Аргумент вечног заборава или једноставно вечни заборав () израз је који се понекад користи да опише шта би могло да се догоди након смрти. То је веровање да сопство престаје да постоји након смрти, насупрот веровању у загробни живот попут реинкарнације, раја, чистилишта, пакла или било ког другог облика постојања или свести након смрти.

У филозофији У Платоновој Одбрани Сократовој, након што је Сократ осуђен на смрт, он се обраћа суду. Разматра природу смрти и закључује да постоје два главна правца мишљења о загробном животу. Први је да је то сеоба душе или свести из овог постојања у друго, и да ће душе свих претходно преминулих људи такође бити тамо. Ово узбуђује Сократа, јер ће моћи да води своје дијалектичке расправе са свим великим грчким херојима и мислиоцима из прошлости.

Друго схватање смрти јесте да је она заборав, потпуни престанак свести — не само одсуство осећаја, већ и потпуни недостатак свесности, попут особе у дубоком сну без снова. Сократ каже да га чак ни такав заборав не плаши много, јер иако би био несвестан, самим тим би био ослобођен сваког бола или патње. Сократ је изјавио да чак ни велики персијски краљ не би могао да каже да је икада тако чврсто и мирно спавао као у сну без снова.

Цицерон, пишући три века касније у својој расправи О старости, у лику Катона Старијег, на сличан начин расправља о изгледима смрти, често се позивајући на дела ранијих грчких писаца. И Цицерон закључује да је смрт или наставак свести или њен престанак, те да ако се свест наставља у неком облику, нема разлога за страх од смрти; а ако је у питању вечни заборав, човек ће бити ослобођен свих светских недаћа, у ком случају га смрт такође не би требало дубоко да узнемирава. Слична размишљања о смрти изразили су римски песник и филозоф Лукреције у својој дидактичкој поеми О природи ствари из првог века пре нове ере и старогрчки филозоф Епикур у свом Писму Менекеју, у коме пише:

Научна перспектива Савремени модели свести у неуронауци посматрају људски мозак као основу субјективног искуства, агенсности, самосвести и свести о околном природном свету. Према неуропсихологији, ум или психа, једнако као и свест и личност, производ су функционалног дела мозга.Rosenberger, Peter B. MD; Adams, Heather R. PhD. Big Brain/Smart Brain. Када наступи мождана смрт, све мождане функције трајно престају. Импликација је да ум не успева да преживи мождану смрт и престаје да постоји.

Многи атеистички неуронаучници и неурофилозофи, попут Данијела Денета, верују да свест зависи од функционисања мозга и да је смрт престанак свести. Научна истраживања су открила да су неке области мозга, попут ретикуларног активационог система или таламуса, неопходне за свест, јер дисфункција или оштећење ових структура доводи до поремећаја свести. Кроз натуралистичку анализу ума, сматра се да он зависи од мозга, што се види из различитих последица оштећења мозга. Цитира неуронаучника Сема Хариса (видео ). Поричући егзистенцију некакве духовне или нематеријалне компоненте (попут душе) која преживљава смрт, неки људи верују да је загробни живот или свест након смрти научно или филозофски немогућ.

Парафразирајући филозофа Пола Едвардса, Кит Августин и Јонатан Фишман наводе да „што је веће оштећење мозга, веће је и одговарајуће оштећење ума. Природна екстраполација из овог обрасца је сасвим јасна – потпуно уништите мождане функције, и ментално функционисање ће такође престати.”The Myth of an Afterlife, Michael Martin и Keith Augustine, Rowman and Littlefield Publishers, 2015,

Заборав и субјективност Томас Кларк, оснивач Центра за натурализам, написао је рад под насловом „Смрт, ништавило и субјективност” (1994). Он је критиковао оно што је видео као погрешан опис вечног заборава — „пропаст у таму”. Када неки замишљају сопствену смрт, они пројектују себе у будуће сопство које доживљава вечну тиху таму. Он тврди да је то погрешно, јер без свести нема свести о простору и нема основе за време — не може бити таме, јер да би се доживела тама, особа мора бити свесна ње. За Кларка, у забораву чак постоји и одсуство искуства, јер о искуству можемо говорити само када постоји субјективно сопство. Према неуронаучнику Ђулију Тононију, свест је „све што јесмо и све што имамо: изгубите свест и, што се вас тиче, ваш сопствени ја и цео свет се распадају у ништавило.”

Види још Анихилационизам Анатман Хришћански мортализам Загробни живот Информационо-теоријска смрт Неурални корелати свести Нирвана Душа

Референце

Литература

Категорија:Смрт Категорија:Филозофија смрти Категорија:Натурализам (филозофија) Категорија:Атеизам