Научна револуција 16. и 17. века у Европи била је неповратан раскид са природном филозофијом која јој је претходила, суштински мењајући начин на који је свет природе истраживан и схваћен. Нова наука која се појавила одступила је од претходних грчких схватања и традиција,„Европа је била у процесу драматичних промена током шеснаестог и седамнаестог века. Можда најупечатљивији доказ за то јесте широка употреба речи 'нова' у насловима књига. Две од најпознатијих биле су Галилејеве Две нове науке и Кеплерова Нова астрономија. Осећај 'новине' који је преовладавао у седамнаестом веку несумњиво је био последица веровања да је већи део знања који се износи у јавност био нов, и да је представљао значајно одступање од аристотеловске природне филозофије и традиционалне мудрости древних мислилаца.” била је више механистичка у свом погледу на свет и више интегрисана са математиком, и била је фокусирана на стицање и тумачење нових доказа..

Научна револуција представља погодну границу између античке мисли и модерне науке. Иако се често наводи да је период почео 1543. године штампањем дела De humani corporis fabrica („О грађи људског тела”) аутора Андреаса Везалијуса и De Revolutionibus („О кружењима небеских сфера”) аутора Николе Коперника, супернова SN 1572 је такође предложена као њен почетак. Период је кулминирао објављивањем дела Philosophiæ Naturalis Principia Mathematica 1687. године од стране Исака Њутна.

Терминологија и периодизација Реч „револуција” користи се за описивање научног преокрета барем од 18. века. Године 1747, француски математичар Алексис Клеро применио ју је на Исака Њутна.(на француском) Alexis Clairaut, „Du systeme du monde, dans les principes de la gravitation universelle”, у „Histoires (& Memoires) de l'Academie Royale des Sciences” за 1745. (објављено 1749). У 19. веку Вилијам Хјуел ју је одабрао да означи „прелазак са имплицитног поверења у унутрашње моћи људског ума на декларисану зависност од спољашњих посматрања; и са неограниченог поштовања према мудрости прошлости, на ватрено очекивање промена и побољшања”.„Међу најупечатљивијим револуцијама кроз које су прошла мишљења о овој теми, јесте прелазак са имплицитног поверења у унутрашње моћи људског ума на декларисану зависност од спољашњих посматрања; и са неограниченог поштовања према мудрости прошлости, на ватрено очекивање промена и побољшања.” У 20. веку, Александар Коаре је употребио термин „научна револуција” да опише „мутацију” у људском интелекту. Термин је популаризовао историчар и филозоф историје Херберт Батерфилд у свом делу Порекло модерне науке (Origins of Modern Science), који је провокативно тврдио да „она засењује све од успона хришћанства” у европској историји.„Будући да је та револуција преокренула ауторитет не само средњег века већ и античког света на енглеском — будући да је почела не само помрачењем схоластичке филозофије већ и уништењем аристотеловске физике — она засењује све од успона хришћанства и своди ренесансу и реформацију на ранг пуких епизода, пуких унутрашњих померања унутар система средњовековног хришћанства.... [Она] се надвија као стварно порекло како модерног света тако и модерног менталитета да је наша уобичајена периодизација европске историје постала анахронизам и оптерећење.” Herbert Butterfield, . стр. viii.

Иако се често наводи да је Научна револуција почела 1543. године штампањем дела De humani corporis fabrica („О грађи људског тела”) аутора Андреаса Везалијуса и De Revolutionibus („О кружењима небеских сфера”) аутора Николе Коперника (W.W. Norton & Company, ). и да је завршена у „великој синтези” Њутновог дела Principia из 1687. године, бар један историчар је предложио 1572. годину, када је Тихо Брахе посматрао супернову из 1572. године, као алтернативни датум почетка.„Модерна наука је измишљена између 1572. године, када је Тихо Брахе видео нову или нову звезду, и 1704. године, када је Њутн објавио своју Оптику...” Wootton, David. .

Значај Период је донео фундаменталну трансформацију у научним идејама широм математике, физике, астрономије и биологије у институцијама које су подржавале научно истраживање и у шире прихваћеној слици универзума. Научна револуција је довела до успостављања неколико модерних наука. Године 1984, Џозеф Бен-Дејвид је написао:

мини|лево|Портрет Галилеа Галилеја, аутор Отавио Леони

Велики део промене става дошао је од Галилеа Галилеја, чија су телескопска посматрања пружила уверљиве доказе за хелиоцентризам и који је развио науку о кретању, и Франсиса Бејкона, чија је „самоуверена и наглашена најава” модерног напретка науке инспирисала стварање научних друштава као што је Краљевско друштво.

Многи савремени писци и модерни историчари тврде да је дошло до револуционарне промене у погледу на свет. Године 1611. енглески песник Џон Дон је написао:

Дејвид Вутон назива Научну револуцију „најважнијом трансформацијом у људској историји” од Неолитске револуције.

Античка, средњовековна и ренесансна позадина

Средњовековни преводи

мини|Час на средњовековном универзитету, 1350-е Према историчарима Томасу Куну и Едварду Гранту, Научна револуција — коју су спровели учењаци који су користили латински као заједнички језик — изграђена је на темељу превода, са грчког и арапског на латински, почевши од 10. века и убрзавајући током 12. и 13. века, знања из античке Грчке, римске/византијске науке и средњовековне исламске науке, у комбинацији са појавом средњовековног универзитета.„Кључни догађај који је нови интелектуални живот западне Европе учинио другачијим од било чега што је постојало раније је појава универзитета као јединствене и виталне институције. Не само да је био јединствен у историји западне Европе, већ је био јединствен и у историји света.” Грант ово назива „вероватно највећом интелектуалном експропријацијом знања” у људској историји.„Преводи са арапског и грчког на латински десили су се током дванаестог и тринаестог века. Овај дуги процес представља оно што је вероватно највећа интелектуална експропријација знања једне културе и цивилизације од других култура и цивилизација.”

мини|200п|лево|Птолемејев модел сфера за Венеру, Марс, Јупитер и Сатурн. Георг фон Појербах, Theoricae novae planetarum, 1474.

До 16. века, аристотеловски оквир је доминирао европским интелектуалним пејзажом, иако историчари попут Џејмса Ханама тврде да је он већ тада бледео и био делимично дискредитован. Универзум Аристотела био је истовремено геоцентричан и хијерархијски: несавршени земаљски регион од четири класична елемента — земље, воде, ваздуха и ватре — који су тражили своја „природна места”, био је окружен непроменљивим небеским царством. Овај небески регион састојао се од угнежђених сферних љуски састављених од петог елемента, етра, који се кретао само савршеним, кружним кретањем или комбинацијама таквих савршених кружних кретања. Птолемејев Алмагест пружио је математички ригорозан оквир за израчунавање позиција планета.

Иако су открића која су створила модерну астрономију и модерну физику током 16. и 17. века означила одлучујући прекид са ренесансним аристотелизмом, то је и даље био раскид са постојећом традицијом, а не стварање ни из чега. У том смислу, схоластичари који су повратили и асимиловали (а понекад чак и оспоравали) античко знање били су предуслов за Револуцију. Никола Коперник, Галилео,, превео Стилман Дрејк, (Madison: University of Wisconsin Pr. , University of Wisconsin Pr. Јохан Кеплер штампано поново у Eastwood, B.S. (1989) Astronomy and Optics from Pliny to Descartes, London: Variorum Reprints. и Њутн су сви признавали своје дугове ранијим учењацима.

Штампарство

Научна револуција је омогућена напретком у производњи књига.Owen Gingerich, „Copernicus and the Impact of Printing.” Vistas in Astronomy 17 (1975): 201-218.Anthony Corones, „Copernicus, Printing and the Politics of Knowledge.” у , Dordrecht, Пре појаве штампарске машине, коју је у Европи 1440-их година увео Јохан Гутенберг, на континенту није постојало масовно тржиште за научне расправе, као што је то био случај са религијским књигама. Штампарство је одлучујуће променило начин на који се научно знање стварало, као и начин на који се ширило. Учењаци у различитим земљама сада су сви проучавали исте математичке и научне дијаграме и илустрације и читали исте текстове одређеног аутора. Штампарство је учинило научне књиге шире доступним, омогућавајући истраживачима да слободно консултују античке текстове и да упоређују сопствена запажања са запажањима других учењака.„Штампање је омогућило Брахеу да прегледа широк спектар публикација (било их је преко стотину о комети из 1577. године, иако су многе биле само астролошка предвиђања) и да докаже да су четири најбоља посматрача произвела резултате компатибилне са његовим. То је такође осигурало да Брахеов нови систем буде брзо познат широм Европе, тако да су његови аргументи могли бити тестирани на новој из 1604. и на кометама из 1618. године. Штампарство је створило заједницу астронома који раде на заједничким проблемима заједничким методама и долазе до договорених решења.” Wootton, David. . Иако су грешке штампара још увек често резултирале ширењем нетачних података (на пример, у Галилејевом делу Sidereus Nuncius (Звездани гласник), објављеном у Венецији 1610. године, његове телескопске слике лунарне површине грешком су се појавиле наопако), развој угравираних металних плоча омогућио је да тачне визуелне информације постану трајне, што је била промена у односу на раније периоде када су дрворезне илустрације пропадале због вишеструке употребе. Способност приступа претходним научним истраживањима значила је да истраживачи нису морали увек да крећу од нуле у осмишљавању сопствених података са посматрања. Због штампарства, наука је постала стандардизована на начин који је био незамислив пре штампарске машине.

Птолемеј није у праву

Откриће Новог света било је земљотрес за европске интелектуалце. Конкретно, довело је у питање интелектуални ауторитет Птолемеја, чија су класична дела служила као неоспорни темељ и географије и астрономије више од једног миленијума. Јавно и неспорно постојање Америка — огромне копнене масе коју Птолемеј никада није ни замислио — доказало је да је барем део античког знања био, у најбољем случају, непотпун.

Хришћанство

У делу Наука и модерни свет, Алфред Норт Вајтхед је тврдио да је модерна наука наследила „веру” у моћ људског разума од средњовековних схоластичара. Други учењаци су приметили директну везу између „одређених аспеката традиционалног хришћанства” и успона науке. На пример, историчар Питер Харисон тврди да је хришћанство допринело успону Научне револуције јер су многе њене кључне личности имале дубоко укорењена религиозна уверења и веровале су „да су поборници науке која је компатибилнија са хришћанством од средњовековних идеја о свету природе које су заменили”.„...историчарима науке одавно је познато да су религиозни фактори одиграли значајно позитивну улогу у појави и опстанку модерне науке на Западу. Не само да су многе од кључних личности у успону науке били појединци са искреним верским убеђењима, већ су нови приступи природи које су они покренули на различите начине били подржани религијским претпоставкама. ... Ипак, многе водеће личности научне револуције замишљале су себе као поборнике науке која је била више у складу са хришћанством од средњовековних идеја о свету природе које су они заменили.” У Пореклу модерне науке, Батерфилд је приметио да су „хришћани помогли циљу модерног рационализма својом љубоморном одлучношћу да из света очисте сва чуда и магију осим сопствене”.}. Кеплер је можда довео ову логику до крајње границе са религиозним жаром за математичким поретком и универзумом толико аутономним да је ефективно забранио Богу било какво даље мешање у Његово сопствено дело.„То је био готово мистичан нагон и религиозна преокупација која је навела човека попут Кеплера да сведе универзум на механички закон како би показао да је Бог био доследан и разуман - да није оставио ствари на милост и немилост чак ни сопственом хиру.” Butterfield, Herbert. }.