Председник Аустрије ( - Федерални предсједник Републике Аустрије) је шеф државе Аустријске Републике. Иако му је уставом теоријски повјерена велика моћ, у пракси је предсједник углавном церемонијална и симболичка фигура. Предсједник се бира сваких шест година општим правом гласа и може остати на дужности дванаест година. Председник је врховни извршни орган заједно са министрима, државним секретарима и члановима државних влада. Један од најважнијих председничких задатака је именовање канцелара и, по његовом савету, осталих чланова владе.

Предсједник у Аустрији је на првом мјесту по редосљеду првенства, и изнад је предсједника Националног вијећа као и канцелара. Предсједниково радно мјесто налази се у крилу Леополдине у Хофбуршкој царској палати у Бечу.

Канцеларија председника створена је уставом 1. октобра 1920. године. Према уставном амандману из 1929. године, предсједника директно бира народ. Ипак, реизбор председника Вилхелма Микласа 1931. године извршила је Федерална скупштина. Миклас је остао у диктаторској федералној држави све до своје оставке 1938. године. Чак је и Карл Ренер и изабран од стране Федералне скупштине 20. децембра 1945. године. Тек 1951. године Теодор Кернер је постао први предсједник који је изабран од стране народа.

Многи предсједници су стекли огромну популарност док су били на власти, а ниједан предсједник никада није изгубио мандат на реизбору, иако се Курт Валдхајм није кандидовао за други мандат. Пет предсједника је умрло док су били на власти. Од 2004. до 2016. године канцеларију је окупирао социјалдемократ Хајнц Фишер. Од увођења популарног гласања у 1951, само чланови и кандидати из Социјалдемократске партије и Народне странке били су бирани за предсjедника, све до избора тренутног предсједника Алекандер ван дер Беллен 2016. којег су подржали Зелени.

Историја Прије распада мултинационалне аустроугарске монархије пред крај Првог свјетског рата, оно што је сада Република Аустрија било је дио монархије са царем који је представљао и шефа државе као и извршну власт. Царство је приметно почело да се распада крајем 1917. године и распало се у неколико независних држава током наредне године.

Од 21. октобра 1918. године, парламентарци Царског савета који су представљали етнички њемачке провинције царства формирали су Привремену националну скупштину за своју државу и именовали лидера партије ветерана Карла Зајца као једног од тројице председавајућих (21. октобар 1918 - 16. фебруар 1919). Као пресједавајући, он је постао де факто члан Државног савета (Deutschösterreichischer Staatsrat). Државни савет је 12. новембра 1918. године колективно преузео функције шефа државе према резолуцији Народне скупштине.

Дана 11. новембра, цар Карло I објавио је: "Одричем се сваког учешћа у државној управи. Исто тако, ослободио сам чланове аустријске владе из њихових служби." Сутрадан је парламент прогласио Републику Њемачку-Аустрију. Председници скупштина (Зајц, Франц Дингхофер и Јохан Непомук Хаузер) наставили су да обављају дужности шефа државе до 4. марта 1919. године, када је конститутивна Народна скупштина колективно преузела ове функције. Зајц (5. март 1919. - 10. новембар 1920) је био једини председник Уставотворне народне скупштине.

Карл Зајц је обављао дужности шефа државе у складу са законом од 1. октобра 1920. године, који је те дужности пренио на "бившег предсједника Уставотворне народне скупштине" за период од 10. новембра 1920. до дана инаугурације првог предсједника (9. децембар 1920). Будући да Аустрија није довршила своју одлуку да се структурира као федерација прије формалног проглашења Устава Аустрије 1. октобра 1920. године, представљање Саица као предсједника било би нетачно. Аустријски први прави Bundespräsident био је Михаел Хаиниш, непосредни наследник Карла Зајца. У сродној напомени, многи популарни извори наводе неки мање или више случајне датуме између октобра 1918. и марта 1919. као почетак Зајцовог мандата. Док је већина њих само обмањујућа, други су очигледно погрешни: иако је Зајц именован за предсједника Уставотворне народне скупштине у октобру 1918. године, било би немогуће да он служи као Bundespräsident, будући да република није била чак ни проглашена тада.

Устав је првобитно дефинисао Аустрију као парламентарну републику. Првобитно устав је био радикално парламентарног карактера. Дводомни парламент, који се звао Федерална скупштина, не само да је имао законодавну власт, већ и добар дио извршне власти. Владу је именовало Национално вијеће а не председник, а чланови Националног вијећа су бирани од стране оба дома Федералне скупштине, а не људи. Мандат председника био је четири, а не шест година. Председник је одговарао Федералној скупштини и није имао овлашћења да распусти Национално вијеће. Чак није имао много стварног утицаја ни на именовање судија Уставног суда, председник је био ограничен на готово искључиво церемонијалну улогу.

Улога и природа председника резултат су компромиса постигнутог током израде устава. Социјалдемократима би било драже да предсједник Националног вијећа служи као шеф државе, док су Хришћански социјалисти жељели предсједника са извршним овлаштењима сличним онима предсједника Њемачке. На крају, творци су донијели компромис - док је одвојено предсједавање било створено у складу са жељама Хришћанских социјалиста, његова улога била је готово у потпуности церемонијална како би смирила Социјалдемократе. У складу с тим уставним оквиром, Михаел Хајниш и Вилхелм Миклас су преузели функцију 9. децембра 1920. и 10. децембра 1928. године.

Међутим, парламентарни систем прописан уставом био је веома непопуларан, с обзиром на то да се ауторитарни покрет Хајмвер развијао током 1920-их. Хајмвер је био за систем који даје више овлашћења председнику. Дана 7. децембра 1929. године, под све већим притиском Хајмвера, устав је измијењен и допуњен како би се предсједнику пружила опсежна извршна и законодавна власт коју он формално још увијек има. Такође се тражило да се мандат добија гласањем народа на изборима на период од шест година. Први избори заказани су за 1934. годину. Међутим, због растуће светске финансијске кризе, све стране су се сложиле да суспендују изборе и да Миклас буде поново изабран од стране парламента.

Међутим, само три године касније, Отаџбински фронт - савез Хајмвера и Хришћанске социјалне партије - потпуно је срушио аустријски парламентаризам, формално укинувши устав 1. маја 1934. године. Иако је сада Аустрија била диктатура, моћ је била концентрисана у рукама канцелара, а не на страни председника. Вилхелму Микласу су одузета овлаштења која је стекао 1929. године, али се он ипак сложили да дјелује као фигура институционалног континуитета. Међутим, он није био потпуно немоћан - током кризе у Аншлусу, пружио је неке од најтврђих отпора нацистичким захтјевима. Он је технички остао на функцији до 13. марта 1938, дана када је Аустрија припојена нацистичкој Немачкој и на тај начин изгубила суверенитет.

Када се Аустрија 27. априла 1945. поново успоставила као независна држава, вође партија које су формирале привремену владу одлучиле су да не стварају нови устав, већ су се вратили на онај из 1920. године, измењен 1929. године. Иако је та ревизија у том тренутку још увијек била помало контроверзна, она је била дио најновијег уставног оквира Аустрије, дајући јој барем неки пријеко потребан облик демократског легитимитета, а политичке странке су се бојале да би дуге расправе могле довести до тога да Црвена армија која је тада контролисала Беч, да преузме власт. Устав који је тако поново ступио на снагу 1. маја још увијек је укључивао одредбу којом се позива на предсједника који се бира народним изборима. Међутим, након избора у новембру 1945. године, Народна скупштина је привремено обуставила ову одредбу и од 20. децембра поставила Карла Ренера за предсједника Аустрије. Чини се да је ова суспензија мотивисана углавном недостатком новца: ниједан покушај није био учињен да би се то продужило, а бенигни седамдесетогодишњи Ренер био је ионако универзално поштован привремени шеф државе. Почевши од избора из 1951. године Ренеровог наследника Теодора Кернера, сви председници су заправо изабрани од стране народа.

Избори Предсједник Аустрије се бира народним изборима на шест година и ограничен је на два узастопна мандата. Гласање је отворено за све особе које имају право гласа на опћим парламентарним изборима, што у пракси значи да је право гласа универзално за све аустријске држављане старије од шеснаест година који нису осуђени на затворску казну у трајању од вишедужем од једне године. (Чак и тако, они добијају право гласа шест мјесеци након њиховог пуштања из затвора.)

До 1. октобра 2011. године, са изузетком чланова владајућих или бивших владајућих династичких породица (мјера предострожности против монархистичке субверзије, и првенствено намијењене члановима династије Хабсбург), свако ко има право гласа на изборима за Национално вијеће има најмање 35 година старости, има право на функцију предсједника. Изузетак владајућих или некада владајућих династија укинут је у међувремену у оквиру Wahlrechtsänderungsgesetz 2011 (Измјена закона о праву на гласање 2011) на иницијативу Улриха Хабсбурга-Лотрингена.

Предсједник се бира по систему два круга. То значи да ако ниједан кандидат не добије апсолутну већину (тј. више од 50%) гласова у првом кругу, онда се гласање понавља са гласачким листићим на којим могу да стоје само два кандидата који су добили највећи број гласова у првом кругу. Међутим, устав такође предвиђа да група која именује једног од ова два кандидата може умјесто тога да именује алтернативног кандидата у другом кругу. Ако на председничким изборима има само један кандидат, онда се бирачком тијелу даје могућност да прихвати или одбаци кандидата на референдуму.

Док је на функцији предсједник не може припадати изабраном тијелу или имати било коју другу позицију.

Заклетва Чланом 62 аустријског Устава прописано је да предсједник мора донијети сљедећу заклетву или потврђивање дужности у присуству Федералне скупштине (иако је допуштено додавање вјерске изјаве):

Последњи избори   •   д   Сумирање резултата председничких избора у Аустрији за 2016. годину Кандидати (чланство у странци) Први круг Други круг (поништен) Други круг (поновљени) Гласова % Гласова % Гласова % Норберт Хофер (Аустријска странка слободе) 1,499,971 35.1 2,220,654 49.7 2,124,661 46.2 Александар Ван дер Белен (Зелени) 913,218 21.3 2,251,517 50.3 2,472,892 53.8 Ирмгард Грис (независни) 810,641 18.9 Рудолф Хундсторфер (Социјалдемократска партија Аустрије) 482,790 11.3 Андреас Кол (Аустријска народна странка) 475,767 11.1 Рихард Лугнер ( независни) 96,783 2.3 Важећи гласови 4,279,170 97.9 4,472,171 96.4 4,597,553 96.8 Неважећи гласови 92,655 2.1 164,875 3.6 151,851 3.2 Укупно гласова 4,371,825 68.5 4,637,046 72.7 4,749,404 74.2 Бирачи са правом гласа 6,382,507 6,382,507 6,399,572 Извор: Bundesministerium für Inneres

Законитост аката

Основе Акти предсједника се називају резолуцијама. Већина њих захтева контра потписивање. Док се такозвани сертификати о именовању издају приликом именовања нове владе, отпуштање владе не захтијева писмену форму, већ само мора бити речено особама на које се односи. Влада се стога може одбацити и против своје воље.

Савети и контра-потписивање Иако устав даје предсједнику велику моћ, његови акти везани су за приједлоге и контра-потписивање, ако Устав не каже другачије. То значи да предсједник може постати активан само по савјету владе (или министра). Поред тога, већина поступака предсједника је ваљана само ако су потписани од стране канцелара или одговорног министра. То знатно умањује могућности предсједника да дјелује сам.

То, међутим, значи и да предсједник не мора прихватити ни приједлог владе. Могао би чак замијенити канцелара, примити такве приједлоге по жељи и распустити Национални савјет прије него што може покренути гласање о неповјерењу новом канцелару. До сада - иако то не би било неуставно - то никада није учињено из политичких разлога.