Хризип из Солија (, Chrysippos ho Soleus, око 280 – око 207. п. н. е.) био је старогрчки стоички филозоф. Рођен је у Солију, у Киликији, али се као младић преселио у Атину, где је постао Клеантов ученик у стоичкој школи. Када је Клеант умро, око 230. п. н. е., Хризип га је наследио као трећи по реду вођа те школе. Био је познат као изузетно плодан писац, те је у својим радовима проширио темељна учења Зенона из Китијума, оснивача школе. Због тога се сматра другим оцем стоицизма, и једним од најзаслужнијих за то да је управо стоицизам неколико векова био међу најутицајнијим филозофским покретима грчко-римског света.
Хризип се успешно бавио логиком, теоријом спознаје, етиком и физиком. Створио је изворни систем пропозицијске логике како би боље разумео деловање свемира и улогу човечанства у њему. Држао се детерминистичког погледа на судбину, али је упркос томе допуштао личну слободу у мислима и акцијама. Етика, сматрао је, зависи од разумевања природе свемира и подучавао је терапију истребљења непослушних страсти које потискују и сламају душу. Подстакао је успех стоицизма као једног од најутицајнијих филозофских покрета током идућих столећа у грчком и римском свету.
Од његових писаних дела, сачувани су само фрагменти. Недавно су међу папирусима у Херкуланеју откривени одломци неких његових дела."Прво од два или три делимично сачувана Хризипова дела јесу његова Логичка питања, садржана у PHerc. 307 ... Друго дело је О провиђењу, сачувано у PHerc 1038 и 1421 ... А треће дело, највероватније Хризипово, сачувано је у PHerc. 1020";
Живот Хризип је био феничанског порекла, син Аполонија из Тарса, рођен у месту Солију у Киликији., где се цитира Диоген Лаертије, VII, 179; Гален, Протрептик, 7; De differentia pulsuum, 10. Био је „телом неугледан”,Диоген Лаертије, Животи и мишљења знаменитих филозофа, VII, 182. и наводно је тренирао као тркач на дуге стазе.Диоген Лаертије, Животи и мишљења знаменитих филозофа, VII, 179. Још као младић изгубио је значајну наслеђену имовину, коју му је конфисковала краљевска ризница.Диоген Лаертије, Животи и мишљења знаменитих филозофа, VII, 181. Хризип се преселио у Атину, где је постао ученик Клеанта, који је тада био поглавар (схоларх) стоичке школе. Верује се да је похађао течајеве Аркесилаја и његовог наследника Ликида у Платоновој академији.Диоген Лаертије, Животи и мишљења знаменитих филозофа, VII, 184.
Хризип се свом снагом бацио на проучавање стоичког система. Међу савременицима уживао је велику репутацију као учењак. Истицао се интелектуалном одважношћу и самопоуздањем, а његово ослањање на властите способности показало се, између осталог, у захтеву који је наводно упутио Клеанту: „Дај ми принципе и сам ћу пронаћи доказе”. Наследио је Клеанта на месту водитеља стоичке школе кад је Клеант умро, око 230. п. н. е.
Хризип је био плодан писац. Наводи се да је ретко прошао дан а да он није написао 500 редака, а написао је више од 705 дела.Диоген Лаертије, Животи и мишљења знаменитих филозофа, VII, 180. Његова жеља да буде свеобухватан значила је то да се заузимао за обе стране аргумента, а његови противници оптуживали су га да своје књиге пуни цитатима других.Диоген Лаертије, Животи и мишљења знаменитих филозофа, VII, 181; X, 26–27. Сматрали су да му је говор био разливен и нејасан, а стил непажљив, али његове су способности биле високо цењене и постао је истакнути ауторитет стоичке школе.
мини|десно|Последњи тренуци Хризипова живота. Гравура из 1606. Умро је током 143. олимпијаде (208–204. п. н. е.) у 73. години живота. Диоген Лаертије износи два различита извештаја о његовој смрти.Диоген Лаертије, Животи и мишљења знаменитих филозофа, VII, 185. Према првом извештају, Хризипа је ухватила вртоглавица, након што је на гозби попио неразређено вино, и убрзо је умро. Према другом извештају, гледао је магарца како једе смокву и повикао: „А сад дајте магарцу чистог вина да спере смокве”, након чега је умро у налету смеха. Тачан разлог због којег је умро налази се у једном рукопису и сада је сачуван у одељку бр. 1388. Националног римског музеја. Његов нећак Аростокреонт подигао је кип њему у част у атинској четврти Керамеик.Плутарх, De stoicorum repugnantiis; Диоген Лаертије, Животи и мишљења знаменитих филозофа, VII, 183. Хризипа је на месту водитеља стоичке школе наследио његов ученик Зенон из Тарса.Јевсевије, Praeparatio evangelica, XV, 18; Диоген Лаертије, Животи и мишљења знаменитих филозофа, VII, 35.
Од Хризипових списа ниједно није сачувано, осим фрагмената цитираних у делима каснијих аутора као што су Цицерон, Сенека, Гален, Плутарх и други. Недавно су међу папирусима у Херкуланеју откривени сегменти из Логичких питања и О провиђењу. Међу папирусима је можда још једно Хризипово дело.
Филозофија Хризип се дуго и успешно одупирао нападима Академије"Chrysippus", J. O. Urmson, Jonathan Rée, , и надао се не само да ће одбранити стоицизам од напада из прошлости, већ и од свих могућих напада у будућности. Узео је Зенонова и Клеантова учења и искристалисао их у оно што је постало коначни систем стоицизма. Разрадио је стоичка учења о физици и њихову теорију спознаје, а створио је и велик део стоичке формалне логике. Укратко, Хризип је створио или довршио стоички систем какав је предан потоњим нараштајима. Речено је: „Да нема Хризипа, не би постојала ни Стоа”.Диоген Лаертије, VII, 183 ().
Логика Хризип је много написао на тему логике и створио систем пропозицијске логике. Аристотелова се логика појма бавила међусобним односима појмова попут „Сократ” или „човек” („сви су људи смртни, Сократ је човек, дакле Сократ је смртник”). Стоичка се логика, с друге стране, бавила међусобним односима пропозиција (тј. тврдњи) попут „дан је” („ако је дан, светло је; дан је: дакле, светлост је”). Премда су ранији мегарски дијалектичари – Диодор Крон и Филон – радили на том пољу, а Аристотелови ученици – Теофраст и Еудем – истраживали хипотетичке силогизме, управо је Хризип развио та начела у кохерентни систем пропозицијске логике.
Пропозиције Хризип је пропозицију дефинисао као „оно што се може порећи или потврдити оним по чему је то по себи” и дао примере пропозиција као што су „дан је” и „Дион хода”. Разликовао је једноставне и не-једноставне пропозиције, које су у модерној терминологији познате као атомске и молекуларне пропозиције. Једноставна пропозиција елементарна је изјава као што је „дан је”. Једноставне пропозиције повезане су заједно како би створиле неједноставне пропозиције коришћењем логичких веза. Хризип је набројао пет врста молекуларних пропозиција према вези која се користи да их споји:
Логичке везе Врста Пример ако ако је дан, светло је и дан је и светло је или ... или или је дан или је ноћ будући да будући да је дан, светло је више/мање вероватно ... него више вероватно је дан него је ноћ
Тако је Хризип набројао неколико врста молекуларних пропозиција за које зна модерна логика, укључујући конјункцију, дисјункцију и импликацију, а Хризип је помно проучавао њихове критеријуме истине.
Условне пропозиције Први логичари који су расправљали о условним изјавама били су Диодор Крон и његов ученик Филон. Пишући петсто година касније, Секст Емпирик позива се на расправу између Диодора и Филона.Секст Емпирик, Поставке пиронизма, II, 110–112; Против учитеља, VIII, 112–117. Филон је све кондиционале (услове) сматрао истинитима, осим оних који су с исправним антецедентом имали нетачан конзеквент, а то је значило да је пропозиција попут „ако је дан, онда говорим” истинита, осим ако није дан и не утихнем.Секст Емпирик, Поставке пиронизма, II, 110–112. Али Диодор је тврдио да је прави услов онај у којем условна клаузула никада не би могла довести до неистинитог закључка – стога, јер тврдња „ако је дан, онда говорим” може бити лажна, она је неваљана. Међутим, парадоксалне пропозиције и даље су биле могуће, као што је: „ако атомски елементи ствари не постоје, атомски елементи постоје”. Хризип је усвојио много строже становиште у вези с условним пропозицијама, што је такве парадоксе онемогућило:Кад Секст Емпирик извештава о различитим критеријумима које су древни филозофи нудили за истинитост условних пропозиција, не помиње Хризипа по имену, али модерни знанственици верују да је Хризип аутор или барем заступник овог гледишта; в. за њега условна је пропозиција истинита ако је порицање конзеквента логички неспојиво с антецедентом. То одговара модерној строгој импликацији.
Силогистика Хризип је развио силогистику, тј. систем дедукције у којем је употребио пет врста основних аргумената или облика аргумената које се називају недоказивим силогизмима, а које су играле улогу аксиома, те четири правила закључивања, названа темама (themata) помоћу којих се сложени силогизми могу свести на ове аксиоме.Сузана Бобцин, Stoic Syllogistic, 14, 1996, Облици пет недоказивих силогизама били су:Диоген Лаертије, Животи и мишљења знаменитих филозофа, VII, 79; Секст Емпирик, Поставке пиронизма, II, 156–159; уп. Против учитеља, VIII, 223 sqq.
НазивОви латински називи, непознати Хризипу, потичу из средњег века () Опис Пример Modus ponens Ако А, онда Б. А. Дакле, Б. Ако је дан, онда је светло. Дан је. Дакле, светло је. Modus tollens Ако А, онда Б. Није Б. Дакле, није А. Ако је дан, онда је светло. Није светло. Дакле, није дан. Modus ponendo tollens И Није и А и Б. А. Дакле, није Б. Није и дан и ноћ. Дан је. Дакле, није ноћ. II Или А или Б. А. Дакле, није Б. Или је дан или је ноћ. Дан је. Дакле, није ноћ. Modus tollendo ponens Или А или Б. Није А. Дакле, Б је. Или је дан или је ноћ. Није дан. Дакле, ноћ је.
Од четири правила закључивања, само су два сачувана. Једно, прва тема, било је правило антилогизма. Једно, трећа тема, било је правило по којем су се ланчани силогизми могли свести на једноставне силогизме.Сузана Бобцин, Ancient Logic: Stoic Syllogistic. У: Zalta, Edward N. (ed.). Stanford Encyclopedia of Philosophy. Сврха стоичке силогистике није била само стварање формалног система. Она се схватала и као проучавање деловања разума, божанског разума (логоса) који управља свемиром, чији су људи део. Циљ је био пронаћи ваљана правила закључивања и облике доказа који ће људима помоћи да се снађу у животу.
Друга проучавања логике Хризип је анализирао говор и поступање с именима и појмовима. Такође је уложио много труда у побијање грешака и парадокса. Према Диогену Лаертију, Хризип је написао дванаест списа од 23 књиге о парадоксу лажљивца; седам списа од 17 књига о синтактичкој двозначности; и још девет дела од 26 књига о другим логичким загонеткама. Свеукупно је 28 дела или 66 књига посвећено логичким загонеткама или парадоксима. Хризип је први стоик за којег је потврђена трећа од четири стоичке категорије, тј. категорија „некако склон”.<ref>Стивен Мен, The Stoic Theory of Categories, in Oxford Studies in Ancient Philosophy: Volume XVII: 1999, </ref> У сачуваним подацима, Хризип се често користи категоријама супстанције (ὑποκείμενον) и каквоће (ποιόν), али слабо користи друге две стоичке категорије – некако склон (πὼς ἔχον) и некако склон у односу на нешто (πρός τί πως ἔχον). Није јасно јесу ли ове категорије имале неки посебан значај за Хризипа, а систематско учење о категоријама можда је дело каснијих стоика.
Каснија рецепција