Лондонски споразум, или Лондонски уговор, био је тајни споразум који су закључиле Уједињено Краљевство, Француска, Русија с једне стране и Италија с друге стране 26. априла 1915. године, а како би се Италија навела да ступи у Први свјетски рат на страни Тројне антанте. Споразум је укључивао обећања италијанске територијалне експанзије на рачуна Аустроугарске, Османског царства и на простору Африке, гдје је обећано проширење њених колонија. Земље Антанте су се надале да ће приморати Централне силе — нарочито Аустроугарску и Њемачку — да одвуку дио својих трупа са постојећих бојишта. Антанта се такође надала да ће Румунија и Бугарска бити охрабрене да им се придруже, након што Италија учини исто.
Италија је у мају 1915. објавила рат Аустроугарској, али је чекала годину дана да исти објави и Њемачкој, због чега су Француска и Уједињено Краљевство негодовале. На Париској мировној конференцији након рата, Сједињене Америчке Државе су извршиле притисак да се споразум поништи као супротан принципу самоопредјељења. Нови споразум сачињен на конференцији смањио је територијалне добити обећена споразумом: Италија је добила Трентино и Јулијску крајину, поред окупације града Валоне и острва Додеканез. Италија је била приморана да питање границе са новооснованом Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца ријеши билатералним Рапалским споразумом. Италија је тако добила Истру и град Задар као енклаву у Далмацији, заједно са неколико стрва дуж источне обале Јадранског мора. Антанта је повукла обећање да ће Италији обезбједити проширење колонијалних посједа и дио Анадолије.
Исход Париске мировне конференције преобразили су италијански национални ратни жар у и националистичку огорченост коју је заговарао Габријеле Д’Анунцио, по којем је исход италијанског рата била осакаћена побједа. Предводио је успјешан марш ветерана и незадовољних војника на луку Ријеку — на коју је Италија полагала право, што је Антанта порицала. Тај потез је постао познат као Кварнерски напор (), а Д’Анунцио у граду је прогласио краткотрајно италијанско намјесништво за Кварнер — прије него што га је италијанска војска протјерала, да би се могла успоставити Слободна Држава Ријека. Намјесништво за Кварнер било је значајно у развоју италијанског фашизма.
Позадина Убрзо након избијања Првог свјетског рата, силе Тројне антанте — Русија, Француска и Уједињено Краљевство — настојале су да привуку више савезника на своју страну. Први покушај Антанте да са Италијом (дио Тројног пакта) успостави савезништво био је у августу и септембра 1914. године. Ствар је постала уско повезана са тадашњим настојањима да савезништво успостави и са Бугарском или барем да се обезбиједи њена неутралност, у замјену за територијалне уступке Србије, која је била савезница Антанте. Као компензација, Србији су обећане територије које су тада биле у саставу Аустроугарске — конкретно Босна и Херцеговина и излаз на Јадранско море у Далмацији.
Преговори Прве понуде мини|десно|Супарничке војне коалиције 1914: Тројна антанта (зелена) и Тројни савез (смеђа).
Преговори између Антанте и Италије од августа до септембра 1914. вођени су на руску иницијативу. Само дан након што је Италија прогласила неутралност, италијански амбасадор у Русији је 4. августа рекао да би се Италија могла придружити Антанти у замјену за Трентино, Валону и доминантан положај у Јадрану. Вјерујући да би такав потез Италија подстакао Румунију да се придружи Антанти и стане против Аустроугарске, руски министар спољних послова Сергеј Сазонов је наставио преговоре. Британски министар спољних послова Едвард Греј је подржао ту идеју; рекао је да тврдњи треба додати Трст као потенцијално важан за придобијање италијанског јавног мњења о ступању у рат.
Италијански амбасадор у Уједињеном Краљевству Гуљелмо Империјали, представио је Греју италијанске услове, али Греј није сматрао да би разговори могли да доведу до практичних резултата. Рекао је Империјалију да Британије неће даље разматрати ова питања док се Италија не обавеже да ће се придружити Антанти. По Грејевим упутствима, Ренел Род, британски амбасадор у Италији, питао је италијанског премијера Антонија Саландру да ли Италија може да ступи у рат. Саландра је обавијестио Рода да је то у том тренутку немогуће и да би сваки прерани покушај напуштања неутралности угрозио сваку перспективу будућег савеза. Сазонов је такође обавјештен, а Русија је одустала од тога.
Мотиви отварања Антанте ка Италији и италијанско премишљање о уласку у рат били су потпуно опортунистички. Антанта је Њемачку видјела као главног непријатеља и намјеравала је натјерати да одврати неке од својих снага са постојећих бојишта. У основи, Италија и силе Антанте имали су различите интересе. Италија је увидјела прилику да испуни иредентистичке циљеве ка Аустроугарској, да стекне доминантан положај у јадранском басену и да прошири своје колонијалне посједе. У почетку је већина италијанске јавности била за неутралност, али су се образовале скупине у сваком политичком спектру које су заговарале експанзионистички рат против Аустроугарске. Најватреније присталице рата биле су иредентистичке скупине, као што су Тренто и Трст () на челу са Ђованијем Ђуријатијем или Алфредом Роком, који су рат видјели као прилику за етничку борбу против сусједног јужнословенског становништва.
Окупација Валоне мини|лево|Италијанска морнарица у Валони 1915. године.
Саландра и његов министар спољних послова Антонино Патерно Кастело нису у потпуности прекинули преговоре. Искористили су наредне мјесеце да сачекају прилику, да у погодном тренутку повећају захтјеве Италије у највећем обиму. Било је покушаја да се поново покрену преговори у Лондону 16. септембра, када је Кастело рекао Роду да Британци и Италијани имају заједничке интересе у спрјечавању ширења словенских домена под руским утицајем на запад — посебно спрјечавањем словенског утицаја на Јадрану, гдје су иредентисти полагали право на Далмацију. Док је Кастело наложио Империјалију да Британцима пренесе да Италија неће доносити одлуке о промијени своје неутралности прије него што Антанта прихвати њихове услове, Греј је инсистирао да се Италија прво обавеже на придруживање Антанти и преговори су поново пропали.
Нарочито противљење италијанској претензији на Далмацију дошло је од Сталног подсекретар за спољне послове Артура Николсона који је примјетио да је Сазонов у праву када тврди да се Далмацију жели ујединити са Хрватском и Славонијом. Додао је да би, ако би Далмација била припојена Италији, она наслиједила проблем који је имала Аустроугарска — да има бројно јужнословенско становништво које тежи независности.
Ипак, Кастело је успио да добије британску подршку за италијанску окупацију Валоне. Овај потез је направљен као припрема за италијанску интервенцију и осмишљен да италијанској влади пружи одређени престиж. Очекујући противљење Сазонова, Кастело је замолио Греја да примора Русе да одобре чин без икаквих уступака заузврат као неопходно зло да би се Италија привукла на страну Антанте.
Сонино мијења Кастала мини|усправно|десно|Сидни Сонино је постао министар спољних послова Италије у новембра 1914. године.
Крајем октобра било је покушаја да се Италија примора да интервенише у очекиваном османскон нападу на Суецки канал. Сазонов је упозорио Греја да не нуди Далмацију у замјену, док је Греј одговорио да таква понуда није дата јер је канал отворен за саобраћај и у интересу Италије.
Питањем италијанског савезништва су се у новембра позабавили Кастелов насљедника Сидни Сонино и Род. Сонино је предложио необавезујући споразум који би се у погодном тренутку могао претворити у обавезујући. Иако су слични приједлози његовог претходника одбијени, Род је преко својих контаката у италијанској влади обавијештен да су италијанске оружане снаге спремне да интервенишу до фебруара 1915, што је навело Рода да подстакне Греја да размотри приједлог.
Након тога, Саландра и Сонино су водили преговоре са Централним силама у очигледном покушају их задрже подаље, док не буду могући даљи преговори са Антантом. Ови разговори су пропали 15. фебруара 1915. године. Сљедећег дана, Сонино је послао Империјалију конкретан списак услова наведених у шеснаест тачака неопходних да Италија уђе у рат.
Савезништво са Бугарском Док су земље Антанте преговарале са Италијом, истовремено су водиле дипломатске напоре у циљу придобијања Бугарске у савез (или барем пријатељску неутралност). Ово стање је довело до сукоба територијалних претензија које су потраживале Италија и Србија. Наиме, додјељивање Далмације Италији у великој мјери би блокирало излаз на Јадран који је понуђен Србији (поред Босне и Херцеговине) као одштета за цесију већег дијела Вардарске Македоније Бугарској, коју је Антанта тражила као мамац за Бугарску. Сазонов је желио да појача понуду Србији и непосредно Бугарској гарантовањем таквог излаза Србији, али је Греј блокирао иницијативу — тврдећи да је савез са Италијом важнији.
Средином фебруара, након почетка Галипољског похода, Британци су били увјерени да ће Бугарска ући у рат на страни Антанте за неколико недјеља, сигурана у своју побједу. Иако је радила на томе да Бугарску укључи, Русија је била забринута да би бугарске и грчке снаге могле заузети Константинопољ, како би потиснуле Русију из регије упркос томе што јој је Антанта обећала контролу над градом. Сонино је видио комбиновани улазак Бугарске и Грчке у рат, као догађај који би вјероватно обезбједио побједу Антанте на Балкану. Империјали је 4. марта обавијестио Греја да ће Италија ступити у рат и изложио му шеснаест услова, инсистирајући на сузбијању словенског напредовања ка западу.
Руске претензије на Константинопољ мини|усправно|лево|Руске интересе је заступао министар спољних послова Сергеј Сазонов.
Греј је примјетио да су италијанске претензије биле претјеране, али и да нису у супротности са британским интересима. Такође је сматрао да би недавне руске тврдоглаве примједбе против грчког напада ради заузимања Константинопоља могле бити превазиђене додавањем италијанских трупа, и да би италијанско учешће у рату убрзало одлуку Бугарске и Румуније — за које се још чекало да се придруже рату.
Сазонов се противио било каквој италијанској улози везаној за Константинопољ — видећи то као пријетњу руској контроли над градом који су обећали савезници у замијени за руске губитке у рату. То је навело Греја да добије формално признање руског права на град од стране Одбора империјалне одбране и Француске — што је навело Сазонова да прећутно пристане на споразум са Италијом, осим што неће пристати да Италија заузме јадранску обалу јужно од Сплита и све док италијанске трупе не учествују у заузимању Црноморских мореуза.
Греј је сматрао да је захтјев везан за Црноморске мореузе прихватљив, јер Британци никада нису очекивали да ће Италија учествовати у походу на Константинопољ. Највећи дио италијанских претензија, везан са стицање Трентина, Трста и Истре, вјероватно би изазвао протесте против предаје претежено словенских територија Италији, које би предводио Франо Супило — доминантна личност у Југословенском одбору, који се залагао за интересе Јужних Словена у Аустроугарској. С друге стране, српски премијер Никола Пашић и Сазонов су то сматрали прихватљивим. Иако је Нишка декларација о српским ратним циљевима позивала на борбу за ослобођење и уједињење „неслободне браће”, у служби „Српско-Хрватског и Словеначког Племена”, односно Срба, Хрвата и Словенаца, као средство за привлачење подршке Јужних Словена који су живјели у Аустроугарској, Пашић је првенствено био посвећен остварењу Велике Србије. Сазонов је пристао, додајући да нема шта да каже у име Хрвата и Словенаца и да не би одобрио да се руске снаге боре „пола дана” за слободу Словенаца.
Посљедњих шест седмица преговора мини|десно|Министар спољних послова Едвард Греј био је главни британски преговарач.