Историја Јевреја у Пољској сеже уназад преко 1000 година. Пољска је вековима била дом највеће и најзначајније јеврејске заједнице на свету. Пољска је била главни центар јеврејске културе, захваљујући дугом периоду законске верске толеранције и друштвене аутономије. Ово се завршило поделама Пољске које су почеле 1772. године након чега је дошло до дискриминације и прогона Јевреја на територијама које су припале Руском царству. Током Другог светског рата дошло је до готово потпуне геноцидне деструкције пољске јеврејске заједнице од стране нацистичке Немачке и њених сарадника, током немачке окупације Пољске у периоду 1939—1945, и холокауста који је уследио. Од пада комунизма у Пољској дошло је до јеврејског препорода, због кога се одржава годишњи Јеврејски фестивал културе; такође постоје нови студијски програми у пољским средњим школама и универзитетима, али и активан рад синагога — као што је синагога Нозик и Варшавски музеј историје пољских Јевреја.

Од оснивања Краљевине Пољске 1025. године до првих година пољско-литванских заједница које су створене 1569. године, Пољска је била најтолерантнија земља у Европи.. Quote: "Poland, at that time, was the most tolerant country in Europe." Also in. . Земља је постала уточиште за прогоњене и прогнане европске јеврејске заједнице и дом највеће јеврејске заједнице на свету у то време. Према неким изворима, око три четвртине светских Јевреја живело је у Пољској средином 16. века. Слабљењем Комонвелта и све већим верским сукобима (због протестантске реформације и католичке контрареформације), традиционална толеранција Пољске почела је да се смањује од 17. века па надаљеAlthough traditional narrative holds that as a consequence, the predicament of the Commonwealth’s Jewry worsened, declining to the level of other European countries by the end of the eighteenth century, recent scholarship by Gershon Hundert, Moshe Rosman, Edward Fram, and Magda Teter, suggest that the reality was much more complex. See for example, the following works, which discuss Jewish life and culture, as well as Jewish-Christian relations during that period: . . and . После поделе Пољске 1795. и уништења Пољске као суверене државе, пољски Јевреји нашли су се под влашћу сила које су учествовале у подели, Руског царства које је доносило све оштрије антисемитске законе, као и Аустроугарске и Краљевине Прусије (која је касније постала део Немачког царства). Ипак, док је Пољска поново стекла независност након Првог светског рата, она је била центар европског јеврејског света са једном од највећих јеврејских заједница на свету од преко 3 милиона Јевреја. Антисемитизам је био све већи проблем широм Европе у тим годинама, како од стране политичког естаблишмента тако и од опште популације.

Године 1939, на почетку Другог светског рата, Пољска је била подељена између нацистичке Немачке и Совјетског Савеза. Једна петина пољског становништва је страдала током Другог светског рата; 3.000.000 пољских Јевреја убијених у Холокаусту, који су чинили 90% пољских Јевреја, чинили су половину свих Пољака убијених током рата. Иако се Холокауст догодио углавном на територији Пољске под немачком окупацијом, њени грађани нису много сарађивали са нацистима. Сарадња појединих Пољака описана је као мања него у другим окупираним земљама. Статистика израелске комисије за ратне злочине показује да је мање од 0,1% Пољака сарађивало са нацистима. Ставови Пољака према немачким злочинима увелико су се разликовали, неки су ризиковали сопствени живот да би спасли Јевреје или су одбијали да их пријаве нацистима док су, с друге стране, неки били равнодушни или су их уцењивали Polish Center for Holocaust Research, а било је и оних који су учествовали у погромима над Јеврејима. Гледано по националности, Пољаци представљају највећи број људи који су спашавали Јевреје током ХолокаустаYad Vashem, The Holocaust Martyrs' and Heroes' Remembrance Authority, .

У послератном периоду, многи од 200.000 преживелих Јевреја регистрованих у Централном комитету пољских Јевреја (од којих је 136.000 стигло из Совјетског Савеза) напустили су Пољску и отишли за државу Израел, Северну Америку или Јужну Америку. Њихов одлазак убрзан је разарањем јеврејских институција, послератним насиљем и непријатељством Комунистичке партије, сукобом религија и приватних предузетништва. Већина преосталих Јевреја напустила је Пољску крајем 1968. као резултат „анти-ционистичке” кампање The American Jewish Committee research grant. После пада комунистичког режима 1989. године, положај пољских Јевреја се нормализовао и онима који су били пољски грађани пре Другог светског рата било је дозвољено да обнове пољско држављанство. Верске институције су оживљене, углавном кроз активности јеврејских фондација из Сједињених Држава. Процењује се да савремена пољска јеврејска заједница има између 10.000 и 20.000 чланова.

Рана историја до Златног доба: 966—1572.

Рана историја: 966—1385.

мини|десно|Дочек Јевреја у Пољској мини|Ослобађање словенских робова од јеврејских робовласника Први Јевреји су стигли на територију модерне Пољске у 10. веку. Путујући трговинским путевима који воде према истоку до Кијева и Бухаре, јеврејски трговци, познати као Раданити, прелазили су Шлеску. Један од њих, дипломата и трговац из маурског града Тортоса у шпанском Ал-Андалусу, познат по свом арапском имену, Ибрахим ибн Јакуб, био је први хроничар који је споменуо пољску државу којом је владао кнез Мјешко I Пјаст. У лето 965. године или 966. Јакуб је обавио трговачко и дипломатско путовање од родног Толеда у муслиманској Шпанији до Светог римског царства и словенских земаља . Прво стварно спомињање Јевреја у пољским хроникама појављује се у 11. веку. Чини се да су Јевреји тада живели у Гњезну, у то време главном граду пољског краљевства династије Пјаст. Међу првим Јеврејима који су стигли у Пољску (1097. или 1098) били су протерани из Прага. Прву сталну јеврејску заједницу помиње 1085. године јеврејски научник Јехуда ха-Кохен у граду Пшемисл.

Као и свуда у Средњој и Источној Европи, главна активност Јевреја у средњовековној Пољској била је трговина, укључујући извоз и увоз добара као што су платно, лан, крзно, кожа, восак, метални предмети и робови.

мини|лево|усправно|Средњовековни пољски новчић са хебрејским натписима

Прва велика јеврејска емиграција из западне Европе у Пољску догодила се у време Првог крсташког рата 1098. године. Под Болеславом III (1102—1139), Јевреји, охрабрени толерантним режимом овог владара, населили су се широм Пољске, укључујући и преко границе на литванској територији до Кијева. Болеслав III је препознао корисност Јевреја у развоју комерцијалних интереса своје земље. Јевреји су постали окосница пољске економије. Мјешко III Пјаст је ангажовао Јевреје у његовој ковници као гравере и техничаре, а ковани новац у том периоду чак носи и хебрејске ознаке. Јевреји су радили на комисији за ковнице других савремених пољских војвода, укључујући Казимира Праведног, Болеслава I Високог и Владислава III. Јевреји су уживали у миру и благостању у многим кнежевинама на које је земља тада била подељена; формирали су средњу класу у земљи у којој су се становништво састојало од земљопоседника и сељака, и били су кључни у промовисању комерцијалних интереса земље.

Други фактор за емигрирање Јевреја у Пољску била су Магдебуршка права, или Магдебуршко право, повеља дата Јеврејима, између осталог, која је посебно назначила права и привилегије за Јевреје који су долазили у Пољску. На пример, они су могли да дефинишу економске конкуренте и да успоставе монополе. Ово се учинило веома привлачним за јеврејске заједнице да се покрену и преселе у Пољску.

Толерантну ситуацију постепено је мењала римокатоличка црква с једне стране и суседне немачке државе с друге. Међутим, међу владајућим принчевима било је одређених заштитника јеврејских становника, који су сматрали да је присуство ових људи најпожељније што се тиче економског развоја земље. Истакнути међу таквим владарима био је Болеслав Побожни, војвода Велике Пољске. Уз сагласност класних представника и виших званичника, 1264. године издао је општу повељу о јеврејским слободама, Статут Калиса, који је свим Јеврејима дао слободу обожавања, трговине и путовања. Сличне привилегије додељене су шлеским Јеврејима од стране локалних принчева, великог војводе Хенрика IV Правог из Вроцлава 1273—90, Хенрија Глогова 1274. и 1299, Хенрија Легничког 1290—95 и Болка из Легнице и Вроцлава 1295.. Polish-jewish-heritage.org

мини|Казимир Велики дочекује Јевреје

Током следећих стотину година, Црква се залагала за прогон Јевреја док су их владари Пољске обично штитили. Чланови Парламента су сегрегирали Јевреје, наредили им да носе посебан амблем, забранили им да држе канцеларије где би им хришћани били подређени и забранили им да граде више од једне молитвене куће у сваком граду. Међутим, тим црквеним декретима била је потребна сарадња пољских кнезова за извршење, што генерално није било могуће, због профита која је јеврејска економска активност дала принчевима.

Године 1332, краљ Казимир III од Пољске (1303—1370) појачао је и проширио Болеславову стару повељу новим статутом. Под његовом владавином, таласи јеврејских имиграната су се кретали на исток ка Пољској и јеврејска насеља први пут се спомињу као постојећа у Лвову (1356), Сандомјежу (1367) и близу Кракова (1386). Казимир, који је према легенди имао јеврејску љубавницу по имену Естерка из Опочног , био је посебно пријатељски према Јеврејима, а његова владавина се сматра као доба великог просперитета за пољско јеврејство, а надимак су му дали његови савременици "Краљ кметова и Јевреја. " Он је давао тешке казне за скрнављење јеврејских гробља. Године 1348, забележена је прва оптужба против Јевреја у Пољској због крвних клевета, а 1367. године први погром се догодио у Познању. Међутим, у поређењу са немилосрдним уништавањем њихових религиозних припадника у Западној Европи, пољски Јевреји нису лоше пролазили па су чак и немачки Јевреји побегли у гостољубиве градове у Пољској.

1385—1505.