Арапски језик () припада семитској групи језика заједно са арамејским, хебрејским и феничанским језиком. Арапским језиком се говори од 6. века нове ере, када се успостављањем ислама на територији Арабијског полуострва, спровела његова стандардизација. Књижевни језик се зове савременим стандардни арапски или књижевни арапски језик. Данас је то једини званични облик, који се користи у писању званичних докумената и у формалним приликама попут наставних предавања или емисија вести и он је једини писани облик арапског језика који се није мењао од 7. века нове ере, од када је њиме записана света књига ислама, Куран. Стандардни арапски језик је конзервативнији и очуванији облик од осталих варијетета који се користе у говорној комуникацији, те је језичка раслојеност - диглосија изузетно распрострањена у арапском говорном подручју.
Неки од ових говорних варијетета су међусобно неразумљиви, а сви дијалекти заједно представљају скуп социолингвистичких варијетета, што значи да се лингвистички они могу сматрати засебним језицима, али се обично групишу заједно као јединствени језик из верских и политичких разлога."Arabic language." Encyclopædia Britannica. 2009. Encyclopædia Britannica Online. Приступљено 29 July 2009. Ако би се посматрали као засебни језици, било би тешко утврдити о колико је језика реч, зато што се језичке и дијалекатске границе не могу јасно повући. Ако би се посматрао као јединствени арапски језик, њиме данас говори око 442 милиона становника (којима је он матерњи језик), а ако би се посматрали дијалекти, египатски варијетет арапског језика броји око 90 милиона говорника, што је већи број говорника од било ког другог семитског језика.
Арапски језик је 11. најкоришћенији језик у САД.United States Census Bureau (2010). Detailed language spoken at home and ability to speak English for the population 5 years and older by states: 2006–2008 (ACS). Приступљено 16 January 2013 from website: http://www.census.gov/hhes/socdemo/language
Савремени писани језик потиче од језика Курана, познатији још као класични арапски или курански арапски језик. Широко је коришћен у школама, на универзитетима, користи се на радним местима, у владама и медијима - овај варијетет се користи као званични језик у 26 земаља и литургијски је језик ислама. Сва граматичка правила су изведена управо из свете књиге ислама, међутим, одређене граматичке конструкције су изашле из свакодневне говорне употребе и замењене су новим, модернијим, које се полако уводе у писани језик.
Арапски језик је утицао и на друге језике који су прихватили ислам, попут персијског, турског, бенгали, сомали, свахили, бошњачки, казахстански, бенгалски, хинди, урду, малајски и хауса. Током средњег века, књижевни арапски језик је био главни носилац културе у Европи, а посебно у области науке, математике и филозофије. Као резултат тога, многи европски језици у себи садрже велики број позајмљеница из арапског језика. Његов утицај, у домену граматике и лексикологије је видљив у многим романским језицима, посебно у шпанском, португалском, сицилијанском и каталонском језику, захваљујући близини арапске и хришћанске цивилизације и њихових међусобних доддира, као и 900. година арапске културе на Иберијском полуострву, које је у арапском језику названо Ал-Андалуз.
У арапском језику постоје и речи других језика, попут хебрејског, грчког, персијског, као и сиријачког језика у раном периоду, у средњем веку, осетан је утицај турског језика, и краткотрајни утицај европских језика, француског и енглеског у модерном периоду.
Класични (стандардни, модерни) и дијалекатски (колоквијални) арапски језик
Под појмом арапски језик подразумевамо класични, стандардни или модерни арапски језик као и све његове дијалекте и варијетете. Класични арапски језик је језик Курана који се користио од периода настанка ислама, па све до абасидског калифата као језик последњег исламског царства. Теоријски се класични арапски језик сматра нормативним, на основу граматичких и синтаксичких норми које су преписане од стране класичних граматичара, попут Сибавије (Sibawayah), и речника дефинисаног у класичним речницима. У пракси, савремени аутори ретко пишу строго класичним арапским језиком, већ пишу средњим варијететом који се одликује нормама стандардног арапског језика али се у њему могу пронаћи и речи које се користе искључиво у дијалекту и усменој комуникацији. Књижевни или стандардни арапски језик (الفصحى - al fuṣḥá) је језик изведен из Курана и данас се користи у свим званичним ситуацијама: у школској/универзитетској настави, медијима, правним споровима, писању докумената итд.
Неке од разлика између стандардног и говорног језичког варијетета : Одређене граматичке конструкције стандардног арапског језика немају свој еквивалент у сваком говорном дијалекту, нпр. стање енергетика (облик који постоји у свим семитским језицима и користи се када говорник жели нешто посебно да нагласи нпр. yaktubanna يَكتُبَنَّ - он свакако пише) се не користи у говорној употреби. Ни један говорни варијетет не разликује падежни систем. Као резултат тога, падежи се убацују само у случајевима где су неопходни. Арапско писмо не разликује падежне наставке као у осталим језицима, они се бележе као вокали на крају речи који се врло често избацују у писању, тако да се њихов недостатак не примећује као у осталим језицима. Као резултат тога, изворни говорници врло често се не могу служити падежним наставцима неспремни, те захтевају одређену припрему. У стандардном варијетету, ред речи у реченици је ВСО(VSO), где се реченица започиње предикатом којег следи субјекат и на крају објекат вршења радње. У говорном облику, ред речи у реченици није устаљен. Систем бројева у арапском језику је изузетно комплексан и сложен и захтева придржавање одређених правила у слагању бројева и именица и поштовање правила антиполаритета. Говорни варијетет то не познаје, те се конструкције стварају на основу осећаја и без неког одређеног правила.
Стандардни арапски језик користи велики број речи из класичног језика, језика Курана (нпр. ذهب - dhahaba, ићи), које није у великој употреби у говорним варијететима. У случају да за једну реч постоји неколико синонима у стандардном језику, говорни варијетети увек користе оне облике који су ближи и лакши за свакодневну употребу. Са друге стране, стандардни арапски језик је позајмио велики број термина и израза који нису постојали у време настанка Свете књиге ислама. Неке речи су позајмљене из других језика, услед утицаја других култура. Речи које су позајмљене у модерном периоду попут речи فيلم fīlm - филм или دموقراطية dimūqrāṭīyah - демократија, су директно убачене у арапски језик, али су правописно прилагођене потребама арапског писма. Међутим, данашње тежње су да се избегну директне позајмице из других језика, и да се позајми само логика стварања речи попут: farʻ што значи грана и користи се у ситуацијама када се мисли на огранак неке фирме или организације, и реч jināḥ - крило, од логике крило авиона, што опет представља крило неке зграде, авиона итд. Такође се и приступа стварању нових речи, за потребе модерног друштва, те је присутан и велики број кованица. Такође се настоји да се поново убаце у употребу речи које су испале из употребе услед утицаја европске културе попут речи هاتف, hātif - телефон, или невидљиви позивник у суфистилкој логици, и реч جريدة, jarīdah - новине.
Колоквијални или дијалекатски арапски језик се односи на бројне националне и регионалне варијетете који чине свакодневни говорни језик. Колоквијални арапски језик има многе дијалекатске варијанте, које су у неким случајевима толико различити да их неки лингвисти класификују као засебне језике."Arabic Language." Microsoft Encarta Online Encyclopedia 2009. Приступљено 29 July 2009. Скоро у свим случајевима, варијетети нису записани, они се користе искључиво у усменој комуникацији, попут комуникације у емисијама и ТВ серијама. Једини варијетет арапског језика који се издвојио као засебни језик је малтешки језик, који се говори на римокатоличкој Малти и писан је латиницом. Развио се од ранијег облика арапског језика и под утицајем сицилијанског језика који у себи садржи велики број арапских речи, као и утицаја европских језика, данас он није разумљив арапским изворним говорницима, али се разумеју поједине речи и облици, тако да га лингвисти класификују као засебни језик а не као варијетет арапског језика. На исти начин, алжирски дијалекат је као француска колонија био писан латиницом и назван дарија (darija).
мини|left|upright|Застава Арапске лиге, која се често користи и као застава арапског језика.
мини|left|upright|Застава која се често користи као застава арапског језика.
И у време Пророка Мухамеда, постојали су различити облици говорног арапског језика. Говорио је дијалектом Меке (западни део Арабијског полуострва), који се касније издигао изнад осталих дијалекатских варијетета и постао „одабрани” језик којим је написан Куран. У то време, језик источног Арабијског полуострва се сматрао најпрестижнијим у то време, тако да је мекански дијалекат полако нагињао ка фонологији источног дела полуострва. Разлике између дијалеката су само последица комплексности у писању арапским писмом, а посебно писање гласа хамзе (hamzah), који је сачуван у источним дијалектима али је изгубљен у западним, као и писање алиф максуре/сломљеног алифа (ألف مكسورة) који представља звук који је очуван у западним дијалектима и припојен источним дијалектима.
Језик и дијалекти
Социолингвистичка ситуација арапског света пружа прави пример језичког феномена диглосије, која омогућава паралелну употребу два или више варијетета једног језика у различитим социјалним круговима. У случају арапског језика, један образовани Арапин говори стандардни арапски језик и свој локални варијетет. Уколико у једном разговору учествују Арапи из различитих земаља, нпр. Арапин из Либана и Арапин из Марока, они се поред својих дијалеката користе и изразима из стандардног језика, изразима из неког другог дијалекта и то врло често може да се нађе све у једној реченици. Наравно, Арапи из различитих земаља могу своје знање других дијалеката да стекну кроз музику и филмове.
Питање да ли је арапски језик један са великим бројем говорних варијетета или ипак је то данас скуп различитих језика који деле исту основу, политички је обојен. Иста ситуација је присутна и код кинеског, урду, хинди, српског и хрватског, шкотског и енглеског језика итд. Један писани облик, велики број различитих говорних облика су само једна од разлика. Из политичких разлога, Арапи наглашавају своје јединство кроз припадност истом језику.
Са лингвистичке тачке гледишта, данашњи број арапских варијетета се поистовећује са великим бројем романских језика који су настали из латинског језика. Ове разлике су данас присутне у арапском свету најбоље на примеру Марока који као земља арапског магреба има неразумљив дијалекатски облик Арапима из Машрека (Леванта) чији се дијалекат развио у другом правцу, под утицајем других колонијалних сила и различитих језичких утицаја.
Утицај арапског језика на друге језике
Утицај арапског језика је био највидљивији и најбитнији у исламским земљама. Највише је утицао на језике у домену вокабулара. Такође, многе речи у другим језицима вуку порекло из арапског језика попут: белучи, бенгали, берберски, босански, каталонски, енглески, француски, немачки, хауса, хиндуистански, италијански, индонежански, киргиски, курдски, казашки, кутчи, малајски, малајамски, малтешки, пашто, персијски, португалски, пенџаби, сараики, синдхи, сомалијски, шпански, свахили, тагалог, турски, урду, узбечки, волоф, као и сви други језици који су на неки начин дошли у додир са арапском језиком или са неким од језика који је био у контакту са њим.