Литванско–совјетски рат или Литванско-бољшевички рат () одиграо се између нове независне Литваније и прото-Совјетског Савеза (Руска СФСР и Литванско–Белоруска ССР) након завршетка Првог светског рата. Био је део велике Совјетске офанзиве на западу 1918.-1919. Офанзива је уследила након повлачења немачких трупа са циљем да се Балтичке државе и Пољска прикључе Совјетском Савезу и донесу победу у Немачкој револуцији. Совјетска Русија и друге Совјетске Социјалистичке Републике биле су дејуре независне целине, али су биле дефакто у заједници, док се нису званично ујединиле у Совјетски Савез 1922. године.
Крајем децембра 1918. совјетске снаге су стигле до литванских граница. Без великог отпора, заузимали су један град за другим и крајем јануара 1919. контролисали око две трећине литванске територије. У фебруару су совјетски напредак зауставили литвански и немачки добровољци, који су спречили Совјете да освоје Каунас, привремену престоницу Литваније. Од априла 1919. године рат у Литванији се одвијао паралелно са Пољско-совјетским ратом. Пољска је имала територијалне претензије над Литванијом, посебно у Вилњуском региону, и ове тензије су кулминирале у Пољско-литвански рат. Историчар Норман Дејвис описује дешавања: "Немачка војска је подржавала литванске националисте, Совјети су подржавали литванске комунисте, а Пољска војска се борила против њих." Средином маја Литванска војска, којом је командовао генерал Силвестрас Жукаускас, започела је офанзиву против Совјета на североистоку Литваније. До средине јуна Литванци су стигли до летонске границе и потиснули су Совјете у брдовито подручје са пуно језера у близини Зарасаја, где су се Совјети држали све до краја августа 1919. Совјети и Литванци, раздвојени Западном Двином, одржавали су линију фронта све до битке код Даугавпилса у јануару 1920. године. Почетком септембра 1919. Совјети су понудили да преговарају о мировном споразуму, али разговори су почели тек у мају 1920. Совјетско-литвански мировни споразум је потписан 12. јула 1920. године. Совјетски Савез је у потпуности признао независну Литванску Републику.
Позадина сукоба thumb|300px| Бољшевичке снаге напредују након повлачења немачких трупа (црвене стрелице). Црвена линија показује Совјетски фронт у јануару 1919. Литванија је постала део Руске Империје након коначне Поделе Пољске у 1795. години. Током Првог светског рата Литванију је окупирала Немачка и прогласила је за територију под управом Главнокомандујућег свих немачких оружаних снага на истоку, () или скраћено Обер Ост. Литвански савет је16. фебруара 1918. прогласио независност и од Немачке и од Русије. Три недеље касније, бољшевици, оптерећени Руским грађанским ратом, затражили су мир са Централним силама и потписали неповољни Брест-литовски мир. Они су се одрекли руских захтева према Финској, Естонији, Летонији, Украјини, Литванији и Пољској. Међутим, Литванцима је била дозвољена само минимална аутономија и нису могли успоставити дефакто независност. То се променило када је Немачка изгубила рат и потписала Компјењско примирје 11. новембра 1918. године. Литванија је убрзо почела да организује основне институције и основала своју прву владу коју је предводио Аугустинас Волдемарас.
Влада Совјетске Русије се 13. новембра 1918. одрекла Брест-литовског споразума, који је гарантовао независност Литваније. Бољшевичка Западна армија је пратила повлачење немачких трупа одржавајући дистанцу од 10 до 15 км између њихових војски. Деморализовани Немци су често остављали драгоцено наоружање и другу опрему Совјетима. Совјети су покушали да прошире глобалну пролетерску револуцију и покушали да оснују совјетске републике у региону. Видели су балтичке државе као баријеру или мост ка западној Европи, где су се могли придружити Немачкој и Мађарској револуцији. Крајем децембра 1918. године, бољшевичке снаге су продрле у источну Литванију.
Супростављене стране
Литванска влада Аугустинас Волдемарас, први премијер Литваније, није сматрао да је формирање војске приоритет и заговарао је политику литванске неутралности. Он је веровао да ће немачки плаћеници штитити Литванију све до предстојеће Париске мировне конференције која би могла успоставити мир. Становници су организовали локалне јединице за самоодбрану да се бране од Немаца који су се повлачили. Први закони везани за војску нису издати до 23. новембра. Неки Литванци, који су служили у Руској војсци током Светског рата, вратили су се у Литванију и почели да организују батаљоне у Каунасу, Гродну, Алитусу. Нису имали оружје, муницију и официре.
Крајем децембра, када су Бољшевици већ били у земљи, Литванија је остала без лидера. Аугустинас Волдемарас, Антанас Сметона, председник Савета Литваније, и Мартинас Ичас министар финансија, отишли су у Немачку да затраже финансијску помоћ. Генерал Кипријонас Кундратавичиус, заменик министра одбране, предложио је повлачење у Гродну и одбио да командује литванском одбраном. Први Кабинет министара поднео је оставку 26. децембра 1918. године. Миколас Слежевичиус је преузео дужност и организовао нову владу. 29. децембра је издао први масовни жалбени поступак на четири језика који је позивао добровољце за Литванску војску. Слежевичиусова влада усвојила је нову политику о земљишној реформи, која се може сажети у слогану "земља за оне који је обрађују". То је значило да ће се земљиште одузети од великих земљопоседника и прерасподелити прво добровољцима, а затим малим сељацима уз накнаду. Мобилизација официра објављена је тек 25. јануара, пријавило се око 400 људи.
Саксонски добровољци У Берлину су Сметона и Ичас потписали уговор о зајму са Немачком за 100 милиона марака. Новац се користио првенствено за изградњу и снабдевање војске. Они су даље преговарали о директној немачкој подршци у рату против Совјета. Члан 12. Компјењског примирја захтевао је од Немаца да заштите Литванију од могућих совјетских напада, али Немачка је такође била заинтересована за одржавање свог утицаја у региону и слабљење Русије. Прво су покушали да организују добровољце од војника 10. немачке армије који су се повлачили, под командом генерала Ериха фон Фалкенхајна. Међутим, војници су били уморни и деморализовани и хтели су се што пре вратити кући. Регрутовање се наставило у Немачкој, нарочито у Саксонији. Добровољци су плаћани 30 марака месечно плус 5 марака дневно и морали су се пријавити за период од најмање три месеца. Први саксонски добровољци стигли су у Каунас почетком јануара, али је доста њих проглашено неспособним за дужност и послато назад. До краја јануара, било је око 4.000 немачких добровољаца. Они нису били веома поуздани јер је Немачка револуција повећала популарност Спартакистичке лиге и Совјетских утицаја. Било је неколико покушаја државног удара против Литванске владе. Ови добровољци су били стационирани у Каунасу и око њега: Алитус, Јонава, Кедајњај, Бајсогала.
У почетку су били организовани у 46. саксонску добровољачку дивизију. Генерал Валтер фон Еберхард постао је командант дивизије 22. фебруара. У априлу – мају, немачке снаге су реорганизоване у Јужнолитванску добровољачку бригаду коју су чиниле три пуковније (18., 19. и 20.) и посебан батаљон у Расејњају. 18. пуковнија се борила заједно са Литванцима, 19. пуковнија је чувала подручје Каунаса и није учествовала у борбама, 20. пуковнија је била стационирана у Гродну, а затим у Кедајњају, одвојени батаљон се придружио Западноруској добровољачкој армији. Балтичка територијална армија, под командом генерала Ридигера фон дер Голца, организовала је државни удар против Летонске владе и заузела Ригу. 23. маја Париска мировна конференција је реаговала на ове догађаје и затражила је од Немачке да повуче своје трупе из Летоније и Литваније када локалне снаге буду спремне за самосталну одбрану. Последњи Саксонски добровољци напустили су Литванију средином јула.
Совјетска влада
8. децембра 1918, привремена револуционарна влада, којом је председавао Винцас Мицкевичиус-Капсукас, формирана је искључиво од чланова Комунистичке партије Литваније. 16. децембра 1918. године револуционарна влада прогласила је оснивање Литванске Социјалистичке Совјетске Републике. Између 31. децембра 1918. и 1. јануара 1919. године, немачки гарнизон се повукао из Вилњуса и предао власт локалном пољском одбору, упркос молби литванске администрације. Полицијске јединице за самоодбрану, састављене од локалних становника, назване Литванска и Белоруска самоодбрана, преузеле су њихове позиције. Литванска влада се повукла уКаунасу, привременој престоници Литваније. Совјети су заузели Вилњус 5. јануара 1919. године, након петодневне борбе са пољским паравојним четама на челу са генералом Владиславом Вејтком. Капсукас и његова влада допутовали су 7. марта у Вилњус из Даугавпилса 7. јануара. Литванска ССР је 27. фебруара припојена у Литванско-Белоруску ССР или Литбел.
На окупираној територији Совјети су створили револуционарне комитете и совјете на основу структура развијених у Русији. За разлику од других земаља, литванске комунистичке организације биле су младе и још нису развиле мрежу подршке локалним већима. Национализовали су комерцијалне институције и велика имања. Земљиште је требало да се користи за колективну пољопривреду, уместо да се прерасподељује малим пољопривредницима. Совјети су пропагирали интернационализам и атеизам у земљи верних католика и одлучних националиста. Совјете је подржала индустријска радничка класа, која је била премала у Литванији. Совјети су захтевали велике ратне доприносе од заробљених градова и села. На пример, Паневежис је морао да плати 1.000.000, Утена 200.000, а сељаци по 10 рубље. Таква политика отуђила је локално становништво и допринела поразу Совјета. На пример, у фебруару је Капсукас послао телеграм Москви тврдећи да би регрутовање локалних Литванаца у Црвену армију само охрабрило Литванце да се добровољно пријављују за литванску војску.
Совјетски напредак
Совјетски војни добици Совјетске трупе (око 18,000–20.000 војника) приближиле су се литванској територији 12. децембра 1918. године. Око 5.000 њих су били Литванци. Распоређене су три дивизије: Псковска дивизија (касније преименована у Литванску дивизију), Међународна дивизија (касније преименована у 2. Летонску стрелачку дивизију, укључивала је 39., 41., 47. и 60. пуковнију), а 17. дивизија (касније преименована у Западну дивизију, укључивала је 5. Вилњуску пуковнију). Дивизије нису имале заједничког војног команданта. Касније је из Русије послато више јединица. Совјети су такође регрутовали партизанске групе иза линија фронта. Совјетски војници су били слабо снабдевени и морали су да се издржавају тако што су захтевали храну, коње и одећу од локалног становништва. Литванија није могла пружити озбиљан отпор, јер се у то време њена војска састојала само од око 3.000 необучених добровољаца. Само локални партизани, наоружани оружјем стеченим од повучених Немаца, пружили су кратак отпор.
Црвена армија је заузела један град за другим: Зарасај и Швенчјонис (22. децембар), Утена (23. децембар), Рокишкис (27. децембар), Вилњус (5. јануар), Укмерге и Паневежис (9. јануар), Шјауљај (15. јануар), Телшјај (25. јануар). То је чинило око ⅔ литванске територије. Фронт се донекле стабилизовао када су совјетске снаге заустављене у близини реке Венте од летонских и немачких јединица (Балтичка територијална армија). Такође, Немци су успорили повлачење својих трупа након што је 12. јануара избио Спартакистички устанак. Јужна Литванија је била мало боље заштићена јер су се Немци повукли из Украјине преко Гродна. Да би се спречиле борбе између Немаца и Црвене армије, Совјети и Немци су 18. јануара потписали споразум. Споразум је одредио привремену линију разграничења која је пролазила кроз Даугај, Стаклишкес, и 10 км источно од пруге Кајшјадорис–Јонава–Кедајњај. То је онемогућило бољшевике да директно нападну Каунас, други по величини град у Литванији. Црвена армија је морала да окружи Каунас и напад изведе из Алитуса или Кедајњаја. Операција заузимања Каунаса почела је 7. фебруара.
Обилажење Каунаса thumb|300px|План совјетског обилажења и заузимања Каунаса