Марлен Дитрих (; Берлин, 27. децембар 1901 — Париз, 6. мај 1992) била је немачка и америчка глумица и певачица. Филмску каријеру почела је двадесетих година 20. века, да би за десет година постала једна од најцењенијих и најтраженијих глумица, као и најплаћенија кабаретска играчица на свету. Остварила је запажене улоге у филмовима Плави анђео, Жена за којом се чезне, Шангај експрес, Ђаво је жена и Плава Венера, као и у филму Мароко за који је била номинована за Оскара за најбољу главну глумицу.
Марлен је била веома интригантна жена. За њу се везују љубавне афере са Чарлијем Чаплином, Кирком Дагласом, Франком Синатром, Ернестом Хемингвејом, Гаријем Купером, Џоном Вејном, Ремарком и Хамфријем Богартом. Декларисала се као бисексуалка и привлачила огромну пажњу носећи мушко одело. Верује се да је била у вези са Едит Пијаф и Гретом Гарбо.
Дитрихова је прва Немица која је успела да постане звезда у Холивуду и доживела светску славу. Амерички филмски институт је прогласио за једну од највећих филмских звезда свих времена.
Детињство и период пре глуме Марлен Дитрих је рођена као Марија Магдалена Дитрих, 27. децембра 1901. године у берлинском кварту Шенебергу. Била је друга кћерка краљевског полицијског поручника Луиса Ериха Ота Дитриха и Јозефине Вилхелмине Елизабет (рођене Фелсинг). Породица је имала још једну, годину дана старију кћерку по имену Елизабет. Могуће је да је она, заједно са својим мужем, у току Другог светског рата водила биоскоп који су углавном посећивали чланови СС-трупа, па је Марлен касније често негирала постојање своје сестре. Након смрти оца 1907. године њена мајка се удала за поручника Едуарда фон Лоша, који је касније погинуо у Првом светском рату.
Марлен је учила да свира виолину и 1918. године почела је да студира виолину у Вајмару. Године 1921, наставила је студије у Берлину, али морала је да их напусти због тендонитиса. Међутим, после аудиције у Немачком позоришту ангажовао ју је познати позоришни редитељ, Макс Рајнхард.
Каријера Филмска каријера Рана светска слава Марлен Дитрих је своје прве наступе имала почетком двадесетих, као хористкиња у представама Макса Рајнхарда. Пошто јој је повремено додељивао мале споредне улоге, њен таленат уопште није био запажен годинама. Марлен је незнатну популарност стекла позоришним представама Укроћена горопад, Пандорина кутија, Две кравате... Прву велику филмску улогу имала је 1922, у филму -{So sind die Männer}-, али ни она је није прославила. На снимању филма -{Tragödie der Liebe}- упознала је Рудолфа Зибера, асистента извршног продуцента, свог будућег мужа. До краја двадесетих играла је у мањим филмовима Кафе Електрик и Љубим руку, мадам, да би је 1929. године редитељ Јозеф фон Штернберг, који је био у потрази за главном глумицом за први немачки тон-филм, Плави анђео (), одабрао за главну улогу. Видео је Дитрихову у мјузиклу -{Zwei Krawatten}- () и схватио да је улога кабаретске певачице Лоле–Лоле као створена за њу. Испоставило се да је био у праву и да је овај филм Дитриховој донео светску славу. Истовремено је био снимљен на немачком и енглеском језику, и дуго је био популаран у целој Европи. Песма коју је Марлен у њему отпевала — -{Ich bin von Kopf bis Fuss auf Liebe eingestellt}- () — постала је светски хит. Њен наступ у Плавом анђелу одредио је психолошки тип који је она визуелно разрадила: постала је мршавија, косу офарбала у платинум–плаво и више истицала ноге. Позирала би полуотворених очију, са благо издигнутим обрвама и ироничним, тајанственим полуосмехом – обавезно са цигаретом у дугој муштикли.
Филмска звезда По доласку нациста на власт, Марлен је кренула са фон Штернбергом у Америку и потписала је уговор за -{Парамаунт пикчерс}-. Сматрали су је Парамаунтовим одговором на МГМ-ову хладну лепотицу Грету Гарбо. Њен први филм у Америци је био Мароко, где глуми кабаретску играчицу и певачицу која се заљубљује у легионара. десно|200п|мини|<center>Високо издигнуте обрве су постале њен заштитни знакЗа њу је била номинована за Оскар за најбољу главну глумицу, што је била њена прва и последња номинација за ову награду. У наредних неколико година снимила је још пет, од укупно седам филмова у режији фон Штернберга. Без обзира на филм и улогу, он је упорно градио њен имиџ гламурозне европске femme fatale. Саветовао је да смрша, а она му је веровала и слушала га.Види: David Thomson, A Biographical Dictionary of the Cinema. Лондон, Secker and Warburg, (1975). стр. 587: "He was not an easy man to be directed by. Many actors - notably [Emil] Jannings and William Powell - reacted violently to him. Dietrich adored him, and trusted him...." На снимању би се највише трудио око ње. Наредио је да се, када је она у кадру, комбинују светлост и сенке, како би изгледала магично и нестварно.Види: David Thomson, A Biographical Dictionary of the Cinema. Лондон, Secker and Warburg, 1975: "With him [von Sternberg] Dietrich made seven masterpieces [i.e., Blue Angel in Germany and the six in Hollywood], films that are still breathtakingly modern, which have no superior for their sense of artificiality suffused with emotion and which visually combine decadence and austerity, tenderness and cruelty, gaiety and despair." Филмови које су снимили после Марока били су Обечашћена, Шангај експрес, Гримизна царица и Ђаво је жена. Филм Шангај експрес из 1932. је био комерцијално најуспешнији од Штернберг-Дитрих филмова. Ипак, сарадњу између њих двоје је 1935. прекинула Марлен. Такође је 1936. године одбила Гебелсову понуду да сними филм у Немачкој, за који би добила велики хонорар и за који је могла да бира сценарио и сараднике. Дитрих је наставила да снима у САД са Хичкоком, Лубичем, Велсом и Вајлдером. Мада је филм Витез без оклопа из 1937. био комерцијални неуспех, Дитрихова је била тзв. отров за биоскопе, једна од најтраженијих и најомиљенијих филмских звезда у Америци. Иако би филмови које је бирала често били финансијски и критички промашаји, народ је волео. Године 1939, добила је америчко држављанство. Два позната филма у којима је глумила до краја тридесетих су били Дестри поново јаше и Седам грешника. Практично све њене филмске улоге биле су сличне: жена од искуства и са прошлошћу, забављачица, плесачица и певачица, кабаретска дама, понекад на шпијунским задацима, наизглед уморна од љубави али и те како спремна да почне изнова, изазов за дечаке, опасност за ожењене, партнер за авантуристе. Наступала је у филмовима разголићена, на ужас америчких моралиста. Два су костима нераздвојиво везана за њу: црни корсет са чарапама и мушко одело — истовремено екстремно женски и екстремно мушки изглед. С годинама је прихватала све мање улога, а све више се посвећивала певању, које и није било право певање, него више певушење и прича.
Последњи филмови
Дитрихова је за време рата и после наставила да снима, али примат су имали њени наступи у кабареима и позориштима широм света. Познати филмови које је снимила педесетих су били Златне минђуше, Ранч проклетих, Прича из Монте Карла и Сведок без оптужбе. Године 1961. играла је споредну улогу у запаженом и награђиваном филму Нирнбершки процес. Поред ње су још били и Монтгомери Клифт, Џуди Гарланд, Максимилијан Шел, Спенсер Трејси и Берт Ланкастер. Последњи филм у ком је глумила је био комерцијални дебакл Само жиголо из 1979. Овде је глумила у колицима, пошто је претходно на турнеји у Сиднеју поломила ногу. После снимања повукла се заувек из јавности у свој стан у Паризу у авенији Монтењ, који није напустила до смрти. Максимилијан Шел, њен дугогодишњи пријатељ, снимио је 1984. документарни филм Марлен и замолио је да се појави у њему. Она је пристала под условом да само говори, али не и да је снима камера. Филм је био номинован за Оскар за најбољи документарни филм. Дитрихова је често говорила да се не осећа пријатно када снима филмове, и да себе не сматра звездом, него личношћу. Стога је чак и у Холивуду живела мирно и морално безбрижно. „Одувек сам била равнодушна према слави. Слава је прилично мучна, проблематична и опасна. Потпуно сам хладна на изливе обожавања странаца. Слава која у потпуности може изменити имиџ човека, нада мном није имала никакву моћ“ — написала је у својим мемоарима 1979. године.
Певачка каријера Од раних педесетих до средине седамдесетих, Дитрихова је радила као најплаћенија и најтраженија кабаретска играчица на свету. Наступала је у најпрестижнијим позориштима и кабареима свих већих градова Америке, Европе и Аустралије. Године 1953. потписала је уговор са хотелом Сахара у Лас Вегасу, вредан 30.000 долара недељно, да одређеним данима изведе пар својих најпопуларнијих песама. На опште одушевљење публике, наступала је у провидној свиленој хаљини, која је на кључним местима имала бисере. Била је веома тешка, а дизајнирао је Жан Луј. Сматрало се да су њен највећи адут биле њене ноге, које су и у шестој деценији биле привлачне. Марлен је једном приликом изјавила: „Ноге не могу да буду лепе. Ја само знам како да их употребим.“ Након изузетно успешне сезоне обновила је уговор са хотелом, и потписала један са лондонским клубом Кафе де Пари.
Убрзо је ангажовала менаџера и музичког уредника, Берта Бакарака. Он је проширио њен репертоар, па више није певала само своје песме, већ и све остале које су тада биле популарне. Побољшао је и њене наступе, па више није само певала, него и играла и глумила — створио је Шоу Марлен Дитрих. Смишљеним сценским наступима, ублажио је њене вокалне недостатке (Марлен је била контраалт). мини|десно|150п|<center>Марлен Дитрих, карикатура Ханса Георга Фанмилера Наступи Дитрихове су обично имали два дела. Најпре би певала и играла у елегантној вечерњој хаљини, заводећи мушкарце својим дугим ногама. Потом би обукла фрак и ставила цилиндар, па смело флертовала са женама. У том делу програма би обавезно певала One For My Baby и I've Grown Accustomed to Her Face. Питер Богданович је рекао: „Она је изнад онога што ради. Било да пева лаку, стару мелодију I Can't Give You Anything But Love, Baby, немачку љубавну Das Lied Ist Aus или француску La Vie en Rose, она уноси дашак аристократије... Народна Go 'Way From My Window никада није изношена са толико страсти, а у њеној интерпретацији, Where Have All the Flowers Gone? није антиратна жалопојка, већ оптужба против свих нас“.
С годинама, Марленина популарност у Америци није опадала. Она је постајала још гламурознија и смелија. Користила је рубље од којег је тело изгледало као да је вајано; њена кћерка каже да је у сваки грудњак био ушивен сунђер како би јој груди и даље изгледале уздигнуте и чврсте. Око њених перика и шминке старали су се професионалци. Шездесетих је отишла у Немачку, на тако жељену турнеју. Иако се потрудила више него икад и дала најбоље наступе у својој каријери, турнеја је била финансијски неуспех јер су људи имали подељено мишљење о њеном великом повратку. Након тога је отпутовала на заказане наступе у Израел, и разбила правило по коме се немачки не сме говорити у овој земљи. Одзив публике је био одличан, а овације су биле огромне када је запевала антиратну Where Have All the Flowers Gone? Године 1967. и 1968. наступала је на Бродвеју и добила Награду Тони за животно дело. Четири године касније снимљен је филм I Wish You Love, о њеним наступима 1967. и '68. године, а она је за сарадњу на пројекту добила 250.000 долара. Тада се и њено здравље погоршало. Оперисала је рак грлића материце, а почели су и проблеми са циркулацијом. Признала је да наступа само због новца. Године 1974. поломила је ногу на турнеји у Сиднеју, и мада још увек није намеравала да престане да игра, догодило се нешто што је натерало да заврши каријеру.
Последње године и смрт