Бањани су племе у Старој Херцеговини. мини|Припадници Бањана око 1860. године
Опште одлике
Бањани су српско, динарско племе Старе Херцеговине и савремене Црне Горе у коју су ушли, незнатним дијелом 1860, а коначно 1878. године. Заузимају средишњи простор између Никшића и Билеће – од врхова Његоша до ријеке Требишњице, односно до данашњег Билећког језера. Површина им је, по слободној процјени, око 370 km². Налазе се између 42 степена, 45 минута, и 43 степена сјеверне географске ширине, а леже на 18-ом меридијану источно од Гринича, између 30 и 46 минута. Граниче се старохерцеговачким племенима: Голијом на сјеверу, Трепачким Рудинама на истоку, Граховом на југу, а на западу Републиком Српском и Опутним Рудинама. У прошлости је граница Бањана према југу и истоку била другачија. На том потесу племе се граничило са Риђанима, племеном које се распало до краја 17. вијека, па се на његовом простору формирају два нова племена – Грахово и Трепачке Рудине. Новоформирана племена су се, дакле, проширила и на дијелу бањске територије.
Планински вијенци Његоша и Сомине чине природну граници Бањана на сјеверу, док је од сјеверозапада према југозападу граница нешто отворенија и иде врховима Брековца, Братогошта, Тисовца и спушта се на Требишњицу, односно Билећко језеро. Јужна и источна граница Бањана иде брдовитом површи, без већих природних препрека.
Село Петровићи са ближом околином (приобаље Требишњице) зове се Доњи Бањани. То је најнижи дио племена и спушта се и испод 400 -{m}- надморске висине. Преостали дио племена зове се Горњи Бањани. Горњобањска села нижу се од 800 до 1.100 метара надморске висине. Планински врхови Јеловице су између 1.100 и 1.280 метара надморске висине. Врхови Сомине и Братогошта прелазе ову висину, а највиши врх Његоша, Равна главица, диже се изнад нивоа мора 1.721 метар. У средишњем дијелу племена налази се варошица Велимље, на самом ободу Велимљског поља. То је, у ствари, крашко пољице од 3 – 4 квадратна километра, а његов најнижи дио је нешто испод 800 -{m}- надморске висине и завршава се удубљењем попут лијевка, куда је некад у даљој прошлости отекла вода. Ово је територија такозваног љутог краса; преовлађују мања и већа узвишења са наслагама кречњачких и доломитних стијена. Нешто мало обрадиве земље налази се у вртачама и на терасастим површима. Разумије се да оваква земљишна подлога омогућава оскудну вегетацију, а тим и више што кише слабо падају у вегетативном периоду (мај-септембар), а текућих (површинских) вода скоро и нема. Постоје само танушни извори живе воде на Његошу: Јама Матовића и Тупањска врела, затим у насељима Горњих Бањана: Крушка и Црни кук, па Сопот у Доњим Бањанима. Могао би се наћи и неки пиштет или бучалина, а то су сезонски изворчићи и без већег значаја за живот људи. И на Херцеговим лукама у Сомини постоји такође танушан извор-пиштет. Зато су људи овог краја приморани да праве базене у којима се скупља кишница.
Познато је да крашки терени, а посебно подручје љутог краса какви су и Бањани, трпи видне промјене због убрзаних ерозивних процеса који се неповољно одражавају на биљни и животињски свијет, као и на саму насељеност. У далекој прошлости овај крај није био оскудан водом, земљишним комплексима, па ни биљним и животињским свијетом. Испод Његоша извирала је Тупањска ријека која се пробијала кроз село Ријечане, које по њој и носи име. Сва је прилика да је и данашње Велимљско поље било под водом, које и до данас у току јесењих киша поплави. Клима овог краја, зависно од рељефа, није јединствена. Бањско приобаље Требишњице (данас Билећког језера) има благу климу јер ту допире утицај медитеранског сунца. Претежни дио племена има умјерену континенталну климу, док само планински дио овог краја има одлике планинског поднебља. Оно по чему је племенска територија прилично уједначена јесте годишњи распоред и количина воденог талога.
Бањани су у неку руку сложено племе, јер поједина бањска братства имају одлику племена. То се са доста разлога може рећи за Копривице и Миљаниће, па и за нека друга братства. Наведена братства имају велики земљишни посјед у племену са својом братственичком црквом и, наравно, гробљем. Имају заједничку славу и стару традицију преко четири вијека, односно бар 15 кољена, па се у новије вријеме и међусобно орођавају. Имали су прваке племена и углед водећих братстава.
Бањани се први пут помињу 1319. године, у вријеме краља Милутина, чијој су држави и припадали. Име су добили по звању средњовјековних обласних господара: бан, а сматра се да је епоним племена био легендарни бан Русен. Ово се вјеровање сачувало у Горњим Бањанима, гдје се налази и заселак који је добио име по имену бана – Русеновићи. Доњебањци вјерују да је име племена дошло по косовском насељу Бањска, одакле и потичу, како се прича, породице из Доњих Бањана. Нека истраживања новијег датума упућују на то да је племе добило име по Власима (или власима) Бањанима који су као номади дошли из мјеста Бањане у Македонији.
Племенска слава Бањана је Јовањдан, мада има братстава који га не славе. Зборно мјесто (збора главица) племена било је Крушка, на којој су се одржавале племенске скупштине и доносиле важне одлуке. Неки су се зборови одржавали и у Манастиру Косијереву, а најчешће они који су имали значај ширег подручја. Одржавани су зборови и у Приградини на Почивалама, као и на Црном Куку, што је зависило од разних фактора.
Овај је крај увијек био периферија, односно крајина. Дакле, никада није био обухваћен централним дијелом неке веће административне јединице. То су и данас Бањани: крајичак Црне Горе и општине Никшић према Републици Српској. Место је и плаћало данак крајина на разне начине. Природно је да све инвестиције крећу од центра према периферији, па често до ње и не долазе. Тако се дешавало и Бањанима, који су и највише добијали кад су били капетанија и касније општина.
О прошлости Бањана
Бањани су крај значајне праисторије и бурне а мало истражене историје. Црвена стијена, археолошко налазиште у Доњим Бањанима, говори да су на овом простору живјели људи палеолита, неолита и бронзе. А градине и бројне гомиле свједоче да је крај попримио и извјесне урбане одлике у бронзаном и гвозденом добу.
Историја ове територије почиње са Римљанима у чијој су се мрежи путева нашли и Бањани. У бањском селу Ријечани, куда је пролазила важна римска саобраћајница, изграђен је каструм Салтуа.
Словени су овај крај, као и његово шире окружење, населили у првој половини седмог вијека, потискујући проријеђено романско становништво у планинске врлети. Иако тада Словени нису познавали државно устројство, почели су га доста брзо изграђивати, а већ су имали локалне старјешине које су именовали бан и жупан. Крај је у раном средњем вијеку (осмо-девето стољеће) постао бановина и припадао је жупи Оногошт. Потом ће више жупа са Оногоштом формирати област Подгорје, која је припадала држави Дукљи.
Од осамдесетих година 12. вијека Дукља (Зета) улази у састав Рашке. Бањани ће у састав Рашке, дакле државе Немањића, остати непуна два вијека, а потом ће постати дио Босне, у којој ће остати непун један вијек – до пада под Турке (1466).
Захваљујући рељефу, дакле природном окружењу, овај је крај имао све потребне услове да се организује као посебна управна јединица, већ у старом вијеку. Вјероватно је ово била такође једна мања управна јединица (бановина) и у раном словенском периоду. Један микролокалитет у Бањанима се и зове Банова столица. Ту се и данас препознаје камено сједиште на коме је, како се вјерује, сједио бан у вријеме скупова које је ту сазивао. А касније, у доба Турака и по њиховој администрацији, крај је постао нахија, вјероватно и због тога што је и раније био са извјесном самоуправом. А то је и био један од чинилаца да се и у вријеме турско организује као племе са племенским представницима.
Основна ћелија за развој племена, како етнолози истичу, био је катун. Наиме, ово је сточарски крај са полуномадским узгојем стоке – љети на планини, дакле на катуну, а зими у свом сеоском насељу у ували. (Овај вид сточарства наслијеђен је од Влаха и других балканских старосједјелаца.) Један катун чинило би око двадесетак кућа, односно породица са катунаром на челу. А заједница од више сусједних катуна, често родбински повезаних, чинила је (од шеснаестог вијека) племе са војводом на челу. Значајну улогу у опстанку племена у вријеме Турака одиграло је и свјештенство, настојећи да одржи народ краја у православљу. Томе је погодовала и близина Старе Црне Горе, племенски организоване, па млетачког Котора и полузависног Дубровника, градова који су имали извјесне привредне и политичке везе са овим крајем.
Прве бањске војводе потичу из куће Петровића. Војвода Иван Петровић је савременик војводе Грдана Никшића. Петровићи су живјели у Доњим Бањанима, а од њих су данашња бањска братства: Кнежевићи, Поповићи и Пејовићи. Од средине седамнаестог до средине осамнаестог вијека Матовићи из бањског села Приградине давали су обор кнеза (тада се не помињу бањске војводе), па ће потом главни кнез бити из села Кленка. Кленчанин Петар Мулина наслиједио је кнежевство од Матовића из Приградине, које је постало насљедно. Сљедећи кнез је био син Петров – Баћо, а затим Васиљ Баћов, који ће узети презиме по оцу (Баћовић), које ће се усталити и за његове потомке. Њега насљеђује његов син Јован Баћовић, који је стекао и звање војводе. Погинуо је у бојевима за ослобођење Бањана од Турака (1862), као и његов насљедник војвода Максим Баћовић (1876). Потом је војводство прешло на Максимовог стрица Сима. Поред војводе, Бањани су имали и сердара. Истакнутији бањски првак прве половине деветнаестог вијека био је Раде Миљанић, из гласитог бањског братства, а његов син Ђоко добија звање сердара. Уз своје презиме (по оцу) Радовић, добио је и племенско име, односно презиме – Бањанин. Посљедњи сердар племена био је Марко Ђоков Радовић. Значајну улогу у племену имала су и нека друга бањска братства. Комненовићи су старо и некад врло моћно бањско братство. Подигли су цркву на Тупану почетком 17. вијека; господарили су добрим дијелом бањске територије и имали су катуне на Дурмитору. Гамбелићи, односно Миловићи, такође су стара и позната бањска кућа. Огњеновићи су имали такође племенске прваке током 18. и 19. вијека. И Копривице су старо бањско братство и најбројније у племену у посљедња два вијека. Они су и најпознатија свештеничка кућа у Бањанима. Више од три вијека давали су свештенике племену. Од Копривица је био и патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента.
Коначним уласком Бањана у границе Црне Горе, дакле њиховим ослобођењем од Турака (1878), племе постаје једна од црногорских капетанија са капетаном на челу. Први капетан ослобођених Бањана био је Гишан Радовић, који је кратко управљао капетанијом, а њега насљеђује Ђетко Пејовић Ераковић. Ђетка је наслиједио његов синовац Јевто Пејовић. У међуратном периоду, као и по Другом свјетском рату, Бањани постају општина среза Никшића, а предсједници општина су били из више бањских братстава. Од 1960. Бањани немају статус општине, већ су постали дио простране општине Никшић. Бањани су се бунили против политике књаза Данила, који се од Русије окренуо Француској. Данило је против бунтовника послао велику војску, да их умири.
Становништво, насеља и братства Бањана
И све до појаве Словена овдје су живјела разна балканска племена и народи који су у првим вјековима Христове ере асимиловани од стране Римљана. Словени су и затекли поромањени балканско-јадрански регион, који ће се поново етнички претапати – словенизирати.