мини|десно|450п|Зона џунгле Тропска кишна шума (тропска влажна шума, влажна тропска шума, екваторијална или екваторска шума, тропска прашума, џунгла; ) је еволутивно најстарији екосистем на планети Земљи. Простире се у зони тропске кишне климе (Кепенова класификација -{Af}-) у којој постоје непрекидни и оптимални услови температуре и влаге током целе године. Тропске кишне шуме заузимају велика пространства северно и јужно од екватора − Амазонски басен, Гијана, источни делови централне Америке и Карипска острва, басен Конга, доњи ток Нигера, подручје Великих афричких језера, источни део Мадагаскара, југозападна Индија, Малајско полуострво, Филипинска и Сундска острва, Нова Гвинеја, североисток Аустралије и тропска пацифичка острва.
Основне карактеристике Прилагођеност тропске кишне шуме манифестује се у вечито зеленом типу шуме са високим дрвећем и бројним лијанама и епифитама. Дрвеће је јако високо, са висинама и преко 50 метара, а вегетација је распоређена у 4 до 5 вегетационих спратова. Приземни део се налази у зони сенке са свега 1/40 делова светлости у односу на зону крошњи дрвећа. Разноликост живог света је екстремно висока, те се на свега 3 km² може наћи и до 400 различитих биљних формација. Иако тропске биљке припадају вечнозеленом типу вегетације и на овом подручју постоји периодизам који се огледа у постепеној замени лисне масе. Опадање лишћа није узроковано климатским факторима, већ је индивидуално и зависи од биљке до биљке. И процес цветања је такође индивидуалан код сваке биљке. Захваљујући својим дугим стаблима лијане су међу најраширенијим биљним заједницама тропских кишних шума, а њихова стабла могу достићи дужине и до 300 метара.
Најразвијеније тропске кишне шуме су бразилске тропске шуме, познате и као хилеје.
Животињски свет тропских шума је такође веома богат и разноврстан. У тропским кишним шумама живи више од половине свих светских живих заједница. мини|десно|450п|Климатска зона тропских кишних шума − Кепенова класификација -{(Af)}-
Периодичност у тропским кишним шумама 250п|д|мини|Какаовац је типична каулифлорична тропска врста Иако тропске кишне шуме припадају вечнозеленом типу вегетације то не значи да у њима не долази до опадања лишћа и смене лисне масе. У вези са опадањем лишћа постоји читав низ варијанти. На једној страни је дрвеће код кога лишће траје у просеку од једне до две године и потом постепено бива замењено новим. Са друге стране код одређеног дрвећа лишће опада одједном и истовремено, а потом у релативно кратком периоду бива замењено новим. Код многих врста дрвећа до опадања листова може доћи и више пута у току године (и до 6 пута). Опадање лишћа код дрвећа у тропским кишним шумама није условљено одређеним годишњим добима већ је индивидуално за сваку врсту. Тако се дешава да док је једна врста дрвећа потпуно зелена, код друге је у истом периоду крошња делимично или потпуно огољена. Независност листопада у односу на годишња доба посебно се јасно манифестује и у појави индивидуалности код истих врста, те се дешава да код два дрвета исте врсте у непосредној близини, једно буде потпуно огољено, а друго под лишћем. Постоји такође и индивидуалност код различитих грана истог дрвета, док на једним гранама постоји лишће, друге гране су голе. Код неких врста дрвећа уочено је да је биљка у вечито зеленом стању у младости, а потом сваки пут пред цветање збацује своје лишће.
Код цветања и плодоношења ситуација је иста као и код листопада, и оно је у потпуности независно од годишњег доба. Мада се код врста са кратким трајањем цветања, а такве су орхидеје, цветање одвија истог дана на јако великом подручју. Код појединих врста орхидеја цветање се одиграва у периоду од свега неколико сати, а овакво синхронизовано и масовно цветање често је последица деловања спољашњих фактора (на пример нагле промене температура или електрична пражњења). У вези са цветањем постоји још једна појава карактеристична за биљке тропских шума, а то је да се цветови образују изван основне масе листова, непосредно на старијм гранама и стаблу. Ова појава се назива каулифлорија ( − стабло и − цвет) У тропима је регистровано постојање преко 1.000 различитих врста каулифлоричног дрвећа, међу којима су какаовац (-{Theobroma cacao}-), хлебно дрво (-{Artocarpus}-), абонос (-{Diospyros}-), читав низ фикуса (-{Ficus}-) и други. Сама појава каулифлорије није у потпуности објашњена, а претпоставља се да је реч о једној примитивној особини при којој су генеративни (цветови) и вегетативни асимилациони органи на биљци просторно раздвојени.
Основне флористичке карактеристике мини|десно|250п|Даскасто корење код тропског дрвећа Изузетно повољни услови и несметан развој кроз дуго геолошко време омогућили су настанак сложене и веома разноврсне формације тропских кишних шума које одликује изузетно флористичко богатство. То флористичко богатство не огледа се само у укупном броју врста у области распрострањења тропских кишних шума, већ пре свега у појави да се на једној малој површини налази велики број различитих врста. Тако се у прашумама Бразила на површини од свега 3 km² може наћи и преко 400 различитих врста дрвећа. Поређења ради, у целој Европи регистровано је постојање око 250 врста дрвећа и крупнијег жбуња. У резервату Бунтензорг на Јави на површини од 280 хектара регистровано је око 250 различитих врста дрвећа. У вези са тим ретка је појава да се у тропским кишним шумама могу пронаћи, једно крај другог, два дрвета која припадају истој врсти. Због великог броја различитих врста дрвећа, горњи руб тропске прашуме поприма облик кривудаве линије. Са друге стране шуме умерених предела које су формиране од знатно мањег броја едификатора имају мање више праву горњу контурну линију. С тим у вези гледано издалека тропска кишна шума има изглед огромног шареног мозаика у ком се међусобно преплићу различите боје и нијансе.
То је вечнозелени тип шумске вегетације са врло високим дрвећем чији су листови крупни и сјајни, а пупољци без заштитних љуспи. Како се различите врсте дрвећа разликују у вези са висинама, то значи да се у тропским шумама не образује компактан и потпуно затворен спрат дрвећа какав је карактеристичан за шуме умереног појаса. Дрвеће је у прашумама распоређено у неколико висинских спратова, најчешће 4 до 5, и такав карактер спратности омогућава да светлост продире и у ниже слојеве шуме, што ствара повољне услове за бујање лијана, епифита, жбунова и зељастих биљака.
Дрвеће тропских кишних шума је обично јако високо, са правилним и слабо гранатим стаблима. Гранање иде најчешће до грана трећег или четвртог степена, што је једна од основних карактеристика ових шума. Поједине врсте се уопште не гранају (палме, дрволике папрати, поједине дикотиле). Код врсте -{Altingia excelsa}- која неретко нарасте и до 70 метара у висину, а чије стабло има до 2 метра у пречнику, гранање почиње тек на висини од 25 до 30 метара, и то свега на неколико грана. У вези са слабим гранањем дрвеће тропских шума релативно малу, ретку и светлу крошњу. У поређењу са дрвећем умерене зоне, код дрвећа тропских кишних шума на исту масу листова долази далеко већа маса стабла и грана. То се може објаснити и већом продуктивношћу лисног апарата условљену могућношћу фотосинтезе преко целе године.
Гигантско дрвеће ових шума одликује се јаким и даскастим корењем које представља често готово вертикално постављене и до 2 метра високе израштаје који се јављају изнад земље. Овакве творевине нарочито су типичне код дрвећа из рода фикуса. Даскасто корење повећава механичку стабилност стабла, што је од великог значаја код високог дрвећа.
Листови код дрвећа тропских шума су углавном јако крупни, чврсте конзистенције, кожасти, еластични и сјајни, што значи да имају читав низ ксероморфних особина. Поред тога, лишће код многих врста је постављено мање или више вертикално, тако да сунчеви зраци не падају управо на површину листа. На овај начин биљка се услед високе инсолације штити од интензивне транспирације (губитка воде кроз листове). Вертикални положај листова ублажава и изванредно јако механичко дејство тропских пљускова који би у знатној мери могли да оштете површине листова. Глатка површина онемогућава задржавање воде на листовима, па самим тим долази до њиховог брзог сушења, што онемогућава развој епифитних форми и паразитских биљака на површини листа.
Насупрот повременим, релативно ксеротермним условима у горњим спратовима, у доњим спратовима шуме ваздух је презасићен воденом паром, а влажност ваздуха креће се у вредностима између 80 и 100%. Презасићеност воденом паром условила је развој бројних мезофитних и хигрофитних биљака. Највише су заступљене ниже биљке, од којих посебно папрати (такође и селагинеле и ликоподијуми). Код папрати из фамилије -{Hymenophyllaceae}- листови, који су јако нежни и формирани од једног слоја ћелија, могу упијати влагу целом својом површином. Код приземних биљака коренов систем је по правилу слабо развијен, а често и сасвим недостаје. Последица велике влажности ваздуха је и сасвим отежана транспирација код биљака у доњим спратовима, због чега су многе биљке еволуирале тако да воду излучују у течном стању. У том смислу развијене су хидатоде, сомотасте површине листова преко којих се вода избацује из биљке (понекад чак и са извесном снагом, као код врсте -{Colocasia nymphaefolia}-). Излучивање воде у виду капљица код биљака тропских кишних шума понекад може бити толико интензивно да добија карактер праве кише.
Услед бујног развоја вегетације и постојања великог броја спратова, до подлоге често допире веома мала количина сунчеве светлости, понекад и свега 2% од пуне дневне светлости. Самим тим борба за светлост игра веома важну улогу у еволуцији животних форми у тропским кишним шумама. У тој еволуциј највећи степен прилагођености оствариле су лијане и епифитне форме.
Лијане и епифите су биљке коју су карактеристичне за тропске кишне шуме, и у њима расту у великом броју и у различитим облицима. То су животне форме које су се у условима густе тропске прашуме прилагодиле животу у вишим спратовима шуме где користе повољне светлосне услове.
Лијане Лијане се одликују брзим растом и малом дебљином стабла, а до виших спратова шуме доспевају тако што пужу уз већ постојећа стабла и гране. Дужина стабла лијана је изузетно велика, те тако код различитих врста палме -{Calamus}- неретко достиже и до 300 метара. Због велике дужине стабла, спроводна ткива у стаблу лијана имају велику пропусну моћ за ток воде, проводне цеви су велике дужине и са пречницима од 0,35 до 0,6 мм. У истом смислу су прилагођене и ситасте цеви лијана које су главни спроводници органских материја кроз тело биљке.
Код лијана постоји и читав низ различитих прилагођености помоћу којих се оне пењу уз дрвеће. Код лијане -{Calamus}- лисни врх се завршава бичем, дугим 1−2 метра, снабдевеним оштрим и уназад управљеним кукама уз помоћ којих се ова врста лијана пење и уз највиша стабла у тропским кишним шумама. Код других лијана постоје посебни пипци који су осетљиви на додир на који реагују обмотавајући се око грана и стабала дрвећа. Код неких врста лијана врх изданка прави покрете у косом или готово хоризонталном положају, у кругу од 1 до 2 метра, при чему у условима густе тропске вегетације лако наилази на ослонац, учвршћује се на њему и даље расте у висину. Код лијане -{Combretum latifolium}- која расте на Јави, из густе и лиснате круне на све стране се пружају змијолики бичеви дужине и до 3 метра. Они описују кругове тако да се њихов положај стално мења, при чему се налази ослонац за даљи раст у висину. Код рода -{Bigononia}- на крајевима листова постоје пипци у облику три оштра израштаја којима се млади изданци учвршћују за стабло домаћина, а затим се успузавају уз помоћ коренова. Код неких лијана формирани су корени пијавке помоћу којих се ове биљке пењу увис.