука — Приједор — Босански Нови — Босанска Костајница — Босанска Дубица — Босанска Градишка — Бања Лука. Непосредно прије почетка операције, команда одреда је добила информације које су указивале на припрему Нијемаца за офанзиву, али није могла да процијени размјере планиране акције и снагу противника. Усљед тога, штаб одреда се опредијелио за тврдоглаву одбрану Козаре и становништва које је бјежало од терора Нијемаца и усташа.
Периодизација битке Опште информације