Нови Бечеј

Нови Бечеј је градско насеље и седиште истоимене општине у Средњобанатском округу, у Србији. Према попису из 2022. било је 10.967 становника.

Назив Назив места вероватно потиче од имена велепоседничке породице Бечеи (-{Wechey}-), која је овде имала поседе. Први историјски извори који помињу локалитет с овим именом 11. век односе се на пристаниште, вероватно скелу, која је овде постојала континуирано све до краја 20. века. Могуће је да име овог места потиче и од назива „Беч”, што значи „земљопосед”, или да значи „утврђење на води” (Хасан Ребац). Име „Нови Бечеј”, носи због тога што је становништво Бечеја пред турском најездом избегло у Бачку, где је на западној обали Тисе основало насеље истог имена. По ослобођењу Баната, нешто потомака избеглица из Баната се вратило и са колонистима обновило Бечеј, давши му назив „Нови Бечеј”, за разлику од „Старог”, оног у Бачкој.

Пре 1919. године, званично се звао „Турски Бечеј”https://i1123.photobucket.com/albums/l556/ivanjz/KartaBs.png Од 1946. године је Нови Бечеј носио назив „Волошиново”, по совјетском пуковнику Лаврентију Волошинову који је погинуо при ослобађању Новог Бечеја, а од 1952. се опет зове „Нови Бечеј”. Садашњи Нови Бечеј настао је спајањем насеља Врањева и Новог Бечеја после Другог светског рата.

Нови Бечеј је познат по још неким називима на другим језицима: , .

Географија Нови Бечеј на левој обали Тисе. У општини Нови Бечеј су следећа насеља: Бочар, Кумане, и насеље Ново Милошево. Нови Бечеј је на погодном географском положају, на раскршћу путева, на вештачком каналу Дунав—Тиса—Дунав и реци Тиси.

Историја Овде постоји неолитско археолошко налазиште Борђош са пронађеним остацима потиске и старчевачке културе.Ископана кашика стара 7.000 година („Вечерње новости“, 6. октобар 2015)Поред Тисе археолошко благо („Политика”, 24. септембар 2016)

Бечејски град је био ромејско утврђење из доба касне антике. У његовој близини, на месту словенског села Рача (мађ. Арач), подигнута је у 9. веку базилика, која је дуго потом била бенедиктинска опатија. Предање везује ову цркву за мисију Светог Методија.

Први сигурни помен Новог Бечеја је из 1332—1337. године. Мађарска историографија сматра да је био у поседу породице Бечеи, која потиче још из доба Арпадовића. Пре тога се вероватно Бечеј (Вила Вечеи) помиње у једној даровници 1238. краља Беле IV, где се потврђује да је у место поседу Столнобеоградског манастира витезова реда хоспиталаца, мада није сигурно ради ли се о овом месту. Краљ Жигмунд Луксембуршки га је даровао најпре властелинској породици Лошонци, а затим српском деспоту Стефану Лазаревићу. После деспота Стефана, град Бечеј је био (од 1611) у власништву деспота Ђурђа Бранковића.

У 15. веку се у Арачи одржавају скупштине Торонталске жупаније, а бечејски град наизменично мења господаре. У првој половини 15. века Нови Бечеј је био у поседу српских деспота. Крајем 15. века од Турака га је успешно бранио деспот Вук Бранковић (Змај Огњени Вук). После изумирања Бранковића и смрти краља Матије Корвина, Бечеј је био у посету породице Гереб од Вингарта, а 1514. су га заузели устаници Ђорђа Доже. После гушења устанка, град Бечеј је држао Стефан Вербеци, војвода Јована Запоље, али га је себи 1531. преотео српски војвода Стефан Балентић.

Зна се да је око града с подграђем било неколико насељених места: Берек, Борђош, Матеј, Сент Кираљ, Шимуђ, Вран, Арача и Ковинце. После ослобођења од Турака се Нови Бечеј (мађ. Турски Бечеј) и развијао се као спахилук, одвојен од насеља Врањево на северу. После 1946. године су ова насеља спојена под именом Нови Бечеј.

Током прве половине 16. века бечејски крај је био изложен све чешћим нападима османских снага, које су 1551. године под заповедништвом Мехмед-паше Соколовића освојиле и сам град. Према турској управној подели, Бечејска нахија се налазила у саставу Чанадског санџака, који је припадао Темишварском пашалуку. За време српског устанка у Банату, устаничка војска је 1594. године ослободила и Бечеј, али град је већ исте године поново пао у турске руке.

Турски путописац Евлија Челебија је боравио у Бечеју средином 17. века. Године 1666. на месту данашњег стадиона за фудбал налазило се место за спаљивање жена које су биле окривљене за бављење мрачним пословима, односно, вештичарењем. То су најчешће биле удовице. Скупљале су биљке у уклетој шуми која се налазила на обали Тисе и растезала до границе са Мађарском (још о уклетој шуми на страни за природу). Деца, за чије су нестанке биле окривљиване „вештице” и спаљиване за то,тела су налажена у уклетој шуми. Обично су била без одеће, без три прста са леве руке и без једног ока и са пентаграмом, нацртаним крвљу на стомаку. Године 1669. тиранија спаљивања вештица је прекинута захваљујући кнезу Бранку. На месту где су спаљиване вештице, пошали су да посаде биљке и почну са пољопривредом, али ништа није могло да никне, и убрзо је напуштено.

Године 1699. је склопиле су Аустрија и Турска Карловачки мир, према којем је извршено рушење тврђаве Бечеј 1701. године. Срби су се у Нови Бечеј углавном доселили из Старог Бечеја и Потисја, а у оближње село Врањево су се доселили из Потисја и Поморишја 1752. Нови Бечеј је 1781. године купила од Бечке Дворске коморе породица Сисањи. Године 1717. имао је 20 пописаних српских домова и припадао је Бечкеречком округу.

Српска црква подигнута је 1742. године. Године 1797. у Бечеју је пописано пет православних свештеника. Били су то пароси, поп Јован Нецковић (рукоп. 1752), поп Јефрем Кириловић (1791), затим капелан поп Цветко Цветковић (1797) и ђакон Симеон Поповић. Поп Јефрем је поред српског знао и мађарски језик."Темишварски зборник", Нови Сад 2017. ивица|лево|мини|Житни магацин У другој половини 18. века у Новом Бечеју је почело насељавање Мађара. По Ерлеру аустријском царском ревизору 1774. године место Бечеј припада Бечкеречком округу и дистрикту. Ту су римокатоличка црква, управни подуред и поштанска камбијатура, а становништво је тада било српско.Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003. Револуционарне 1848. године биле су крваве борбе, а 1886. године изгорела је трећина Новог Бечеја.

Бечеј је после 1883. године пругом повезан са остатком железничке мреже Краљевине Угарске и од тада се нарочито развија, поставши регионални центар трговине житом у јужној Угарској. Почетком 20. века су, ради лакше речне пловидбе, сасвим уништени остаци Бечејске тврђаве.

Од 1919. године, Нови Бечеј улази у састав југословенске државе. Током Краљевине СХС, Новобечејски срез је био у Београдској области (1922-29), а затим је у Дунавској бановини. Градић је на лето 1926. добио споменик Краљу Петру,Илустровани лист, 1926 - бр. 32, стр. 15 а 17. октобра 1937. године споменик почившег југословенског краља Александра Карађорђевића. Споменик са фигуром владара који стоји, био је дело Франа Кршинића вајара и професора Уметничке академије у Загребу."Време", Београд 15. октобар 1937.

Врањево мини|Зграда некадашње општине Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да је место Bрањево припадало Бечкеречком округу и дистрикту. Становништво тог села било је српско. Када је 1797. године пописан православни клир Темишварске епархије у Врањеву су петорица православних свештеника. Пароси су, поп Теодор Петровић (1753), поп Гаврил Јовановић (1760), поп Симеон Поповић (1764), те капелан поп Павле Петровић (1791) и ђакон Јаков Гавриловић који је и учитељ."Темишварски зборник", Нови Сад 9/2017.

У Врањеву (сада српском предграђу Бечеја) рођен је Аврам Бранковић правник и књижевник. Завршио је у Кежмарку и Бечу аустријска права. Бавио се писањем, објавио неколико наслова а главно дело му је било „Карактеристика или Описаније народа по целој Земљи живећег”, Будим 1827. године. Прешао 1830. године у Кнежевину Србију, да буде секретар већег суда, где је и умро."Србска новина или Магазин за художество, књижество и моду", Будим 1838. године

Демографија мини|Споменик палим борцима у Народноослободилачкој борби, на кеју у Новом Бечеју (јули 2016).

У насељу Нови Бечеј живи 11534 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 39,9 година (37,9 код мушкараца и 41,7 код жена). У насељу има 5127 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,75.

Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Спорт ФК Јединство, фудбалски клуб основан 1927. године. ЖФК Нови Бечеј, женски фудбалски клуб, члан Прве женске лиге Србије. РК Јединство, рукометни клуб. КК Јединство, кошаркашки клуб.

Галерија

Види још Ново Милошево Карлово Црква Светог Јована Претече у Новом Бечеју Капела „Манастир“ у Новом Бечеју Завичајни музеј „Главашева кућа” у Новом Бечеју Бисерно острво Дворац Соколац Капела породице Пулаи на католичком гробљу у Новом Бечеју Житни магацин у Новом Бечеју Зграда Народне библиотеке у Новом Бечеју Капела на православном гробљу задужбина Миланка Станковића у Новом Бечеју Историјска целина „Стари центар Врањева” у Новом Бечеју

Референце

Литература

Спољашње везе

Туристичка организација Нови Бечеј Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (-{Fallingrain}-) Сателитска мапа (-{Wikimapia}-) Гугл сателитска мапа (-{Maplandia}-) План насеља на мапи (-{Mapquest}-)

Категорија:Насељена места у Војводини Категорија:Википројект географија/Насеља у Србији