Велимир Бата Живојиновић (Јагодина, 5. јун 1933 — Београд, 22. мај 2016) био је српски и југословенски глумац. Живојиновић је био најпознатији по улогама у партизанским филмовима. Један је од најпознатијих глумаца са простора старе Југославије, и својим бројним и упечатљивим улогама стекао је култни статус у сфери домаћег глумишта.
На филмском платну је дебитовао 1955. године у филму Песма са Кумбаре. Глумио је у око 350 филмова, међу којима је и 17 вестерна снимљених у Немачкој. Снимао је филмове у којима је играо главне улоге на просторима свих бивших југословенских република. Један је од родоначелника тзв. црног таласа у југословенском филму, насталог почетком шездесетих, у којима је континуирано наступао све до касних седамдесетих година 20. века. Паралелно с њима, играо је и у тзв. партизанским филмовима у којима се прославио такође током ’60-их и ’70-их, а један од њих — Валтер брани Сарајево — донео му је велику популарност у Кини.
Осим глуме, упоредно се бавио и политиком. Од почетка деведесетих година 20. века био је посланик Социјалистичке партије Србије у неколико мандата, а 2002. године био је кандидат СПС-а на неуспелим председничким изборима у Србији. Сматра се југословенским и српским глумцем са највише улога.
Биографија Детињство и младост мини|200п|Бата Живојиновић на снимању филма Радопоље (први здесна) мини|200п|Бата Живојиновић (лево), Зоран Милосављевић (у средини) и Михајло Викторовић (десно) на снимању филма Песма 1961. године мини|200п|Силва Кошћина, Љубиша Самарџић, Милена Дравић и Бата Живојиновић (први здесна) на премијери филма Битка на Неретви
Живојиновић је рано детињство провео у родном селу својих родитеља — Кораћици, подно планине Космај — као треће и најмлађе дете у скромној службеничкој породици. Отац Драгољуб „Баја” радио је као судски извршитељ у Општинском суду у Младеновцу, а мајка Тиосава „Тинка” била је домаћица која се касније запослила у ковници новца у Београду. Две старије сестре, Надежда „Нада” и Станка „Цале”, давале су му константну и безрезервну подршку од најранијих дана. Још док је био беба, сестра „Цале” га је прозвала „Бата” и тако је за цео живот понео надимак по коме ће бити познатији него по правом имену. Први разред основне школе је завршио у Кораћици, у основној школи која се налазила тик уз његову родну кућу. Затим је школовање наставио у Београду, где су му родитељи добили службу и настанио се на Врачару — у Милешевској улици у доњем делу Црвеног крста, недалеко од Каленић пијаце — где ће провести највећи део свог живота. Рано детињство прекинуто Другим светским ратом обележила су велика разарања и немаштина.
Глумачки почеци Свој таленат за глуму открио је са 15 година, захваљујући редитељки Соји Јовановић која га је позвала да се придружи Академском позоришту у Београду, где је повремено радио као сценски радник а понекад и као статиста. До тада потпуно непознат уметнички свет потпуно га је очарао и заробио. Управо тада је схватио да је глума позив којим ће се бавити целог живота. Уместо класичне гимназије, похађао је наизменично средње глумачке школе у Нишу и Новом Саду. На четвртој, последњој години средње глумачке школе у Новом Саду, покушао је да се упише на Позоришну академију у Београду, али је био одбијен, баш као и следеће године након завршетка средње школе. Тих годину дана се бавио најразличитијим пословима како би преживео. Радио је као милиционер, молер, столар и као извршитељ у општини Врачар. Касније, као већ потпуно остварен глумац, неколико пута је у интервјуима потврдио да су му то све била драгоцена искуства која је здушно користио у тумачењу улога. Иако је у то време добио понуду за стални ангажман од Црногорског народног позоришта у Титограду, уз мајчину подршку и на њено инсистирање одлучио је да поново конкурише на београдској Позоришној академији. Коначно је примљен из трећег покушаја, 1954. године када започиње једна од највећих и најузбудљивијих глумачких каријера на овим просторима. У Београдском драмском позоришту, које се тада звало „Савремено позориште”, играо је више година; у том периоду је имао по 300 ангажмана годишње. По сопственом признању, у окружењу изузетне генерације глумаца која је тада наступала (Љуба Тадић, Раде Марковић, Оливера Марковић, Михајло Мика Викторовић, Ђуза Стојиљковић и др.) није имао много шансе да се истакне у матичном позоришту.
Филмска каријера Бата Живојиновић је више волео позориште од филма, иако је у њему играо само неколико година. Његов филмски деби из 1955. године у филму Песма са Кумбаре редитеља Радоша Новаковића био је почетак изузетно плодне каријере.
Живојиновић је, без сумње, одиграо више филмских улога од било ког глумца у историји југословенске кинематографије. Континуирану филмску каријеру, због које напушта позориште, започео је епизодама у Влаку без возног реда из 1959. године и Рату из 1960. године. Оба наведена остварења је режирао Вељко Булајић, у чијим ће скоро свим каснијим филмовима Бата Живојиновић играти главне улоге.
Оженио се 1960. године својом великом љубављу, двадесетогодишњом Јулијаном—Лулом, с којом ће добити двоје деце: сина Миљка 1961. године и ћерку Јелену 1964. године. Венчани кум им је био Батин колега из Савременог позоришта на Црвеном крсту, глумац Миодраг Поповић Деба. По сопственом признању, супруга Лула с којом је провео 55 година у складном браку представљала му је највећи ослонац током плодне и напорне дугогодишње каријере, праћене честим и дугим одсуствима од куће.
Улоге Бате Живојиновића нису биле само велике, већ и разноврсне. Глумио је и хероје и зликовце и лако је прелазио из улоге главног у улогу споредног лика. Током ’60-их се филмовима попут Козаре (1962), Три (1965), Операције Београд (1968) и Битке на Неретви (1969) устоличио као једна од највећих звезда кинематографије бивше Југославије, али је зенит његове популарности дошао током ’70-их филмовима са тематиком Другог светског рата. Један од најпознатијих његових филмова из овог периода је Валтер брани Сарајево из 1972. године, који је постигао велики успех у Кини где је Живојиновић био веома популаран. Током ’80-их, Живојиновић је пародирао на своју слику акционог хероја улогама у низу лаких комедија.
Током периода владавине Јосипа Броза Тита снимио је велики број партизанских филмова, и био је — како је сам истицао у медијима — добар пријатељ са доживотним председником СФР Југославије Јосипом Брозом Титом. Живојиновић је био активан члан владајуће политичке странке Савеза комуниста Југославије у СФР Југославији. Године 1990. изабран је за народног посланика у Народној скупштини Републике Србије. Од 1991. је био активан на политичкој сцени као члан Социјалистичке партије Србије. У септембру 2002. је био кандидат Социјалистичке партије Србије на неуспелим изборима за председника Србије.
Живојиновић је био иницијатор, оснивач и први председник Удружења филмских глумаца Србије, а такође је својевремено био и директор филмског програма Слободарских свечаности у Сопоту.
Последње године мини|200пиксел|Некадашњи гроб у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду thumb|Табла са називом улице по Бати Живоиновићу
Бата Живојиновић је познат по свом блиском пријатељству са хрватским глумцем Борисом Дворником. Живојиновић и Дворник су се 1991. одрекли један другог у низу отворених писама, у гесту који је био виђен као симболика распада СФРЈ. Године 2004. је јављено да су њих двојица покушала да се помире. Помирили су се 2006. путем видео-линка између Сплита и Београда. Живојиновић је изјавио да „последњих година није било мржње између њих”, а Дворник се надовезао да је све био „само неспоразум”.
Живојиновић је 17. октобра 2006. године преживео срчани удар. Три године касније је имао гангрену коју је санирао на Куби, да би му се опет повратила повредом ноге на снимању свог последњег филма (Лед) 2011. године. После можданог удара претрпљеног 4. јула 2012. године, опорављао се у Селтерс Бањи код Младеновца.
Преминуо је 22. маја 2016. године, у 83. години живота у болници Свети Сава у Београду. Узрок смрти је био скуп више болести, укључујући гангрену, срчану слабост, дијабетес, анемију, бубрежну инсуфицијенцију, зачепљење готово свих крвних судова итд. Сахрањен је 26. маја 2016. године, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. У априлу 2024. његови посмртни остаци су измештени са Новог гробља, а сахрањен је у породичној гробници у Кораћици.Bata Živojinović više ne počiva u Aleji zaslužnih građana: Premešteni posmrtni ostaci slavnog glumca telegraf.rs 30. 4. 2024.
Политички ангажман Од 1990. године, Живојиновић је био активан у Социјалистичкој партији Србије (СПС).
Биран је за народног посланика у укупно пет сазива Народне скупштине Републике Србије. Од првог скупштинског сазива из 1991. године, формираног након првих вишепартијских избора одржаних децембра 1990. године, биран је још четири пута, и то након републичких скупштинских избора (1992, 1993, 1997, 2000); имао је непрекидан мандат од укупно дванаест година, све до избора одржаних децембра 2003. године када се повукао из политике.
Године 1991. истакао се разумним и компромисним ставом приликом студентских протеста. Био је председник Комисије за представке и жалбе Народне скупштине, непрекидно у временском периоду од 1992. године до 2000. године.
Као представник СПС-а, на првим неуспелим изборима одржаним 2002. године био је кандидат за председника Србије и освојио је око 120.000 гласова.
Иако је био на изборној листи своје партије, након Ванредних избора за народне посланике Републике Србије 2003. — потпуно се повукао из политике.
Награде Сребрну арену на Фестивалу југословенског играног филма у Пули, добио је 1963. године за филмове Козара и Др. Три пута је добијао Златну арену за најбољу мушку улогу на Фестивалу југословенског играног филма у Пули, и то за филмове: Три 1965. године, Скупљачи перја, Бреза и Празник 1967. године и Мајстор и Маргарита и Трагови црне девојке 1972. године. Октобарску награду града Београда је примио 1972. године за филмове Мајстор и Маргарита и Трагови црне девојке и телевизијску серију Грађани села Луга. Награду за животно дело -{Targa d'oro alla carriera}- добио је на Међународном филмском фестивалу неореалистичког филма -{Il Laceno d'oro – Festival del cinema neorealistico}- у Авелину у Италији 1974. године. За улогу Арсена у филму Трен је добио награду -{Золотой приз}- (-{Grand prix}- фестивала) за најбољу мушку улогу на Међународном филмском фестивалу у Москви (-{XI Московский международный кинофестиваль}-) 1979. године. Седмојулску награду СР Србије добио је 1981. године. Четири пута је добијао награду -{Grand prix}- на Филмском фестивалу у Нишу, од тога три пута награда је додељена под именом „Ћеле кула”, за следеће филмове: Трагови црне девојке, И бог створи кафанску певачицу и Мајстор и Маргарита (1972); Трен, Није него и Стићи пре свитања (1978); Још овај пут, Игмански марш, Хало такси, Балкан експрес и Мој тата на одређено време (1983); а једном је награда додељена под именом „Наиса” (он је први добитник -{Grand prix}- награде под овим именом), за филм Птице које не полете (1997). Два пута је добијао награду Цар Константин на Филмском фестивалу у Нишу и то за филмове: Доручак са ђаволом (1971) и Сутјеска (1973). Два пута је добијао награду Глумачки пар године ОНА И ОН (статуета „ОН”), у избору читалаца листа ТВ Новости, која се додељује на Филмском фестивалу у Нишу и то: 1972. године у пару са Живком Матић за улогу Булиџе у ТВ серији Грађани села Луга и 1994. године у пару са Радмилом Савићевић за улогу Аранђела Голубовића у ТВ серији Срећни људи. Године 1993. награђен је на Филмском фестивалу у Нишу наградом за животно дело „Славица” (био је њен последњи добитник, пошто је од наредне 1994. године ова награда преименована у Награду Павле Вуисић). На 14. међународном телевизијском фестивалу Златна шкриња у Пловдиву (Бугарска) добио је 1989. године награду за најбољу мушку улогу тумачењем лика Вукадина Ковиљца у телевизијском филму Свечана обавеза.