Шпански рат за независност је појам који се односи на оружани конфликт који се одиграо на Иберијском полуострву између 1808. и 1814. године у ком су се сукобиле снаге Шпаније заједно са Португалијом и Британијом против Наполеона Бонапарте и његове експанзионистичке политике која се у општијем европском контексту може назвати Наполеоновим ратовима.
Сукоб је избио након муњевите окупације главних шпанских градова од стране Наполеонових трупа које су наводно стигле као појачање заједничкој инвазији Португалије, договореној Споразумом из Фонтенблоа, као и тајним збацивањем краља, што је проузроковало спонтане народне побуне широм земље познате под именом Устанак 2. маја 1808. године. Рат који је том устанку следио карактерише се по заједничким акцијама гериле и регуларне војске савезника предвођене војводом од Велингтона које су успеле заједничким снагама да потуку француске трупе и да их натерају на повлачење преко Пиринеја. Каснија инвазија на француску територију је проузроковала Наполеонову абдикацију и дефинитивни пораз у бици код Тулуза, 10. априла 1814. године.
Сукоб је проузроковао настанак националног осећања, мада је шпанско друштво поделио на „патриоте“ и „афрансесадос“ („пофранцужени“). Рат је нанео озбиљне штете индустрији и пољопривреди земље, и изазвао велико заостајање у модернизацији полуострвске економије.
На политичком плану, убрзао је процес еманципације колонија у Америци, које ће стећи независност након Рата за независност, док ће рестаурација Бурбонске династије и јачање Католичке цркве отворити период грађанских ратова између апсолутиста и либерала који ће трајати све до друге половине 19. века.
Француски експанзионизам и криза шпанске монархије
Споразум из Илдефонса (1795) коју су потписали Мануел Годој у име Карлоса IV и Национални конвент Француске револуције, и каснији споразум из 1801. године са Француским конзулатом Наполеона Бонапарте, обновили су традиционално савезништво које је постојало током 18, века између шпанског и француског краљевства.
Маја 1801. године, конзулат је већ могао да рачуна на шпанску војну помоћ у инвазији на Португал који је одбио да прекине савез са Великом Британијом (конфликт се још зове и Рат поморанџи, због гранчице поморанџиног дрвета коју је Годој послао краљици Марији Лујзи у јеку опсаде града Елваса) а од 1803. године, Француска је добила и финансијску помоћ, а такође је имала на располагању и шпанску Армаду за поморски рат са Енглеском који ће кулминирати 21. октобра 1805. у бици код Трафалгара.
Иако је пораз шпанско-француске флоте код Трафалгара натерала Наполеона (који се 1804. прогласио француским царем) да одустане од инвазије на Велику Британију поморским путем, успеси француске војске у бици код Аустерлица (такође позната и као Битка Три цара) (1805) и Битке код Јене (1806), као и неуспешни преговори са британском владом премијера Лорда Гренвила, натерали су Наполеона да одлучи да ипак крене у отворени конфликт са Британцима примењујући „тотални економски рат“, то јест, економску блокаду која се већ практично примењивала након поскупљења царинских такси, затварања лука на северу Француске и ушћу Елбе и Везера у пролеће 1806Duby, Georges: , en Histoire de la France, des origines à nos jours.- París: Larousse.
Политика блокаде је усмерила Наполеонов интерес ка Иберијском полуострву и западном делу Медитерана., en La maldita Guerra de España. Historia social de la guerra de la Independencia 1808- - Barcelona: Crítica, 2006. , појачавајући притисак на португалски двор који је већ био упозорен да затвори своје луке за трговину са Британцима и да похапси Британце у земљи и конфискује им имовину. Како су Португалци одбили да то ураде, Наполеон је 1807. године наредио Жану Андошу Жиноу () да организује у Бајону војску од неких 30.000 војника како би присилио Португал да поштује блокаду. Том приликом је затражио помоћ од шпанске владе, која је упутила ултиматум португалској влади 12. августа 1807. године. Почев од 25. септембра 1807. године, Португалци су почели да протерују енглеске бродове из својих лука, али британске грађане на својој територији нису дирали јер је британска влада раније издала ноту да неће толерисати никакав непријатељски облик понашања према својим грађанима у ПортугалуVicente, Antonio Pedro: "Portugal en 1808: Otro escenario de la guerra peninsular.", en Revista de Historia Militar (Instituto de Historia y Cultura Militar, Ministerio de Defensa).- 2005. , Приступљено 30. 4. 2013.
Дана 18. октобра 1807. године, Жуно прелази границу, а 27. октобра Мануел Годој потписује Споразум из Фонтенблоа којим се потврђује заједничка инвазија на Португал. Заузврат, Шпанија ће добити територије краљевине Лузитаније и Алгарвеса, док ће се територије португалске колоније у Америци, Бразила, поделити између Француске и Шпаније.Текст Споразума из Фонтенблоа. На шпанском., Приступљено 30. 4. 2013.
Ток рата Тиха инвазија (фебруар-јули, 1808) 300п|лево|мини|Напад мамелука, Франсиско Гоја, илуструје догађај од 2. маја 1808. који је био повод за избијање оружаног сукоба Под изговором слања појачања француско-шпанској војсци у окупацији Португалије, Наполеон је почео да шаље трупе у Шпанију, где их је становништво дочекало са ентузијазмом, упркос наглом расту напетости у дипломатским односима. У фебруару 1808. године, ова тиха инвазија је прерасла у отворену акцију: Наполеон је показао своје намере и наредио француским генералима да прекину марш и заузму шпанске тврђаве. Прво је пала Памплона, а врло брзо и Барселона, када је француски конвој, прерушен у конвој са рањеницима, убедио власти да отворе градске капије.
Шпанска краљевска војска није била спремна за борбу. Бројала је само 100.000 необучених и лоше наоружаних људи (на пример, 26 коњички пук је бројао 15.000 људи са само 9.000 коња), који су били обесхрабрени и збуњени комешањем у влади и разбацани по многобројним поставама од Португалије до Балеарских оства. Петнаест хиљада најбољих шпанских војника, међу којима и чувена Северна дивизија, дате су 1807. године Наполеону, и у том моменту су се налазиле у Данској под француском командом. Једина војска вредна пажње се налазила у Галицији под командом Хоакина Блејка и Хојеса и Грегорија Гарсије де ла Куесте, и у Андалузији под командом Франсиска Хавијера Кастањоса. Французи су окупирали земљу муњевитом и добро координираном војном акцијом и сваки покушај да им се пружи било какав војни отпор је био узалудан.
У међувремену, шпанска влада је, на инсистирање аристократске партије, натерала Карла IV да абдицира у корист свог сина, Фернанда. Наполеон је склонио краљевску породицу у Бајон и 5. маја их је натерао обојицу да абдицирају у корист његовог брата, Жозефа Бонапарте. Марионетска шпанска влада је одобрила новог краља, а онда је Жозеф покушао да се утврди на шпанском престолу али је испровоцирао народни устанак који се раширио по целој земљи. Грађани Мадрида су се 2. маја 1808. године побунили против француске окупације, против којих је послата француска Царска гарда и одред Турака мамелука на челу са Наполеоновим зетом, Жоашеном Миром који су у току дана тај устанак угушили у крви.
Следећег дана, десио се догађај овековечен на слици „3. мај 1808.“ године Франсиска Гоје. Француска војска је стрељала стотине Мадриђана као одмазду за 150 француских војника који су погинули претходног дана. Репресалије овог типа су се поновиле у разним градовима и трајале су данима, а једини ефекат који су производиле било је јачање отпора Шпанаца. Веома брзо, целом Шпанијом се муњевито проширио герилски рат. Мала Астурија је протерала свог француског гувернера 25. маја, дигла се на оружје и не знајући шта се дешава у остатку земље, објавила рат Наполеону.Asturias en la guerra de Indepandencia , Приступљено 30. 4. 2013. У року од пар недеља, друге шпанске провинције су следиле њен пример. Светина је искасапила 338 француских грађана у Валенсији. Сваки француски брод који је био укотвљен у Кадизу је био бомбардован и заробљен Наполеон је непромишљено изазвао тотални рат са Шпанцима, грешка од које се Француска Империја никад неће потпуно опоравити.
Како се ситуација погоршавала, Французи су одговорили још већим војним ангажовањем. У фебруару, Наполеон је мислио да је 12.000 војника довољно да се освоји Шпанија, до јуна 165.120 француских војника је већ било у земљи покушавајући да смањи кризу. Главница француске војске од 80.000 људи држала је под контролом само уску превлаку у централној Шпанији која се протезала од Памплоне и Сан Себастијана на северу, преко Мадрида и Толеда на југу. Французи су у Мадриду добили појачање од 30.000 људи под командом Бон Адријена Жаноа де Монсеја (). У међувремену, Жан Андош Жино () је остао одсечен у Португалији, са непријатељске територије између себе и главнине француске војске.
Наполеон је на основу Муратових оптимистичких извештаја закључио да уколико његов брат буде могао да се одржи на престолу док његова војска не освоји друге велике шпанске градове са својим летећим одредима, устанак ће сам по себи ослабити и ред ће поново моћи да буде успостављен. У складу са овим, Генерал Дипон ()је повео војску од 24.430 људи на југ ка Севиљи и Кадизу; Маршал Бесјер () је кренуо ка Арагону и Старој Кастиљи са 25.000 људи, с намером да освоји Сантандер и Сарагосу у једном ударцу; Генерал Монсеј је кренуо ка Валенсији са 29.350 људи, а Гијом Филибер Дијем () је пошао за Каталонију са 12.710 војника и поставио опсаду око Ђироне.
мини|десно|300п|Битка код Бајлена је била први од већих пораза француске војске у Европи Не узимајући уопште озбиљно шпанске милицијске одреде које су му пружале свуда отпор, Наполеон је покушао да уради превише са премало средстава. Први знаци несреће су већ били на видику: Дијем је био потучен до ногу у Каталонији, а Ђирона је одолела свим покушајима освајања. Каталонска милиција је окружила Барселону и француске јединице које су покушавале да пробију обруч биле су одбачене и тешко поражене у бици код Брука. Приликом опсаде Сарагосе, на понуду достојанствене капитулације, Французи су добили одговор: „Рат до краја.". Опсада Сарагосе је трајала три месеца док на крају Французи нису одустали, подигли опсаду и отишли осрамоћени. Монсеј је изгубио 1000 људи у нападу на Валенсију и био приморан да се повуче. Дипон, након што је опљачкао и уништио Кордобу, побегао је пред побеснелим андалужанским масама у Андухар.
Само су на северу Французи постигли неки успех. У јуну су однели победу над Куестином малом и необученом војском у бици код Кабезона. Када је Бесјер кренуо на Сантандер, био је изложен сталним партизанским нападима у јулу, тако да су Фрнацузи на крају одустали и вратили се да би се сусрели са Блејком и Куестом и њиховим удруженим снагама у бици код Медине дел Рио Секо. Шпански генерали су на Куестино инсистирање, кренули ка незаштићеној француској линији снабдевања у Ваљадолиду. Две војске су кренуле 14. јула, а Куеста је непромишљено оставио незаштићен простор између својих и Блејкових јединица. Французи су то искористили и након кратке борбе с Блејком, одлучно поразили шпанску војску и тако вратили Стару Кастиљу под Наполеонову врховну власт.
Бесјерова победа је спасла стратешку позицију Француза у северној Шпанији. Жозефу је пут ка Мадриду је био отворен. Порази код Ђироне, Валенсије и Сарагосе су били заборављени: само је остало послати појачање Дипону у Андалузији. Наполеон је сав одушевљен, изјавио: „Кад би маршал Бесјер могао да победи војску Галиције са малим губицима, генерал Дипон би могао да победи било кога“. Само неколико дана касније, Дипон је био гадно потучен у бици код Бајлена и морао је да преда целу своју војску генералу Франсиску Хавијеру Кастањосу.