мини|Подручје под римском управом мини|Вексилоид античког Рима са аквилом и натписом -{SPQR}- Антички Рим (често називан и као стари или древни Рим) је била цивилизација која је настала од града-државе основаног на Апенинском полуострву по традицији коју нам преноси Тит Ливије 753. п. н. е. до огромног царства које је окруживало Средоземно море. Током свог постојања, римска цивилизација је прешла пут од монархије, републике са комбинацијом олигархије и демократије, до аутократског царства. Римска цивилизација је доминирала западном Европом и подручјима око Средоземног мора путем освајања и асимилације.
Западни део царства, укључујући Хиспанију, Галију и Италију, се у 5. веку распало после сеобе народа у независне краљевине. Источно римско царство, чији је центар био Константинопољ, се обично назива Византијско царство након 476, традиционалног датума пада Рима и потоњег почетка раног средњег века, такође знаног као мрачни век.
Римска цивилизација се често сврстава у „класичну антику“, са античком Грчком, цивилизацијом која је инспирисала велики део културе античког Рима. Антички Рим је значајно допринео развоју права, ратне вештине, уметности, књижевности, архитектуре, технологије и језика у западном свету, а његова историја још увек има утицај на данашњи свет.
Римско краљевство
Легенде и краљеви мини|десно|200п|Форум Романум- данас
На основу староримских извора оснивање Рима се везује за 753. п. н. е. Већ од 10. века п. н. е. постојала су на брегу Капитолу прва насеља. Касније су се раширила на брежуљке код реке Тибар и њиховим спајањем је настао град чији је верски и политички центар био Капитол. Оснивање града у средини 8. века п. н. е. се поклапа са колонизацијом Италије.
Према легенди, настанак Рима надовезао се на историју Троје. Потомци Енеје, сина Анхиса и богиње Венере, браћа близанци – Ромул и Рем били су по наређењу Амулија, краља града Алба Лонге, одмах по рођењу бачени у Тибар. Како је близанце родила весталка Реа Силвија, са богом рата Марса, богови су уредили да сандук са близанцима река избаци на обалу где их је у прво време усвојила вучица. Браћа су касније убила краља Алба Лонге и основали су властити град на месту где их је некада вода избацила. Пошто се Рем наругао браздама којима је његов брат означио будуће зидине града, Ромул га је убио. Услед тога, град је добио име по Ромулу — Рома тј. Рим, а Ромул је постао први од седам легендарних краљева Рима.
мини|лево|Капитолска вучица, античка статуа са представом вучице која доји Ромула и Рема.
Крајем 7. века п. н. е. Рим су напали Етрурци којима је Рим у то време био локални ривал. За време владавине етрурских краљева Рим је брзо нарастао у највећи град на Апенинском полуострву јер је контролисао значајне трговачке путеве. Краљ Сервије Тулије је саградио римске зидине и спровео је реформу војске. Последњег римског краља Тарквинија Охолог је из града истерала аристократија под вођством Луција Јунија Брута. У сваком случају, после ослобођења Рима од етрурске владавине значај града је порастао. Година 509. п. н. е. која је традиционално везана за ове догађаје је додата касније и није сматрана за сигурно датирање. Културно, Римљани су били под јаком утицајем Етрураца. Њиховим посредством Рим је дошао у контакт са старогрчком културом чији се утицаји могу видети у употреби етрурских бројева, писма из којег се развила латиница, птичје перспективе у пластичним уметностима, погребни ритуали итд.
Стари Рим се простирао на седам брежуљака: Палатин, Авентин, Капитол, Квилинал, Вавинал, Есквилин и Целин.
Римска република
Настанак Републике и освајање Апенинског полуострва
Полибије, грчки историчар, римску републику је посматрао као комбинацију монархије и демократије. Владу у држави су извршавала два конзула која су имала највишу извршну моћ, били војсковође и стајали на врху магистратских уреда. Њих су сваке године бирала народна скупштина. Римски сенат, аристократско веће, играо је значајну улогу а све до доба принципата није имао надлежност над законодавним правом. Моћ сената је произлазила из његовог ауторитета. Поред њега је постојала и народна скупштина која је била исто тако важна јер је одлучивала о рату и миру, потврђивала је законе и представљала је највишу судску инстанцу. Централно место политичког живота у Риму представљао је градски форум тј. трг (Форум Романум) који је служио као место за седнице политичке, друштвене и верске прилике.
мини|200п|Заседање сената (слика из 19. века)
У време краја краљевства и почетка републике створено је уређење римског друштва које је уз мање промене трајало вековима. На врху су били стари римски родови и власници земље патрицији који су били најутицајнији. Највећи део становништва је био састављен од плебејаца и вероватно се радило о поробљеном становништву које је могло да се бави само ограниченим политичким проблемима и иступали су са партицијама као клијенти који су се заветовали партицијама на верност тражили су од њих заштиту. Најнижи на лествици били су робови који нису имали никаква права, иако су могли да добију слободу.
Плебејци су временом добили одређена права, као на пример легализацију бракова са партицијама и приступ магистратурама. Ипак је само малом броју плебејаца омогућено да се пробију до римског владајућег слоја и тиме је дошло до стварања новог типа аристократије – нобилитета.
мини|лево|180п|Via Appia Апијев пут у јужној Италији
У 5. веку п. н. е. Рим је водио бројне ратове са својим суседима који су 493. п. н. е. признали његову владавину и тражили су заштиту од њега од спољних непријатеља. После уништења етрурског града Веја 396. године п. н. е., моћног римског ривала, Рим је почео да шири своју хегемонију над целим Апенинским полуострвом, мада су га једном приликом, после битке на Алији опљачкали Гали, што је ослабило утицај Рима на остала племена у Италији. Следећих пола века обележиле су борбе са Галима и борбом са латинским савезницима а после ратова већина Латина је добила римско држављанство. На прелазу 4. и 3. века п. н. е. у ратовима су Римљани поробили Самните чиме су ова племена пала под власт Рима.
Тајна релативно брзог римског напретка почива у склапању савезништва са у том времену моћним и на крају поробљеним непријатељем који је постао лојални римски савезник. Поробљену Италију је Рим покрио са великим бројем путева на чијим стратешким местима су били осниване колоније што је омогућавало контролу над земљиштем које је било освојено. Из тога доба је Рим изашао као чврста државна творевина са моћном армијом и даљим условима за напредак и даљи раст и тиме су положени темељи за његову будућност и просперитет.
Пир, Пунски ратови и Ханибалова инвазија на Италију
У Трећем самнитском рату 298–290. п. н. е. Римљани су савладали коалицију Самнита и то им је омогућило да преузму контролу над скоро целом данашњом Италијом. Рим се 282. п. н. е. умешао у сукоб грчких полиса и града Тарента који је позвао у помоћ епирског краља Пира. Пир се 280. п. н. е. искрцао у Италији са великом војском и слоновима. Иако је Пир побеђивао више пута римски савезнички систем је био довољно имун и Римљани су уместо да прихвате Пирове мировне понуде, били су упорни и настављали су са борбама и онемогућили су да искористи своје „Пирове победе“ тако да је његов положај у Италији доведен до неиздрживости. Након пораза 275. п. н. е. Пир је отпловио натраг у Грчку чиме су Римљани стекли контролу над свим грчким градовима рачунајући и Тарент.
Рат са Пиром био је претходница за много веће ратове. Раст римске моћи довео је неизбежно до конфликта са Картагином која је штитила своје интересе у политици и трговини. Предмет спора је била Сицилија где се прожимао утицај Феничана и Грка. Захваљујући колонизацији Феничана западна и северозападни део острва био је под утицајем Картагине, док су на истоку и југу од 8. века п. н. е. били Грци и грчки најмоћнији град Сиракуза био је у сукобу са Картагином.
После инцидента у Месини равнотежа на Сицилији је била у корист Римљана и то је изазвало пунску флотилу на нападе италијанске обале и локални конфликт је прерастао у рат између великих сила. То је био Први пунски рат 264–241. п. н. е. На копну су побеђивали римске легије, али су Римљани на мору били беспомоћни у односу на поморску доминацију Картагине. После неколико пораза Римљани су се трајно населили на Сицилији. После ове победе Картагињани су морали да плате велике одштете по мировном уговору између Рима и њих. Рим је поробио и Сардинију. Убрзо затим ипак Картагина стаје на ноге на чему је умногоме допринео Хамилкар Барка.
Када је Хамилкарев син Ханибал напао град Сагунтум, који је био римски савезник у данашњој Шпанији, и када су Картагињани одбили његову екстрадицију дошло је поново до Другог пунског рата 218–201. п. н. е. када је Ханибал предузео напоран пут преко Хиспаније и јужне Галије и после преласка Алпи упао на територију Италије са својом војском. После серије од неколико победа Ханибал је Римљане довео до руба пораза. Но Ханибал је ту ипак остао одсечен и није могао да Римљанима нанесе коначан пораз и морао је да се повуче. После 202. године римски војсковођа Сципион Африканац је победио Ханибала у одлучујућој бици код Заме.
Картагина је морала да се одрекне свих својих ванафричких територија, да распусти своју поморску флоту и била је принуђена да исплати велике ратне одштете чиме је била сломљена њена моћ. У спољашњој политици је постала у потпуности зависна од воље Рима. Ипак је задржала значајне трговачке позиције, а Рим је после Другог пунског рата постао главна сила у Средоземном мору а Хиспанија је постала римска провинција.
Експанзија у источном Средоземљу
После победе над Картагином, Рим се усмерио ка истоку. Хеленистичке државе Пергам и Родос, угрожене коалицијом селеукидског краља Антиоха III Великог и македонског краља Филипа V, обратиле су се за помоћ Риму и римски Сенат је искористио то што је већ у току Пунских ратова заратио са Филипом чиме је прекинуо македонску хегемонију у старој Грчкој. Тит Фламиније прогласио је на Истамским играма у Коринту слободу хеленских градова. Даље ангажовање на истоку допринела је експанзија селеукидског краља Антиоха III у Малој Азији и у Грчкој са којим је вођен рат 192–188. п. н. е. Рат се завршио победом Рима и предајом свих територија у Малој Азији, чиме је Рим постао најјача сила на источној обали Средоземног мора.
мини|Експанзија римске републике у 2. веку п. н. е.
Македонија је после противримске побуне претворена у римску провинцију 148. п. н. е. Конфликт са нумидским краљем који је био савезник Рима и који је својевољно напао Картагину довео је до Трећег пунског рата после чега је Картагина била потпуно уништена и разорена. Освојена територија је била устројена у провинцију Африку. Слично се догодило и са независношћу Хелена, а Коринт, центар грчког отпора Римљанима, такође је снашла слична судбина. Град је био разорен и опљачкан, а грађани продати у робље и депортовани у Рим. После завештања последњег пергамског краља Атала III 133. п. н. е. територија Пергамске краљевине (западни део Мале Азије) је постао римски посед и претворен је у провинцију Азију.
У новим провинцијама су одређени су велики порези, а пре свега у богатим источним земљама- Њих су прикупљали патрицији који су држави давали фиксни део. Ово је доводило до учесталих устанака. Римске победе су биле величанствене, али унутар римске државе је долазило до постепеног пропадања републиканских вредности и уређења.
Криза републике и браћа Грах
Унутарполитички живот Рима пратио је константан успон нобилитета. Најмоћнији аристократски родови чији су се чланови водили и били учесници у ратовима добили су монопол у приступу магистратурама а тиме и у сенат који је стално више и више постајао владајући орган. Иако су народне скупштине потврђивале законе, оне су све више губиле на значају.