200п|десно|мини|Орфеј са лиром, окружен зверима, Византијски и Хришћански Музеј Атине. Орфеј (старогрчки: Όρφεύς, -{Orpheus}-) је био чувени трачки свирач и песник из грчке митологије.
У старијим верзијама мита отац му је био Трачанин Еагар, а мајка је непозната, а касније се као његови родитељи помињу Аполон и једна од Муза (Клио, Калиопа или Полихимнија). По предању, Аполон му је подарио лиру са седам жица, којој је Орфеј додао још две да би их било колико и муза. Свирању су га учили Аполон или Калиопа.
Снага Орфејеве музике била је чудотворна. Док је певао, јата птица кружила су изнад његове главе, рибе су искакале из мора, реке су заустављале своје токове, стење је подрхтавало, дрвеће му је прилазило да га заштити од сунца, а све животиње су се сакупљале крај његових ногу. Мелодија Орфејеве лире превела је и дивље храстове из Пијерије у Тракију, господарила је ветровима и топила је снег на високим планинама.
Придружио се Аргонаутима, увесељавао их је и бодрио својом музиком. Био је ожењен нимфом Еуридиком, али је она убрзо умрла. После неуспешног покушаја да је врати (Орфеј и Еуридика), одбијао је љубав жена. Установио је тзв. орфичке мистерије у којима жене нису учествовале. Према најпознатијем предању, растргле су га трачке жене.
Сматран је и зачетником земљорадње, медицине, писма и других корисних знања.
Хелада уочи, за време и после Орфеја Настанак грчке књижевности везује се за појаву Хомерових спевова, Илијаде и Одисеје. Међутим, очигледно је да су та дела, као савршени примери своје врсте, у ствари резултат завршне, а не почетне фазе што се тиче поетског развоја у старих Грка. Ову претпоставку потврђују безбројна сведочанства о песницима који су неговали поезију још пре Хомеровог доба, створивши је по потреби самих људи, али и ради богослужења различитим божанствима.В. -{„Orpheus“}- у: -{Dictionary of Greek and Roman antiquities (Ed. by William Smith), vol. 3rd, C. Little & J. Brown, Boston [London, printed] 1870, pp. 59-62}-
Према грчкој митологији, богови су били ти који су се бавили поезијом, пре свега Хермес, проналазач лире, и брат му Аполон, који ју је прихватио поставши тако водећа фигура у музичкој уметности. По митологији, Аполон се такође доводи и у везу са божанствима нижег реда — Музама.
Први смртници који су се бавили уметношћу били су у ствари непосредни ученици Аполона и Музâ, који се такође сматрају и њиховом децом. Међутим, као и у случају осталих митолошких личности, и постојање ових је под великим знаком питања, те се узимају у обзир једино ради одређивања неког периода или врсте у поетском развоју. Нема сумње да су њихова имена имала одређено значење, које ипак није тако очигледно с етимолошке тачке гледишта као на пример имена Муза. Од њих вреди издвојити Олена, Лина, Орфеја, Музеја, Еумолпа, Памфа, Тамирија и Филамона. Међу њима нарочито се истиче Орфеј, не само што се тиче уметничког умећа већ и због трагичности којом их све надмашује.
Етимологија Постоји неколико претпоставки о пореклу Орфејевог имена. Једна од тих, а по свој прилици и највероватнија, јесте она по којој је име изведено из хипотетичког прото-индоевропског глагола -{*orbhao-}- („бити лишен [нечега?]“), од -{*orbh-}- што значи „раздвојити [некога од нечег?]“. Сродни примери налазе се у грчком: ορφή, -{orphe}- = тама, и ορφανός, -{orphanos}- = сироче; као и у енглеском -{orphan}- = сироче, што несумњиво вуче корен из латинског. То га доводи у везу са семантички блиском речју -{*goao}- = жалити, певати дивље, бацати чаролију, јер кад се имају у виду његове различите улоге у митологији (разочарани љубавник, занесен уметник, свештеник мистичног култа итд.), не може а да се не узме у обзир и та претпоставка.-{Cobb}-, н. д., 240-{Carlisky & Wickersham}-, н. д., 46 Суфикс -εύς, -{eus}-, којим се завршава Орфејево име, атестиран је на таблицама исписаним линеарним писмом Б. Основна функција му је да ближе означава именицу у чијем се склопу налази: „онај који има везе [са нечим]“.
Орфеј у делима старих писаца Најранији помени о Орфеју Ни у Хомеровим ни у Хесиодовим поемама није забележен ни један помен Орфејевог имена. Међутим, процватом лирске поезије и Орфеј доживљава велику популарност. Ибик, који је живео и радио средином 6. столећа п. н. е., спомиње „славног Орфеја“ (ὀνομακλυτὸν Όρφην, -{onomakluton Orphên}-). Пиндар га убраја међу Аргонауте као прослављеног харфисту, истичући притом да га је сâм Аполон учио свирању. На неколико места наводи да му је отац Еагар. И код историчара Хеланика из Митилене и Ферекида са Лероса налазимо Орфеја. Хеланик га је прогласио и Хомеровим и Хесиодовим претком, а Ферекид тврди да није Орфеј био песник на Аргу, већ Филамон, чега се држи и Аполоније са Родоса.
Орфеј у драмској поезији
Орфеј се такође појављује и у драмској поезији. Есхил у својој трагедији Агамемнон алудира на басну по којој је Орфеј својом свирком очарао дрвеће померивши га са места.-{Aeschyl., Ag., 1612, 1613, 1629, 1630}- Такође, сачуван је још један помен Орфеја захваљујући Ератостену, који је цитирао део једне друге Есхилове трагедије, Басариде (тј. Баханткиње).-{Eratosthen., Cataster., 24}- Међутим, неизвесно је да ли је тај Есхилов цитат верно пренесен из трагедије из које је преузет, стога га треба узети с резервом. За разлику од Софокла који уопште не спомиње Орфеја, Еурипид га у више наврата помиње. У његовим трагедијама по први пут се среће алузија на везу Орфеја са Дионисом, као и са адским пределима: он га повезује с Музама,-{Euripid., Rhes., 944, 946}- помиње снагу његове музике над камењем, дрвећем и дивљим зверима,-{Euripid., Med., 543}--{Euripid., Iph. in Aul., 1211}--{Euripid., Bacch., 561}--{Euripid., Cyc., 646}- којој нису могли одолети чак ни хтонска божанства,-{Euripid., Alc., 357}- доводи га у везу са баханалијским оргијама,-{Euripid., Hippol., 953}- приписује му зачетак сакралних мистерија-{Euripid., Rhes., 943}- и смешта Орфејеве активности у шуме под Олимпом. Аристофан га помиње само једанпут (у својој комедији Жабе) и то успут, приликом набрајања највећих песника (Музеја, Хесиода и Хомера), који су знањем и мудрошћу задужили људски род. За Орфеја каже следеће:
Орфеј у филозофским расправама Платон Платон такође описује Орфеја на врло сличан начин као што то чини Аристофан.-{Plat., Apol., pp. 41, a.}--{Plat., Protag., pp. 316, d.}- Платон се често позива на Орфеја, његове следбенике и његова дела. Зове га сином Еагровим,-{Plat., Sympos., pp. 179, d.}- наводи да је музичар и изумитељ многих корисних ствари,-{Plat., Ion., pp. 533, c.}--{Plat., Leg., iii. pp. 677, d.}- истиче чудотворну моћ његове лире-{Plat., Protag., pp. 315, а.}- и даје јединствену верзију његовог силаска и боравка у Хадовом подземљу:
Из Гозбе:
Из Државе:Међутим, као и увек када се ради са старим изворима, треба имати на уму ауторова схватања као и схватања распрострањено међу обичним пуком. Поуздано се зна да су се Платонова схватања поприлично разликовала од општих схватања која су владала у античкој Грчкој, а по којима су животне вредности биле (или би требало да буду) прече од било чега на свету. Тако да ни Платонове наводе не треба узимати здраво за готово.
мини|десно|250п|Орфеј међу Трачанима, црвенофигурални кратер, Берлин-Шарлотенбург. Што се тиче Орфејевих следбеника, Платон ту спомиње и песнике и вернике,-{Plat., Ion., pp. 536, b.}- који су се држали веровања да је душа заробљена у телу за казну због раније почињених грехова.-{Plat., Cratyl., pp. 400, c.}-
Платон наводи неколико цитата, које је однекуд преузео и за које тврди да их је Орфеј изрекао, од којих је један, ако не и више њих, из Теогоније-{Plat., Cratyl., pp. 402, b.}--{Plat., Phileb. pp. 66, c.}--{Plat., Leg., ii. pp. 669, d.}- На једном месту чак помиње „мноштво књига Мусеја и Орфеја“, на које су се позивали врачеви и варалице не би ли убедили прости пук „да живи и мртви могу добити опроштај и очишћење за неправедна дела помоћу жртвовања и ритуалних игара“.-{Plat., Polit., ii. pp. 364, e}- Очевидно је да Платон на овом наведеном месту у Политици оспорава постојање било каквих списâ, који би се могли довести у везу с Орфејем. Међутим, на другим местима може се стећи потпуно другачији утисак. Нпр. у Кратилу он јасно даје до знања да не верује само у Орфејево постојање, већ и у његовог стваралачког генија. Том Орфеју он приписује следећу изреку, која је, по свему судећи, преузета из Хесиодове Теогоније:
Аристотел Аристотел сматра да Орфеј уопште није постојао и да су сва дела приписана њему у ствари измишљотине Керкопâ и Ономакрита. О тзв. орфичким песмама и „Орфејевим следбеницима“ Аристотел каже:О души:Из Метафизике'':
Митологија Полазећи од митографа и каснијих песника, од Аполодора па надаље, наилази се на мноштво митова у којима се спомиње Орфеј и који су препуни свакојаких детаља и појединости. Међутим, митови који се стриктно тичу Орфеја и који су до детаља обрађени јављају се у изворима из каснијег периода. Од њих су најважнији Овидијеве Метаморфозе, тачније онај део у којем се спомиње Еуридикин несрећан крај, Орфејев силазак за њом у Хадово подземље-{Ov., Met., x, 1-82}- и његова ништа мање трагична судбина-{Ov., Met., xi, 1-66}-; као и Вергилијеве Георгике.-{Verg., Georg., iv, 453–527}-Упор. -{Carlisky & Wickersham}-, н. д., 32 Орфеј и Еуридика мини|250п|Орфеј оплакује Еуридику, рад Жана Батиста Камија Короа Након младости и авантурâ проведених са Аргонаутима, Орфеј је одлучио да се ожени с Еуридиком, нимфом која се истицала по лепоти међу својим другарицама. Међутим, на дан њиховог венчања није се распламсала буктиња у Хименејов руци,-{Ov., Met., x, 1-8}- што је био предзнак за несрећу која их је недуго потом снашла:
Орфеј је био толико ожалошћен тим несрећним догађајем,-{Ov., Met., x, 11}- да је, ни мање ни више, одлучио да сиђе у Хадово подземље с намером да покуша да врати Еуридику међу живе. Стигавши напослетку до Хада и Персефоне-{Ov., Met., x, 15-16}- обратио им се, уз звуке своје лире,-{Ov., Met., x, 40}- следећим речима:
О бози подземног св’јета, Што у њ падамо сви, колико нас смртних се роди, Ако је слободно р’јечма преварљивим не околишит И праву истину рећи: не дођох амо, да Тартар Тамни видим и свежем Медусиној накази оној Змијама длакави троструки врат; — што овамо дођох, Узрок моја је жена, у коју је излила отров Љутица погажена и младе јој године узе.
Хтједох прегорјети то и покушах (тајити нећу), Амор не даде бог у свијету познати горњем, Је ли и овдје, сумњам; — ал’ слутим, бит ће и овдје;Па ако измишљен глас о негдашњој отмици није, И вас је здружио Амор. Страховитог тако вам овог Мјеста и Хаоса грдног и пустоши големог царства Напрасно погинулу Еуридику опет ожив’те! Вама припада све, и након боравка кратког Људи се журе прије ил’ послије у исти у дом; Овамо тежимо сви, и овдје је задњи нам станак.
Ваше краљевство дов’јек над људским над родом траје.
Па пошто одређене и она године сврши, Под власт потпаст ће вашу. За вр’јеме је дарујте само.
Аколи милости те судбина ми не да, одлучих, Да се не вратим више; весел’те се смрти обога.-{Ov., Met., x, 17-39}- мини|250п|Орфеј у подземном краљевству, рад Хенриха Семирадског. Свирком коју је стварао зборећи им ово, успео је да оствари јак утисак на све присутне:
мини|200п|Орфеј изводи Еуридику из Хада (детаљ), рад Жана-Батиста-Камила Короа. Чак ни господари подземља, Хад и Персефона,-{Ov., Met., x, 47}- нису могли да остану раводушни према Орфеју:
Међутим, да би је одвео на горњи свет, морао је да испуни под одређеним условом:
мини|200п|Орфеј и Еуридика, рад Федерика Червелија. Најзад заједно, запутили су се „у оној муклој тишини“ натраг, на горњи свет, стазом „извитом, стрменом, тамном, обученом у сјен и у мрак“. И таман кад су се примакли излазу из Хадова подземља, Орфеј се побојао „да жена му не клоне“,-{Ov., Met., x, 53-56}- те се ипак осврнуо за собом.
Еуридика је потонула назад у свет сени, али овај пут неповратно. Моменат пре тога, стигла је само да му каже: „Здраво!“-{Ov., Met., x, 60-61}-