Нума Помпилије () био је, према предању, други легендарни краљ Рима, после Ромула. Владао је Римом од 714. п. н. е. до своје смрти 673. п. н. е. Био је сабинског порекла, а многе од најважнијих римских верских и политичких институција приписују му се, као што су римски календар, девице Весте, култ Марса, култ Јупитера, култ Ромула и положај понтифекса максимуса.„Нума Помпилијус Биографија, владавина и чињенице“. Енциклопедија Британика. Приступљено 17. априла 2020.
Био је у љубавном односу са Егеријом, богињом изворности и порода, која је касније у писаним изворима означена као нимфа. Егерија га је, како каже легенда, срела код извора у светој шуми, а на једној ливади су са Нумом разговарале Егерија и Музе, а према мишљењу неких и неки други богови. Нума је био касније слављен због своје побожности.
У знак захвалности, наводно му је римски бог рата Марс послао штит на којем се налазило писмо пророчанства за које је везана судбина града Рима. Спознајући важност овог штита, Нума је дао израдити још једанаест других истих штитова. Ти штитови су познати под латинским називом ancile и били су ношени у процесији салијских свештеника у древном Риму.
По Нуминој смрти 673. п. н. е., Егерија га је претворила у бунар и сместила у арицијску шуму у Латији, место обожавања Дијане, богиње месеца, дивљих животиња и шуме.
Генеалогија Према Плутарху, Нума је био најмлађи од четворице Помпонијевих синова,Код Плутарха и Дионисија помиње се име Помпон. Сабинска форма имена била је Pompos, а не Pomponius, како се често претпоставља. Слично као и Pompilius, ради се о патронимичком придеву који означава порекло по оцу. рођен на дан оснивања Рима (традиционално 21. април 753. п. н. е.). Живео је строгим и дисциплинованим животом, избегавајући сву раскош у свом дому. Тит Тације, краљ Сабињана и Ромулов савладар, удао је своју једину ћерку Тацију за Нуму. Након 13 година брака, Тација је умрла, што је навело Нуму да се повуче на сеоско имање. Према Ливију, непосредно пре избора за краља, Нума је боравио у Куре.Ливије, Од оснивања града (Ab urbe condita), књига I, поглавље 18.
Ливије и Плутарх помињу причу да је Нума изучавао филозофију код Питагоре, али је одбацују као хронолошки и географски невероватну.
Плутарх наводи да су неки аутори Нуми приписивали само једну ћерку, Помпилију. Мајка Помпилије се разликује у различитим изворима: наведена је као Нумина прва жена Тација или као његова друга жена Лукреција. Помиње се да се Помпилија удала за сина првог pontifex maximus-а, Нуму Марција, који се такође звао Нума Марције, и да је с њим родила будућег краља Анка Марција.Плутарх, Упоредни животописи, „Живот Нуме“, поглавље 21 (издање Clough, 1859; Loeb издање).Плутарх, Упоредни животописи, „Живот Кориолана“, поглавље 1 (издање Clough, 1859; Loeb издање).Тацит, Анали (Annales), књига VI, поглавље 11.Е. Перуци, Порекло Рима. I. Породица, Фиренца, и следеће. мини|Нума приказан на денарију из 48. п. н. е. Према Плутарху, други аутори су Нуми приписивали још пет синова: Помпа (или Помпонија), Пину, Калпуса, Мамерка и Нуму, од којих су племићке породице (gentes) Помпонији, Пинарији, Калпурнији, Емилији и Помпилији, редом, тврдиле да потичу. Међутим, према Плутарху, други, скептичнији аутори сматрали су да су ове родословне линије фиктивне и да су створене како би се повећао углед наведених породица.Plutarch, Parallel Lives, "Life of Numa" 21 (ed. Clough 1859; ed. Loeb).
Краљевање Након смрти Ромула наступио је једногодишњи интеррегнум, током којег су чланови Сената наизменично вршили краљевску власт, сваки по пет дана. Године 715. п. н. е., након дуготрајних свађа између фракција Ромула (Римљана) и Тација (Сабињана), постигнут је компромис, и Сенат је за новог краља изабрао Сабинца Нуму, који је тада имао око четрдесет година.
У почетку је Нума одбијао понуду за краљевски престо. Тврдио је да је Рим, под утицајем Ромулове владавине, још увек земља ратова и да је потребан владар који ће водити војске, а не неко ко води живот побожности и размишљања. . Међутим, његов отац и сабински рођаци, укључујући његовог учитеља и оца Нуминог зета Марка, заједно са посланством двојице римских сенатора, убедили су га да прихвати понуду. Према Плутарху и Ливију, Нума је, након што га је Сенат позвао из Кура, добио симболе краљевске власти уз ентузијастичан дочек римског народа. Он је затражио да аугур предвиди вољу богова у вези с његовом вадавином пре него што прихвати престо. Јупитер је консултован, а знаци су били повољни. Тако, одобрен од стране римског и сабинског народа и небеса, Нума је преузео положај краља Рима.
Према Плутарху, Нумин први потез био је распуштање личне гарде од 300 такозваних celeres („Брзих“), којом се Ромул стално окруживао. Овај чин се тумачи на различите начине: као мера самозаштите због њихове упитне оданости, као знак Нумине скромности или као симбол мира и умерености.
Према римској хронологији, Нума је умро природном смрћу 672. п. н. е. Након 43 године владавине, имао је око 81 годину.Ливије, Од оснивања града (Ab urbe condita libri), књига I: „Нума је владао 43 године.“Плутарх, Упоредни животописи, „Живот Нуме“, поглавље 20 (издање Clough, 1859; Loeb издање): „Четрдесет и три године… Када је умро, имао је нешто више од осамдесет година.“ По његовој жељи, није кремиран, већ је сахрањен у каменом сандуку на Јаникулу, у близини олтара Фонса. Наследио га је Тулу Хостилије.
Рим је имао два узастопна краља који су се разликовали по својим методама владавине. Према Ливију, Ромул је био краљ рата, док је Нума био краљ мира, па је Рим тако био добро упућен и у уметност ратовања и у уметност мира.Ливије, Историја Рима, књиге 1–8. Project Gutenberg, поглавље 19.
Агент богова Нума је традиционално био слављен међу Римљанима због своје мудрости и побожности. Поред одобрења Јупитера, сматра се да је имао директан и личан однос са бројним божанствима, најпознатије са нимфом Егеријом, која му је, према легенди, помогла да постане мудар законодавац. Према Ливију, Нума је тврдио да се ноћу саветовао са Егеријом о правилном начин увођења светих обреда у град.Ливије, Од оснивања града (Ab urbe condita), књига I, поглавље 19. Нума је затим именовао свештенике за свако од божанстава. Плутарх наводи да је Нума користио сујеверје како би себи придао ауру поштовања и божанског утицаја,Плутарх, Упоредни животописи, „Живот Нуме“, поглавље 8 (издање Clough, 1859; Loeb издање). с циљем да код ратнички настројених Римљана подстакне блажи и умеренији начин понашања: почаст према боговима, поштовање закона, хумано поступање према непријатељима и вођење пристојног и угледног живота.
Сматрало се да је Нума написао неколико „светих књига“ у којима је забележио божанска учења, углавном од Егерије и Муза. ПлутархПлутарх, Упоредни животописи, „Живот Нуме“, поглавље 22 (издање Clough, 1859; Loeb издање). (позивајући се на Валерија Антијуса) и ЛивијеЛивије, Од оснивања града (Ab urbe condita). наводе да је, по својој жељи, сахрањен заједно са овим „светим књигама“, сматрајући да правила и ритуали које оне прописују треба да буду очувани у живом памћењу државних свештеника, а не као религије изложене забораву и непроценивању. Око половине ових књига — број се разликује код Плутарха и Ливија — сматрано је да се бави свештеничким редовима које је Нума установио или развијао, укључујући фламине, понтифике, Салије и Фецијале, као и њихове ритуале. Остале књиге су се бавиле философијом (disciplina sapientiae). Према Плутарху, ове књиге су откривене око четири стотине година касније (у стварности скоро пет стотина година, тј. 181. п. н. е. према Ливију 40:29:3–14) приликом природног несрећног случаја који је открио гроб. Сенат их је прегледао, сматрао их неприкладним за објављивање народу и наредио њихово спаљивање. Дионисије из ХаликарнасаКао што наводи Жерар Валтер, уредник Плутархових Паралелних животописа, La Pléïade, том 63, 1967. наговештава да су књиге у стварности чуване као веома велика тајна од стране понтифика.
Сматра се да је Нума успео да натера два споредна божанства, Пика и Фауна, да открију неке пророчанске знаке о будућим догађајима.Плутарх, Упоредни животописи, „Живот Нуме“, поглавље 14 (издање Clough, 1859; Loeb издање). Овид, Fasti, књига III.
Нума је, уз подршку и савет Егерије, наводно водио „такмичење у мудрости“ са самим Јупитером, посредством појаве у којој је Нума настојао да освоји заштитни ритуал против громова и муња.Плутарх, Упоредни животописи, „Живот Нуме“, поглавље 14 (издање Clough, 1859; Loeb издање). Овидије, Fasti, књига III.
Једном, када је куга харала становништвом, са неба је пао бронзани штит који је донет Нуми. Он је објавио да му је Егерија рекла да је то дар Јупитера, намењен за заштиту Рима. Наредио је да се одрже свечаности у знак благодарности за дар, а куга је брзо престала. Анциле је постала светиња РимљанаПлутарх,Упоредни животописи, „Живот Нуме“, поглавље 13 (издање Clough, 1859; Loeb издање). и поверена је на чување Салијима.
Нумино порекло и однос са Питагором Иако постоје родословља много тога није сигурно о времену краља Нуме. Неки Клодије је у „Хронолошком истраживању“ рекао како су стари пописи нестали када су Гали похарали град и да су ови садашњи кривотворени. Стога, говори се да је Нума био пријатељ Питагори, но неки сматрају да су они живели у размаку од пет генерација и да је у ствари реч о Спартанцу Питагори, олимпијском славодобитнику у трчању на шестој Олимпијади. Тако је Питагора помогао Нуми да уведе у Рим велики број лакедемонских правила, а с обзиром да је Нума био Сабињанин, а они порекло изводе од Лакедемоњана, јасно је што би инсистирали на истинитости ове тврдње. Ипак временски је след тешко утврдити јер је први попис олимпијских славодобитника направио у касно доба Хипија из Елиде не црпећи информације из поузданих извора. мини|Фантастични приказ Нуме у Promptuarii Iconum Insigniorum. Нов немир изби у граду у вези са постављањем новога краља. Тада се странци још нису сасвим стопили са првобитним становницима града и стадоше се препирати из којих редова треба да буде нови владар. Стари Римљани су гледали сумњичаво на Сабињане док су ови са правом сматрали да њихов краљ треба да влада с обзиром да су и они након смрти Тације прихватили Ромула, а нису се Риму придружили као слабији јачем већ као једнаки. Договоре се патрицији да свако од њих приноси жртве боговима 6 сати дању и 6 сати ноћу, време ове деобе, у ишчекивању избора будућег краља, Римљанима је познато као међувлашће.
Иако су патрицији тако поделили власт нису престала говоркања о томе како они не желе краља и како су од државе, зарад сопствена добра, начинили олигархију. Договоре се напослетку да свака странка бира краља из супротне странке те ће на тај начин краљ бити веран онима који га изабраше, а по сродству онима из чије је странке. Римљани изабраше Нуму Помпилија, човека велика угледа који није живео у Риму али је био познат по врлини, а Сабињани бејаху до те мере одушевљени да су били радоснији од Римљана који су га изабрали. Убрзо би послат посланик који ће позвати Нуму да преузме знаке краљевска достојанства. Нума је био из рода Куре, по ком су се Римљани и Сабињани и назвали Квиритима, од оца Помпона, високо цењена човека. Нума је био најмлађи од четворице браће, рођен управо на дан кад је Ромул утемељио Рим. Своје племенито порекло додатно је ојачао бавећи се науком и филозофијом уклањајући из срца све ружне страсти, а опет задојен храброшћу и поштењем. Он је, уместо на расипништва и уживања, слободно време трошио за службу боговима, а чак га је и Тације учинио својим зетом.