Рудник Маунт Ајза је рудник бакра, олова, цинка и сребра у близини града Maунт Ајзе у држави Квинсленд, Аустралија. Mount Isa Mines Limited ("МИМ") (транскр. Mаунт Ајза мајнс лимитед ) je компанија која руководи рудником Маунт Ајза и она представља део Glencore групе компанија. Током 1980. године МИМ је била највећа аустралијска компанија. Представила је неколико значајних иновација у рударској индустрији, укључујући технологију рафинирања бакра Isa Process, технологију топљења Isasmelt и технологију финог млевења IsaMill, а такође је комерцијализовала технологију флотације силоса Jameson Cell.
Историја Године 1923. лежиште који садржи олово, цинк и сребро открио је рудар Џон Кембел Мајлс (енгл. John Campbell Miles). "Mount Isa Mines Limited" била је једна од три компаније основане 1924. ради експлоатације лежишта које је открио Мајлс, али производња није започета до маја 1931. Друге две компаније су биле "Mount Isa Silver Lead Proprietary" и "Mount Isa South". МИМ je обе компаније купио крајем 1925. године.
Сиромашне године (1924–1945) Ране године карактерисала је борба за развој лежишта оловно-цинкове руде, укључујући све већу потребу за финансирањем бушења, металуршким испитним радом и потапањем окна, а постојала је значајна сумња да ли ће Мајлсово откриће икада донети нешто више .. Међутим, до краја 1928. године, бушење је омогућило процену резерви од 21,2 милиона тона, које су у то време биле највеће у историји Аустралије, а по процени достигле су 32 милиона тона 1930. године. мини| Површински коп рудника Маунт Ајза, поглед са источне обале реке Лајхарт (Leichhardt River) 1932. године. Пресудно за успех било ког рударског подухвата била је железничка пруга која је спајала подручје са обалом. Међутим, влада у Квинсленду није била вољна да улаже у железницу због тога што рудник може бити ограниченог живота. Након што је рударска компанија гарантовала да покрије све губитке, изградња железнице од Клонцурија до Маунт Ајзе почела је 1926. године, а пруга је отворена 27. маја 1929. године, што је Маунт Ајзи поставило основну везу са источном обалом Квинсленда.
Трошкови експлоатације рудног тела Маунт Ајза били су толико високи да су се власници морали обратити АСАРЦО-у () да би добили довољно финансијских средстава како би се операција могла извести. Пројекат је каснио према распореду и премашивао је буџет, што је на крају резултирало тиме да је АСАРЦО послао свог човека Џулијус Крашнита Другог ( енгл. Julius Kruttschnitt II) да преузме одговорност на себе. Крашнит је стигао 1930. године и открио да се рачуни не плаћају, јер није било новца за плаћање, да су окна поплављена, а изградња површинских постројења је каснила месецима у односу на претходно направњени пројекат.
Када је експлоатација започета 1931, рудник је механизован у обиму који раније није виђен у Аустралији, и то увођењем механизованог бушења и обраде механичким лопатама, а не ручним бушењем и уз помоћ обичних лопата и чекића.R J Lloyd, "Equipment - the Mount Isa experience," in: Ed. D R Stewart (Society of Mining Engineers, ), Почетна производња рудника била је 660.000 тона годишње („т / г“) руде и задржала се на овом нивоу до 1953. мини|Машине за синтеровање у топионици Маунт Ајза, 1932. Чак и након што је прва руда била ископана и обрађена, операције Маунт Ајза су се бориле за опстанак. Топионица се показала неадекватном и тражила је трећу пећ и додатне машине за синтеровање. Опоравак драгоцених минерала у концентратору био је мањи од очекиваног а цене метала биле су смањене Великом депресијом 1930-их. Откривено је да је скроман опоравак узрокован неуобичајеном (за сада) фином гранулацијом минералних зрна у руди Маунт Ајзе. Док су се цене метала ипак на крају опоравиле како је депресија пролазила, ситна минерална зрна наставила су да муче оловно-цинкани процес Маунт Ајзе у данима који су следили.N W Johnson, M Gao, M F Young and B Cronin, "Application of the ISAMILL (a horizontal stirred mill) to the Lead–Zinc Concentrator (Mount Isa Mines Limited) and the mining cycle," in: (Australasian Institute of Mining and Metallurgy: Melbourne, ), мини|Постројења за ливење и топљење олова, 1933 До јуна 1933, дуг МИМ-а према повериоцима широм света, од 2,88 милиона фунти, износио је 15% свих пореза на доходак исплаћених у Аустралији 1932. године. Тек у финансијској години 1936–1937. МИМ је остварио прву зараду и компанија је могла да почне да отплаћује свој нагомилани дуг. Међутим, избијање Другог светског рата није било нимало великодушно за МИМ, јер више није успевао да пронађе тржиште за сву своју производњу, а цена олова није била у порасту као и током Првог светског рата . мини|Концентратор број 1, рудник Маунт Ајза, 1940 Иако је током бушења крајем 1920-их откривена некаква минерализација бакра, главни проналазак је дошао тек 1930. године, када је бушење ради истраживања оловно-цинкове руде прошло кроз готово 38 метара дебеле минерализације бакра, у којој се у просеку налазило 4,3% бакра. Иако је ово била веома добра концентрација бакра, МИМ није имао финансијска средства за производњу бакра, и тек када су се 1937. године повећале цене бакра, дошло је до подстицаја за даље истраживање бакра. Ови напори у почетку нису били успешни, али су уродили плодом 1940. и 1941. Међутим, тек у периоду од 1941. до 1942. године минирањем 7. нивоа рудног тела олова и цинка у руднику Black Star омогућено је стварање лежишта бакра које је било економично за екплоатацију.The smelting staff at Mount Isa, "Notes on copper smelting at Mount Isa, 1943–1946," No. 171, 1953,
МИМ још увек није био у могућности да копа бакар, јер је имао залихе оловних полуга и концентрата цинка који се нису могли продати због рата. Међутим, аустралијској влади је био потребан бакар у ратне сврхе и позајмио је МИМ-у износ од 50 000 фунти, како би се експлоатација омогућила. Даље бушење проширило је залихе бакра и управо зато МИМ је одлучио да пређе са производње олова на производњу бакра. Концентратор олова и цинка могао је да третира бакарну руду са малим модификацијама, али топионица олова је захтевала додавање рабљене опреме у периоду празног хода у рудницима Куридала, Маунт Катберт и Маунт Елиот.
Топљење олова престало је 9. априла 1943 и синтеровање бакарног концентрата почело је истог дана. Иако је бакар имао потенцијала да буде профитабилнији, МИМ-ова лоша срећа се наставила: Одељење за снабдевање и отпрему аустралијске владе ( Australian Government's Department of Supply and Shipping) одлучило је да му више није потребан бакар који МИМ производи и препоручило је враћање производње на олово и цинк од јануара 1944, без надокнаде за трошак претварања операција у производњу бакра. Након дуже расправе између МИМ-а и аустралијске владе, МИМ-у је дозвољено да настави са производњом бакра у периоду до шест месеци након завршетка Пацифичког рата ( енгл. Pacific War), последњи бакар је произведен 2. маја 1946. године, а производња олова настављена је у периоду раста цена олова.
Од опстанка до просперитета (1946–1973) Године 1947, МИМ је исплатио прву дивиденду, тиме наговештавајући крај својих досадашњих проблема, након што је прошло 16 година непрекидне производње и 23 године од дана оснивања компаније.E M Bennett, "History, geology and planned expansion of the Mount Isa Mines properties," in: (American Institute of Mining, Metallurgical and Petroleum Engineers, ),
Исте године започето је истраживање северно од рудних тела Маунт Ајзе, на подручју које је касније постало рудник Хилтон , 203., а након открића изданака стена које су личиле на стене рудног тела Маунт Ајзе, започето је дијамантско бушење у августу 1948.B N Black and B K Mutton, "The development of the Hilton mine, 1947–1985," in: Прва бушотина пресецала је малу количину минерализације цинка. Од тада па до 1957. године предузет је веома значајан програм бушења и до 1950. године резерве руде рудника Хилтон износиле су 26 милиона тона. Процес бушења је смањен 1957. године због пада цена метала и великих капиталних издатака у операцијама које су се изводиле.
Да би осигурао адекватне залихе угља за своју електрану, која је снабдевала и МИМ-ове операције и град Маунт Ајзу, МИМ је купио контролни и најважнији удео у Bowen Consolidated Coals Mines Limited 1951. године.J W Foots, "Review of operations, Mount Isa Mines Limited, 1952–1960," No. 197, 1961,
Године после рата које су биле веома профитабилне омогућиле су МИМ-у да отплати дуговања, укључујући и оне према АСАРЦО-у. АСАРЦО је новац који је добио од МИМ-а користио за куповину акција, и до 1960. године поседовао је 53% МИМ-ових акција., 194. МИМ је такође био у могућности да изгради концентратор бакра и топионицу бакра, а производња бакра је настављена у јануару 1953., 199. Касније те године, Крашнит је поднео оставку на функцију председника Управног одбора МИМ-а.
Са поновном препоруком да се настави ископавања бакра, укупна производња руде рударских операција удвостручена је од количине 660 000 т / год. која је била експлоатисана од почетка производње 1931. И бакарне и оловно-цинкове руде биле су третиране у засебним кружним процесима у истом концентратору, о чему ће касније бити речи у "концентратору бр. 1".R A Eaton and K H Ehlers, "Lining of ball and rod mills at Mount Isa—installation, design and materials," in: (The Australasian Institute of Mining and Metallurgy: Melbourne, ),
На почетку производње бакра коришћене су две вишеструке пећнице, једна ревербераторна пећ на угаљ и два Пирс-Смитова конвертора да би се произвело 1.500 тона блистера бакра месечно (18.000 тона годишње).R V Anderson, "Brief outline of [sic] Mount Isa copper smelter," No. 171, 1953, Током 1953. године топионица бакра је произвела 15.000 т бакра.J Pritchard, "Copper smelting at Mount Isa Mines Ltd, Mount Isa, Qld," in: Ed. J T Woodcock (The Australasian Institute of Mining and Metallurgy: Melbourne, Victoria, ), мини|Изливање из Пирс-Смитовог конвертера бакра, Маунт Ајза, 1954. Истраживачке активности између 1952. И 1960. прошириле су резерве руде Маунт Ајзe са 9,9 милиона тона оловно-цинкове-сребрне руде на 25,6 милиона тона, а са 3,8 милиона тона бакарне руде на 24,2 милиона тона исте. Као последица проширења резерви, МИМ је одлучио да прошири производњу. Количина произведеног бакра порасла је са нуле 1952. на 60.000 тона 1960. године, док се производња оловних полуга повећала са око 36.860 т 1952. године на 60.000 т 1959. године, а затим се смањила на 52.000 т 1960. године као последица одлуке о смањењу производње због суочавања са глобалном појавом прекомерних залиха метала као што је олово.
1957. године у топионицу бакра је додат трећи ражњић и повећана је ширина ревербераторне пећи. 1960. године изграђене су две велике пећнице и друга, већа ревербераторна пећ како би се проширила могућност топионице бакра да производи и до 70.000 т блистера бакра годишње. Првобитна ревербераторна пећ задржана је као резервна пећ која се користи у случају да се нова пећ подвргава неком већем поступку одржавања или поправке.B V Borgelt, G E Casley and J Pritchard, "Fluid bed roasting at Mount Isa," in: (The Australasian Institute of Mining and Metallurgy: Melbourne, ), Нова пећ се називала „пећ бр. 1“, а старија, резервна пећ је названа „пећ бр. 2“.G E Casley, J Middlin and D White, "Recent developments in reverberatory furnace and converter practice at the Mount Isa Mines copper smelter," in: (The Metallurgical Society of the American Institute of Mining, Metallurgical and Petroleum Engineers: Warrendale, Pennsylvania, ),