Барања

Барања је географскa и историјска област, која се већим делом налази у Мађарској, а мањим у Хрватској. Северни (мађарски) део административно је организован као Барањска жупанија са седиштем у граду Печују, док се јужни део (у данашњој Хрватској) налази у саставу Осјечко-барањске жупаније са седиштем у граду Осијеку. Географску границу Барање на истоку чини река Дунав, а на југу Драва, док су северне и западне граница одређене административним границама мађарске Барањске жупаније према суседним жупанијама. Током старије историје, за време угарске власти, Барања је вековима била део старе Барањске жупаније, која је након Првог светског рата подељена на северни део у Краљевини Мађарској и јужни део у Краљевини СХС. Нова граница, која је озваничена Тријанонским споразумом (1920), постоји и данас.

Током античког периода, подучје Барање било је део древне Паноније, која је за време римске власти организована као провинција. Поделом јединствене провинције касније је настала Доња Панонија, којој је припадало и барањско подручје. За време владавине римског цара Диоклецијана (284-305) извршена је нова подела, чиме је створена провинција Панонија Валерија са Сопијаном као главним градом (данашњи Печуј), обухватајући и подручје Барање.

У време Велике сеобе народа, на подручју Барање смењивали су се разни народи (Хуни, Остроготи, Лангобарди, Авари). Почевши од друге половине 6. века, на тим просторима су живели Панонски Словени, који су у првом периоду били под врховном влашћу Аварског каганата, а потом су крајем 8. века потпали под врховну власт Каролиншког царства. Током прве половине 9. века, на тим просторима су живели подунавски Бодрићи, по којима је име добила каснија Бодрошка жупанија на другој страни Дунава. Средином 9. века подручје Барање се налазило у саставу Балатонске кнежевине, словенске државе којом су владали Прибина и Коцељ.

Крајем 9. века, након досељавања Мађара, целокупно подручје Барање потпада под њихову власт, а затим постаје део Краљевине Угарске, која је на том простору формирала Барањску жупанију, настањену словенским и мађарским становништвом.

Током 15. веку, долази до интензивнијег досељавања Срба у разне угарске области, укључујући и Барању, а тај процес је добио на замаху током 16. века. Након Мохачке битке (1526) и упостаљања османске власти, на подручју Барање су створени посебни санџаци, који су били у саставу Будимски пашалук. Током периода османске власти, православни Срби су на подручју Барање имали своју Мохачку епархију, која је била у саставу обновљене Српске патријаршије.

За време Великог бечког рата (1683-1699), Хабзбуршка монархија је 1687. године ослободила Барању од османске власти, након чега је обновљена и Барањска жупанија. Нове власти су већ крајем 17. и почетком 18. века предузеле разне кораке у циљу покатоличавања православних Срба у Барањи, са делимичним успехом, чиме је на том простору увећан број Срба-католика, али знатан део народа је и даље остао привржен православљу, захваљујући додатном досељавању под српским патријархом Арсенијем III (1690-1706), који је за новог српског владику у Барањи поставио епископа Јефрема Јанковића Тетоваца.

Током раног раздобља хабзбуршке власти, највећи део имања у обновљеној Барањској жупанији дошао је у посед великих световних и црквених великаша. Тако је принц Еуген Савојски добио Беље, а генерал Ветерани Дарду. На почетку 18. века, за време Ракоцијевог устанка, барањски Срби су много страдали од мађарских устаника. Током 18 века, спровођена је интензивна колонизација Немаца, који су постали значајан чинилац на ширем подручју Барање.

Барања је била обухваћена прокламованим границама Српске Војводине из 1848. године, али српске снаге нису успеле да успоставе контролу над том регијом, која потом није ушла у састав Војводине Србије и Тамишког Баната. Након Аустроугарске нагодбе (1867), интензивирани су процеси мађаризације на подручју Барање. Упркос томе, знатан део становништва успео је да очува свој словенски идентитет (барањски Срби и барањски Хрвати), а такође и друге специфичности (барањски Буњевци и барањски Шокци).

Подела Барање Приликом одређивања коначне границе између Краљевства СХС и Мађарске (1920. године), територија Барање је подељена између ове две државе.

Јужна Барања је у Краљевини СХС била подељена на два среза: Батина и Дарда. Према попису становништва државе СХС од 31/1 1921, у оба ова среза било је укупно 49.694 становника, од тога: Срба, Хрвата и Словенаца 15.747, Мађара 16.639, Немаца 16.253, Јевреја 363.

По вероисповести: православних 6.782, католика 35.343, евангелиста 6.856.

Између 1918. и 1923. године, Барања је била у саставу југословенске Барањске жупаније, чији су срезови 1923. године прикључени суседној Бачко-бодрошкој жупанији. Приликом доношења уредбе о подели државе на области (1922), било је предвиђено да барањски срезови уђу у састав Бачке области, али због кашења са увођењем у живот новог уређења обласна самоуправа је у потпуности заживела тек 1927. године. Између 1929. и 1941. барањски срезови су били у саставу Дунавске бановине.

Окупирана је од стране Сила Осовине 1941. године и прикључена Хортијевој Мађарској.

1945. године, када су утврђиване границе између република, одлуком Комисије Политбироа ЦК КПЈ, која је утврђивала границе између Хрватске и Србије и коју су сачињавали Милован Ђилас у име Србије и Вицко Крстуловић у име Хрватске, Барања је припојена Републици Хрватској.

Између 1991. и 1995. године, Барања је била део Републике Српске Крајине, а између 1995. и 1997. део Сремско-барањске области, којом су управљале Уједињене нације. 1997. године је Барања инкорпорирана у Републику Хрватску и прикључена Осјечко-барањској жупанији.

Насељена места јужне Барање (Хрватска) мини|десно|Етничка карта јужне Барање (Хрватска)

Град или општина Насељена места која припадају датом граду или општини Бели Манастир Бели Манастир, Брањин Врх, Шећерана (Бели Манастир), Шумарина Биље Биље, Вардарац, Златна Греда, Козјак, Копачево, Луг, Подунавље, Тиквеш Дарда Дарда, Меце, Угљеш, УгљешДраж Батина, Гајић, Драж, Дубошевица, Подоље, Топоље Јагодњак Болман, Јагодњак, Мајшке Међе, Нови Болман Кнежеви Виногради Змајевац, Јасеновац, Каменац, Каранац, Кнежеви Виногради, Котлина, Мирковац, Соколовац, Суза Петловац Барањско Петрово Село, Зелено Поље, Луч, Нови Бездан, Ново Невесиње, Петловац, Судараж, Торјанци, Ширине Поповац Брањина, Кнежево, Поповац Чеминац Грабовац, Козарац, Митровац, Нови Чеминац, Чеминац Осијек Подравље, Тврђавица

Референце

Литература

Спољашње везе Туристичка заједница Барање Baranja.net Baranya Megyei Önkormányzat Обичаји и веровања православних Барањаца ("Политика", 23. јул 1935), као и 29. јул

Категорија:Географија Републике Српске Крајине Категорија:Географија Хрватске Категорија:Географија Мађарске Категорија:Историјски региони у Краљевини Угарској

Барања

Źródło i licencja