Латинска абецеда је скуп слова који су користили стари Римљани за писање класичног латинског језика, касније проширен малим словима за писање средњовековног латинског. Њено проширење у основни савремени инвентар од 26 слова (данас стандардизован као ИСО основна латинска абецеда, коју користи савремени латински), било је мотивисано вернакуларним језицима.
Овај благо проширени инвентар резултат је додавања слова у средњем веку и одвајања од и од у раном новом веку. Овај скуп слова представља основу латиничког писма, најраспрострањенијег система писања на свету, али често са дијакритичким знацима или додатним словима. Латиничко писмо се користи за писање преко 3.000 језика, које говори око 70% светске популације, углавном у западној и средњој Европи, подсахарској Африци, Америци и Океанији.
Етимологија Израз латинска абецеда може се односити на абецеду која се користи за писање латинског језика (као што је описано у овом чланку) или на друге абецеде засноване на латиници, као што је енглеска абецеда, која користи основни скуп слова проширене латинске абецеде. Ове абецеде засноване на латиничком писму могу изоставити слова, као што је италијанска абецеда, или додати нова слова, као што су вијетнамска или мађарска абецеда. Облици слова су еволуирали током векова, укључујући и развој облика малих слова у средњовековном латинском, који нису постојали у абецеди из класичног периода.
Еволуција
Латинска абецеда се развила из визуелно сличног етрурског писма, које се развило из куманске верзије грчког писма, а које је и само потекло од феничанског писма, док је оно изведено из египатских хијероглифа. Етрурци су владали раним Римом; њихово писмо је током наредних векова еволуирало у Риму како би настала латинска абецеда.
Током средњег века, латинска абецеда се користила (понекад уз модификације) за писање романских језика, који су директни потомци латинског језика, као и за писање келтских, германских, балтичких и неких словенских језика. Са добом колонијализма и хришћанском евангелизацијом, латиничко писмо се проширило ван Европе, улазећи у употребу за писање домородачких америчких, аустралијских, аустронежанских, аустроазијских и афричких језика. У новије време, лингвисти такође све више преферирају латиничко писмо или Међународну фонетску абецеду (која је и сама углавном заснована на латиници) приликом транскрибовања или стварања писаних стандарда за неевропске језике, попут афричке референтне абецеде.
Знакови и скраћенице Иако латински језик није користио дијакритичке знаке, осим апекса и сициликуса, знакови за скраћивање речи (често постављени изнад или на крају скраћене речи) били су веома чести. Поред тога, често су се користиле скраћенице или мања слова која се преклапају. То је значило да, уколико је текст уклесан у камен, број слова која треба уклесати био је смањен, док се писањем на папиру или пергаменту штедео драгоцен простор. Овај обичај наставио се и у средњем веку: постоје стотине симбола и скраћеница које варирају од века до века.
Историја
Све до ренесансе, латинска абецеда је била дефектна: слова I и V су представљала по два гласа, сугласник и самогласник , што је празнина коју су препознали и класични писци. (Види Клаудијева слова за покушај решавања проблема гласова и ; Цицерон је такође препоручивао двоструко за медијални геминирани сугласник .) Дуги самогласници су се опционо разликовали помоћу апекса или слова i longa , али је i longa у натписима представљала и дуго и геминирано .
Порекло Опште је прихваћено мишљење да је латинска абецеда коју су користили Римљани изведена из старог италског писма којим су се служили Етрурци. Та абецеда је изведена из еубејског писма које се користило у Куми, а које је проистекло из феничанског писма.
Старо италско писмо мини|upright=1|Дуеносов натпис, датиран у 6. век п. н. е., приказује најранији познати облик старолатинске абецеде.|alt=Дуеносов натпис
+ Старо италско писмоСлова 𐌀 𐌁 𐌂 𐌃 𐌄 𐌅 𐌆 𐌇 𐌈 𐌉 𐌊 𐌋 𐌌 𐌍 𐌎 𐌏 𐌐 𐌑 𐌒 𐌓 𐌔 𐌕 𐌖 𐌗 𐌘 𐌙 𐌚 Транслитерација A B C D E V Z H Θ I K L M N Ξ O P Ś Q R S T Y X Φ Ψ F
Архаична латинска абецеда + Архаична латинска абецедаКао старо италско 𐌀 𐌁 𐌂 𐌃 𐌄 𐌅 𐌆 𐌇 𐌉 𐌊 𐌋 𐌌 𐌍 𐌏 𐌐 𐌒 𐌓 𐌔 𐌕 𐌖 𐌗 Као латинско A B C D E F Z H I K L M N O P Q R S T V X
Старолатинска абецеда Латински је обухватао 21 различит знак. Слово је било западни облик грчке гаме, али се користило једнако за гласове и , вероватно под утицајем етрурског језика, којем су можда недостајали звучни плозиви. Касније, вероватно током 3. века п. н. е., слово – које није било неопходно за правилно писање латинског – замењено је новим словом , што је било слово модификовано малим вертикалним потезом, и оно је заузело његово место у абецеди. Од тада надаље, је представљало звучни плозив , док је углавном било резервисано за безвучни плозив . Слово се ретко користило, у малом броју речи попут Kalendae, често заменљиво са .
+ Старолатинска абецедаСлово A B C D E F G H I K L M N O P Q R S T V X
Класична латинска абецеда Након римског освајања Грчке у 1. веку п. н. е., латински језик је преузео грчка слова и (или поново преузео, у овом другом случају) за писање грчких позајмљеница, смештајући их на крај абецеде. Покушај цара Клаудија да уведе три додатна слова није заживео. Тако је током периода класичног латинског језика латинска абецеда садржала 21 слово и 2 страна слова:
+ Класична латинска абецеда Слово A B C D E F G H I K L M N O P Q R S T V X Y Z Латински назив (мајускула) Транслитерација ā bē cē dē ē ef gē hā ī kā el em en ō pē qū er es tē ū ix zēta Латински изговор (МФА)
мини|upright=1.35|Апекси на овом натпису из првог века су веома бледи. (Један се налази изнад у првом реду.) Самогласник I је написан више уместо да има апекс. Интерпункти су у облику зареза, што је разрада типичнијег троугластог облика. Са светилишта августала у Херкуланеуму.
Називи ових слова се нису мењали по падежима. Првобитно су били средњег рода, као и одговарајућа грчка слова, али су понекад третирана као женског рода по аналогији са речју женског рода littera (слово).
Латински називи неких од ових слова су предмет расправе; на пример, се можда изговарало као или . Уопштено говорећи, Римљани нису користили традиционалне називе (семитског порекла) као у грчком: називи плозива су се формирали додавањем гласа на њихов звук (осим за и , којима су били потребни различити самогласници да би се разликовали од ), а називи континуаната су се по правилу састојали од самог гласа или гласа којем претходи .
Слово се приликом увођења вероватно звало „хи” као у грчком, јер назив ипсилон тада још није био у употреби, али је ово касније промењено у („грчко i”) јер су говорници латинског тешко разликовали његов страни глас од . Слово је добило свој грчки назив, зета. Ову схему је наставила да користи већина савремених европских језика који су усвојили латинску абецеду. За латинске гласове које представљају различита слова видети Латински правопис и изговор; за називе слова у енглеском језику видети енглеску абецеду.
Дијакритички знаци се нису редовно користили, али су се понекад појављивали, а најчешћи је био апекс који се користио за означавање дугих самогласника, који су раније понекад писани удвостручено. Међутим, уместо апекса, слово i је писано више: . На пример, оно што се данас транскрибује као било је написано као на приказаном натпису. Нека слова имају више облика у епиграфици. Латинисти су неким од њих посветили посебну пажњу, попут , варијанте слова пронађене у римској Галији. мини|Натпис са интерпунктом у облику троугла, 1. век. Основни знак интерпункције био је интерпункт, који се користио за раздвајање речи, мада је изашао из употребе после 200. године н. е.
Старо римско курзивно писмо, познато и као мајускулни курзив или Capitalis cursive, било је свакодневни облик рукописа који се користио за писање писама, од стране трговаца за пословне рачуне, школараца који су учили латинску абецеду, па чак и царева при издавању наредби. Свечанији стил писања заснивао се на римској квадратичној капитали, али се курзив користио за брже, неформално писање. Најчешће је био у употреби од око 1. века п. н. е. до 3. века, али је вероватно постојао и раније. Из њега се развило унцијално писмо, мајускулно писмо које су латински и грчки писари често користили од 3. до 8. века н. е. Тиронове белешке биле су систем стенографије који се састојао од хиљада знакова.
Нови римски курзив, познат и као минускулни курзив, био је у употреби од 3. до 7. века и користио је облике слова који су препознатљивији савременом оку; , , и су попримили познатији облик, а остала слова су била пропорционална једна другима. Ово писмо еволуирало је у низ регионалних средњовековних писама (на пример, меровиншко, визиготско и беневентанско писмо), да би га касније потиснула каролиншка минускула.
Средњовековни и каснији развој мини|upright=1.35|De chalcographiae inventione (1541, Мајнц) са 23 слова. J, U и W недостају. мини|upright=1.35|Жетон из Нирнберга,
Тек у средњем веку је слово (првобитно лигатура два слова ) додато латинској абецеди како би се представили гласови из германских језика који нису постојали у средњовековном латинском, а тек после ренесансе усталила се конвенција да се и третирају као самогласници, а и као сугласници. Пре тога, били су то алографи.
Са фрагментацијом политичке моћи, стил писања се мењао и значајно варирао током средњег века, чак и након проналаска штампарске машине. Рана одступања од класичних облика била су унцијално писмо, настало развојем старог римског курзива, и разна минускулна писма која су се развила из новог римског курзива, међу којима су највећи утицај имали инсуларно писмо које су развили ирски литерати и његове изведенице, попут каролиншке минускуле. Ова писма су увела облике малих слова, као и друге конвенције писања које су од тада постале стандардне.
Језици који користе латиничко писмо углавном користе велика слова за почетак пасуса и реченица, као и за властите именице. Правила за писање великих слова мењала су се током времена, а различити језици су имали различита правила. На пример, староенглески језик је ретко писан са великим почетним словом чак и код властитих именица, док су писци и штампари на савременом енглеском у 17. и 18. веку често писали већину, а понекад и све именице великим словом; на пример, из преамбуле Устава Сједињених Америчких Држава:
Ово се и даље систематски примењује у савременом немачком језику.
Види још Латински правопис и изговор Калиграфија Еубејско писмо Латиничко писмо у Уникоду ИСО основна латинска абецеда Latin-1 Наслеђе Римског царства Палеографија Феничанско писмо Пинјин Латиничка слова у математици Типографија Западни латинични скупови карактера (рачунарство) Ширење латиничког писма
Референце
Литература
Спољашње везе Lewis and Short Latin Dictionary о слову G Латинска абецеда
Категорија:Латиница Категорија:Типографија Категорија:Историја Римског царства