мини|300п|Svetozar Brkić Svetozar Brkić (14. mart 1916 — 18. novembar 1993) bio je srpski pesnik, pripovedač, esejist, prevodilac i profesor. Rođen je u Obrovcu na Zrmanji. Gimnaziju je završio u Beogradu u 4. muškoj gimnaziji, a anglistiku u Beogradu i Bristolu. Kao srednjoškolski profesor radio je u Čačku, Splitu i Beogradu, i na univerzitetima u Beogradu, Novom Sadu i Skoplju.
Biografija
Svetozar Brkić (14. mart 1916) rođen je u Obrovcu , tada pod Italijom. Otac Steva, trgovac, i majka Milica (rođ. Kovačević) kojima je on bio peto dete, su po predačkom predanju u 15. veku izbegli sa Kosova. Uticajem susreta dvaju kultura (italijanske i slovenske) i dvaju vera, Sveta dolazi u dodir, pored srpske epike, sa stihovima Dantea, Leopardija, Puškina i Ljermontova.
Sa 12 godina, posle bankrotstva oca, dolazi u Beograd gde maturira 1934. godine u 4. muškoj gimnaziji. Profesori su mu bili, između ostalih, Momčilo Nastasijević, Miloš Crnjanski i D. Matić.
Na beogradskom Filozofskom fakultetu studira anglistiku. U toku studija, kao stipendista, boravi na Univerzitetu u Bristolu gde, pored predavanja engleske književnosti, pohađa kurseve iz istorije umetnosti i muzike i studira slikarstvo na tamošnjoj akademiji.
Po diplomiranju 1939. godine biva raspoređen u Čačansku gimnaziju gde predaje italijanski jezik.
Posle kapitulacije je otpušten zbog brata Dušana koji je bio komunista. Pred opasnošću od hapšenja, kao trećezonac, prebegava u tada italijanski Split. U tamošnjoj gimnaziji predaje latinski do trenutka kad odbija da položi zakletvu italijanskom kralju, 1942. godine.
Odlazi u partizane (1943) i zbog znanja stranih jezika biva priljučen vrhovnom štabu kao prevodilac. U istom svojstvu prisustvuje Mirovnoj konferenciji u Parizu (1946).
Posle rata posvećuje se profesorskom pozivu, predaje engleski jezik i knjževnost. Njegovu profesionalnu karijeru pratila je senka njegovog brata, Dušana, koji je ušao u sukob sa Vladimirom Bakarićem „zbog zapostavljanja Srba u Hrvatskoj“ i javnog istupanja protiv otkupa i koji je „poslat na Goli otok kao imformbirovac“. Biva pod prismotrom, otpušten i osujećen u napredovanju.
Do otpuštanja (1953) radi na beogradskom Filozofskom fakultetu. Potom je dve godine profesor u 2. muškoj gimnaziji. Na poziv odlazi na novo osnovanu katedru u Novom Sadu gde predaje angloameričku književnost. Posle osporenog izbora u više zvanje prelazi u Beograd na Višu pedagošku školu (1963), a po ukidanju katedre za engleski zapošljava se na Fakultetu u Skoplju gde je i penzionisan 1981. godine.
Pored pedagoškog rada piše, prevodi, drži javna predavanja i sarađuje sa dramskim programom radio Beograda. Urednik je Letopisa Matice srpske (1961—1965).
Preko pedeset godina životna saputnica i saradnica bila mu je Zdenka (rođena Boić), germanista, prevodilac i profesor. Njihova ćerka je dr. Lasta, udata Đapović, etnolog-antropolaog.
Skrhan događanjima devedesetih godina i stradanjima ljudi rodnog kraja, umire u Beogradu 18. novembra 1993. godine.
Dela
Poetski svet Brkića je „lirsko-metafizičkog usmerenja stvaran u krilu srpskog modernizma“ donekle oslonjenog na Nastasijevića, ali sopstvenog, originalnog izraza. Prebirući po dubinskim slojevima jezika, istorije i sopstvenih osećanja, u težnji da što preciznije „izrazi suštinu svog doživljaja“, njegove pesme bivaju hermetične, teške pri prvom čitanju“. Negujući kult individualizma „pisao je govoreći iz sebe i kazujući sebe“, svoja osećanja osamljenosti, duboke religioznosti, ali i ushićenja lepotom.
Pripovetke koje je napisao, nastajale su u različitim vremenima. U njma se on bavi, umetnički i moderno, „temama koje nisu česte u našoj književnost“ i oslikava jedan „samosvojan uvid u svet“. Njegova „veština pripovedanja jeste jedan kvalitet po sebi“. Osmišljenim izborom detalja „precizno upućuje na motivaciju postupaka svojih junaka“. S. Brkić „dobro vlada fantastikom i vešto u svoju prozu unosi satirične žaoke“. Trudi se da razume i opiše „čoveka XX veka raspetog između instinkta i razuma, između bića i društva, prolaznosti i istorije“.
U svojim esejima se bavio srpskom i angloameričkom knjževnošću, komparatistikom, kao i raznovrsnim temama iz više oblasti. Ukorenjen u sopstvenoj kulturi i jeziku bio je otvoren i za stvaralaštvo duha u kulturama vremenski i prostorno veoma udaljenim. On stvaraoce i njihova dela – s jedne strane smešta u društveno-istorijski kontekst a – s druge strane ukazuje na bezvremenu „vrednost lepote misli i duhovnosti kao nečeg univerzalnog“, prevashodno iskazanog rečju ali i likovnošću i muzikom. „Originalnost i inventivnost Brkićevih viđenja, lišenih polemičnosti, unele su kvalitet, svežinu i duhovne ozarenosti u srpsku eseistiku.“
Inspiraciju za svoje pesme, pripovetke i eseje, pored literature, Brkić je nalazio u druženju sa intelektualciima, umetnicima, raznovrsnim naučnicima i običnim ljudima. Prijateljevao je sa knjževnicima Vladetom Jerotićem, Radomirom Prodanovićem, Miodragom Pavlovićem, Vaskom Popom, Vidom Marković, kompozitorima Josipom Kalčićem, Ljubicom Marić kao i sa skulptorima i slikarima Olgom Jevrić, Milanom Stanisavljevićem, Ljubom Rajčevićem, Leonidom Šejkom i drugima.
Veliki značaj za srpsku kulturu imao je Brkićev integralni prevod drevnih kineskih filozofa, uz uvod i komentare, “Konfučije Laoce i Čuangce – izabranni spisi”. Prevod je nastao posle dugogodišnjih upoređivanja prevoda na raznoevropske jezike i proučavanja ideograma. Izbor spisa je sačinjen sa namerom da “sadrži ono što je bitno za ulaženje u kinesku misao i za ulaženje u način njihovog mišlenja”. Izlaženje ove knjige u Beogradu 1964. god. ne samo da je probudilo interes za istočnjačku filozofiju već je podstaklo i stručno proučavanje kineske kulture i jezika.
U saradnji sa Miodragom Pavlovićem S. Brkić je priredio “Antologiju savremene engleske poezije” (1954), period 1900-1950, da bi kasnije, 1975, obuhvatila i pesništvo do 1973. god. U obimnom predgovoru – studiji (110 str.) Brkić je ukazao na “nove struje u engleskoj poeziji odražene u jeziku i strukturi pesama”. Nadahnuto je analizirao svakog pesnika ponaosob sagledavajući sličnosti i razlike među njima.
Veliki prevodilački opus S. Brkića tadašnjih najznačajnijih romanopisaca kao što su Fokner, Hemingvej, H.Džejms kao i pesnika Jejts, D. Tomas, T.S- Eliot i dr. pružila je srpskoj javnosti uvid u savremena angloamerička književna kretanja.
Pored književnog, prevodilačkog i pedagoškog rada S. Brkić je učestvovao na naučnim skupovima. Održao je niz javnih predavanja kako na knjževnim tribinama, tako i na radiju i televiziji.
Zbirke pesama Iskušenje svetlostiIskušenje svetlosti: Sam; I rečju bih sebe u pokret; Rano kazivanje Tihog; Onima koji vole zvezde; Prerodni san: O, neka reč bude ćutanje; Golub izmirenja – Sećanje je obeležavanje..., Podnosimo sećanje, Primamo sećanje, Prihvatamo sećanje, Zvono – Ono što ne postoji merimo sobom, I razmak je tu, Prigni glavu i oslušni u blagosti, Brzina i kretanje su samo u vremenu, I reč, Niti prokletstvo ni blagoslov; Smeli; Vrata; Pobeda; Sastanak; Elegična pesma; Mladost i starost; Ljubavna pesma bez kraja; Picco i o divertimento; Saloma; U početku beše...;Na skicu za spomenik palim; Živi spomenik: Pripreme; Praznini; Marijia; Na kotaču; Avramov trenutak; Lazar (1) Lazar (2); Priziv; Porazu; Vrač i car/triptih/; Iskupljenje od slike; Iskušenje svetlosti. (Beograd 1971) i Pod vizantijskim nebomPod vizantijskim nebom: Zagledan: Neznano ko smo; Javljanje; Opsena; Okrenuv se meni; Smrt svaka; Iza zalaska prostora; Nebeski spomenik; Na ekranu, na monitoru; Različiti su putevi; Neznano kako; Posredniku; Iza; Mala Ana i ja; Stalni je čas; Stvaranje oka; Mesec i zmijac; Sunce i riba; Pesma oslepelih; Posleniku; On (Mladen); Vest; Karpoš Kratovski; Pesme iz ruševina; Na Kalemegdanu; Pregršt haiku pesama; Tri telefonska razgovora; Koji jesi – prevelik si; Koji jesi - ne u razgovoru; Koji jesi – snaga; Koji jesi – na smrknutoj pučini; Koji jesi – providnost; Koji tragove briše; Koji glača zrcala; Koji od sebe ide; Koji jest pećina nade; Koji jest – tuga nad potopom; Koji jest – međa; Koji jest gutač vremena; Koji jest – u oštećenoj probodenoj materi; Koji jest – u ozarenoj noći; Koji jest – koji tregove briše; Kratak je dah; Pred jutro; Poselo žreca; Na stepeništu; Ludama; Glas za sumrak; Reči za povratak; Na veliki petak; Aja-Sofija; Elegična pesma za Vaska. (Novi Sad 1994).
Sa engleskog je prevodio poeziju Šekspira, V. B. Jejtsa, T. S. Eliota, E. Sitvel, R. Grejvsa, V. H. Odna, S. Spendera, L. Meknisa , D. Gaskojna, Dž. Barkera, D. Tomasa i drugih. Sa Miodragom Pavlovićem priredio je Antologiju savremene engleske poezije 1900-1950 (u drugom izdanju dopunjenu i proširenu do 1973), za koju je napisao iscrpan predgovor. Od prozaista je prevodio H. Džejmsa, Foknera, Hemingveja, L. Hjuza i druge; više dramatičara, među kojima Jejtsa, Eliota i Beketa; eseistiku Eliota, H. Rida, A. Strindberga, R. Tagore, Laoceove, Konfučijeve i Čuanceove spise itd. Sa italijanskog je preveo Danteov Novi život i više Mikelanđelovih soneta, a sa novogrčkog pesme K. Kavafisa, Seferisa i O. Elitisa. Uz ove prevode objavio je i više radova o pojedinim piscima i njihovom delu, a u rukopisu ostavio više prevedenih komada iz savremene dramske knjževnosti, izvođenih na radiju.
Zbirke pripovedaka I nad klicom taban I nad klicom taban: Ukop; Čupavac na selu; Tamara Komarovska; I nad klicom; Trešnja; Lelujanje svitaca.(Beograd 1974) i Odsutnost Odsutnost: Zrno ikre; Oglas; Vrata u kamenom zidu; Osveta, ili Ilija Mutibara; Izgubljena legitimacija; Paučina; San obične žene; Odsutnost; Gospođa s koferima; Vladan Georgijević; Jedno popodne i veče mladog Borana; Prva priča iz kanjona; Druga priča iz kanjona; Dolazak harfiste; Kao kroz staklo u zagonetki.(Beograd 2000).
Knjige eseja: Srpskohrvatsko – engleski rečnik (sa B. Momčilovićem), BIGZ, Beograd 1980,1990,1993,1995,2001. O jednom prevodu Laze Kostića i oko njega, Letopis Matice srpske /dalje MS/ avg-sept. 1960, N. Sad, s.134-154 Naš humor i naši o humoru, u „Urnebesniku Vaska Pope“, Delo dec. 1960, Beograd, s.1353-1364 Sećanje na Siba Milinčića, „Reči na delu“, Zbornik 76 pisaca od 1941-1961, (priredio Ž. Stojković) III tom, Savez književnika Jugoslavije, Beograd 1961. s.885-888 i Radomir Prodanović, isto s.1021-1023 Vilijem Fokner 1897-1962, Letopis MS avg-sept. 1962, N. Sad, s 231-238 Stojan Trumić - članak za katalog izložbe – 1964. Oko 80 odrednica za „Malu enciklopediju Prosvete“ (Književnost afričkih naroda na engleskom jeziku) Prosveta, Beograd 1964. Stiven Stepančev i njegova pesnička sredina, Letopis MS sept. 1972, N.Sad, s.247-254 Put ka Milanu (o naivnom skulptoru Milanu Stanisavljeviću), Letopis MS jul-avg. !975, N.Sad, s.30-46 Reske i duboko potresne pesme, Politika 12. jan. 1978, Beograd Oko jednog mogućeg načina prevođenja Miltonovog „Izgubljenog raja“ na srpskohrvatski, Zbornik radova IV beogradskih prevodilačkih susreta 1978, Beograd 1980, s.95-102 Uz slike Stanka Novaka (članak za katalog) 29. 9,1982, s.1-4 Romani Sinklera Lujsa u izdanju predratnog Nolita, Anali Filološkog fakulteta, knj. 15, Beograd 1983, s. 25-33 Dragiša Stanisavljević, (katalog) Etnografski muzej, Beograd 1991, s.1-3 Vasko Popa, tekst za londonski Independent Akumen Magazine, 1991. Slika suštastva, Istočnik, proleće 1992. Beograd, s.49-53; isto u Gradina 7,8,9, 1993, s.18-21 Nešto o ispovednoj poeziji s posebnim osvrtom na pesme Blaže Koneskog, Godišten zbornik Filološkog fakulteta, Skopje 1994.