300п|мини|десно|Југославија је била федерације шест република. У саставу Србије биле су двије аутономне покрајине.
Период Информбироа било је историјско раздобље Југославије које је услиједило након раскола Тито—Стаљин средином 1948. и трајало је до нормализације односа са Совјетским Савезом 1953. године. Послије Другог свјетског рата у Југославији, нова југословенска власт предвођена Јосипом Брозом Титом водила је инострану политику, која није била у складу са интересима Источног блока. На крају, то је довело до јавног сукоба, али је југословенско руководство одлучило да не пристане на совјетске захтјеве, упркос значајним иностраним и унутрашњим притисцима. У том раздобљу дошло је до прогона југословенске политичке опозиције, што је резултирало хиљадама убијених, затворених, прогнаних или послатих на присилни рад. Чисткама је био обухваћен значајан број припадника југословенског безбједносног апарата и војске.
Раскид са Источним блоком проузроковао је значајне економске потешкоће за Југославију, пошто се земља ослањала на трговину са Совјетским Савезом и његовим савезницима. Економски притисци унутар земље довели су до реформи које су на крају резултирале увођењем самоуправног социјализма и повећаном децентрализацијом земље кроз уставне амандмане, којима су формализоване реформе.
Сједињене Државе су раздор између Источног блока и Југославије схватиле као прилику да током Хладног рата даље распарчавају Источни блок, што је посљедично довело до пружања економске и војне помоћи, зајмова и дипломатске подршке земљи. Нове спољнополитичке околности довеле су до прекида Титове подршке комунистичким снагама у Грчком грађанском рату и закључења Балканског пакта, споразума о сарадњи и одбрани са Грчком и Турском.
Период је имао утицај на савремену умјетност и популарну културу у Југославији, јер су умјетници били подстакнути да инспирацију потраже у ратној борби партизана и изградњи нове инфраструктуре. Деценијама касније, мноштво књижевних дијела и филмова покривало је догађаје из те ере. Описни израз „Период Информбироа” изведен је из назива Комунистичког информационог бироа, организације коју је покренуо Јосиф Стаљин с циљем смањења разлика између комунистичких влада, након укидања Коминтерне.
Позадина
Односи између Стаљина и Тита били су често напети током Другог свјетског рата, јер су Совјетски Савез и Народноослободилачки покрет Југославије, осим пораза сила Осовине и промовисања комунистичких идеја, имали различите интересе. Ипак, совјетски савјетници стигли су у Југославију у јесен 1944. и обећали економску и војну помоћ — нарочито оружје и помоћ одбрамбеној индустрији. До фебруара 1947. стигло је мало помоћи. У септембру 1947, када су Совјети формирали Информативни биро комунистичких и радничких партија, краће Информбиро, инсистирали су на томе да сједиште организације буде у Београду, проширујући приступ својих агената Југославији.
Након рата, Стаљин и Тито, самим тим Совјетски Савез и Југославија, имали су различите циљеве и приоритете у областима иностраних односа, економске политике, па чак и у идеолошким приступима развоју комунистичког друштва. Упркос овим сукобљеним циљевима, Стаљин је подржавао југословенску политику према Албанији, која је третирана као сателитска држава Југославије. Совјетско-југословенски односи знатно су се погоршали када су Бугарска и Југославија у августу 1947. у Бледу потписале споразуме о пријатељству и узајамној помоћи. О споразуму, који позива на већу интеграцију двије земље, преговарано је без консултација са Совјетским Савезом, због чега га је совјетски министар иностраних послова Вјачеслав Молотов осудио. Сукоб је постепено растао све до 1948. када је кулминирао расколом између Тита и Стаљина, тј. супротстављањем Југославије Совјетском Савезу, који је имао подршку остатка Источног блока кроз Информбиро, у периоду сукоба или барем напетих односа са свим прозападним сусједима Југославије, Уједињеним Краљевством и Сједињеним Државама.
Послије војног освајања Трста и дијела Корушке у посљедњим данима Другог свјетског рата, Тито је представио територијалне захтјеве према Аустрији — нарочито ка Корушкој и Градишћу надајући се коридору до Чехословачке — и према Италији на подручју Јулијске крајине, укључујући Трст. Непосредна близина града била је организована као Слободна Територија Трст под војном управом Југославије и западних савезника, док су сам град контролисали западни савезници. Након раскола Тито—Стаљин, Совјети су повукли подршку Југославији у даљем рјешењу тршћанског спора, а прешли су и са подршке Југославије у корист Аустрије. Од 1947. Југославија је пружала све већу помоћ Демократској армији Грчке (ДАГ) у Грчком грађанском рату. Чак и након што је Стаљин добио увјеравања југословенског руководства да ће помоћ престати, Тито је обавијестио Николаоса Захаријадиса из Комунистичке партије Грчке да ДАГ може рачунати да даљу помоћ.
Чистке Прогон унутрашњих непријатеља мини|усправно|лево|Александар Ранковић основао је посебан антиинформбировски штаб у Удби.
Непосредно након раскола Тито—Стаљин, руководство КПЈ суочило се са неизвјесношћу у погледу личне лојалности. Министар унутрашњих послова Александар Ранковић примјетио је да је немогуће знати коме треба вјеровати и да су сада најближи другови непријатељи. Иако су Тито и Стаљин размјењивали писма која су довела до њиховог отвореног раскола почетком 1948, Тито је позвао на акцију против члана Централног комитета КПЈ Сретена Жујовића и бившег министра Андрије Хебранга. Жујовић је био једина особа која је отворено подржала Стаљина када је ЦК расправљао о непосредним Стаљином оптужбама и који је био његов извор информација. Тито је навео да је Хебранг био главни извор неповјерења према Совјетима и задужио Ранковића да га оптужи. Ранковић је измислио оптужбе да је Хебранг постао усташки шпијун током заточеништва 1942. и да су га Совјети накнадно уцјењивали тим подацима. И Жујовић и Хебранг ухапшени су у року од недјељу дана. Бројне су жртве прогона, поред Жујовића и Хебранга. Стварне или перципиране Стаљинове присталице назване су „информбировци” или „ибеовци”. Хиљаде људи је затворено, убијено или прогнано.
Као одговор на стање у земљи, Ранковић је у Управи државне безбједности успоставио посебан антиинформбировски штаб, који су чинили његов замјеник и номинални шеф Удбе Светислав Стефановић, Вељко Мићуновић, Јово Капичић, Војислав Биљановић, Милорад Милатовић и Јефто Шашић, као шеф Контраобавјештајне службе (КОС).
Само у периоду 1948—1951, 55.663 чланова КПЈ било је регистровано као информбировци, што је 19,52% чланства Партије из 1948. године. Међутим, у истом периоду чланство је увећано увођењем више од пола милиона нових чланова. Број и удио информбироваца у чланству КП значајно су се разликовали по републикама и покрајинама, као и према етничкој припадности. Више од половине чланова било је регистровано само у ужој Србији, док је највећи удио у односу на укупан број становника забиљежен у Црној Гори.
Овакав висок број информбироваца у Србији у апсолутном износу, а у Црној Гори у релативном смислу у поређењу са њеним становништвом, објашњава се русофилством које је ту традиционално присутно. Поријекло овог осјећаја повезано је са помоћи Русије током Српске револуције 1804—1815. која се поклопила са Руско-турским ратом 1806—1812, а затим дипломатским пошто је Кнежевина Србија стекла дипломатски признање 1830. године. Осјећај је ојачан у Црној Гори од како је Русија заштитила, или се сматрало да штити, Књажевину Црну Гору од Османског царства средином 18. вијека. Као наставак, овај подршка је дата Совјетском Савезу.
Тачан број ухапшених остаје неодређен, али је Радован Радоњић 1983. изјавио да је ухапшено и осуђено 16.288 људи, укључујући 2616 припадника различитих нивоа руководстава КПЈ. Према Ранковићу, 51.000 људи је убијено, затворено или послато на присилан рад. Већина њих је осуђена без суђења. Затвореници су држани на бројним локацијама, укључују праве затворе, као и затворске логоре у Старој Градишки и преуређени усташки концентрациони логор у Јасеновцу. Затворски логор посебне намјене изграђен је за информбировце на ненасељеним јадранским острвима Голи оток и Свети Гргур 1949. године.
Чистка војног и безбједносног апарата мини|десно|Затвор Голи оток изграђен је за притвор осуђених за подршку Стаљину након раскола са Совјетским Савезом.
Тајна полиција била је међу организацијама које су се нашле на мети чистки. Југословенски извори указују да је осуђено 1722 припадника и официра Удбе. Нарочито обимне чисте извршене су против сарајевске Удбе након што је цјелокупно особље 2. сарајевског округа Удбе изразило подршку Информбироу. Њихово дјеловање поновили су и шефови Удбе у Бањој Луци и Мостару. Ухапшено је најмање седамнаест официра Удбе с чином потпуковника или су се налазили на високим положајима у савезним органима или у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори, а неколико официра Удбе побјегло је у Румунију.
Подршку Совјетима у редовима Југословенске армије тешко је утврдити. Процјене ниског нивоа показују да је 10—15% војног особља било наклоњено совјетском положају. Југословенски извори процјењују да се број ухапшених припадника ЈА креће у распону од 4153 официра и војника које је представио Радоњић, до 7000 затворених официра, према процјенама Милована Ђиласа. Чистка је обухватила 22 официра из пука предсједничке гарде који су непосредно извјештавали Тита, укључујући Момчила Ђурића, ратног команданта Пратећег батаљона Врховног штаба НОВ и ПОЈ.
Четрдесет девет дипломаца војних академија Ворошилов и Фрунзе и других совјетских војних академија сматрало се потенцијалним совјетским присталицама. Многи од оних који су похађали такве академије у Совјетским Савезу у времену разлаза између Тита и Стаљина никада се нису вратили у Југославију.
Раскол је нарочито погодио Југословенско ратно ваздухопловство (ЈРВ). Скоро сви официри ЈРВ имали су совјетску обуку, а неки од њих су побјегли из земље војним авионима. Међу пребјеглима био је генерал-мајор Перо Попивода, који је био начелник оперативне управе ЈРВ2. Ваздушне базе Батајница, Земун и Панчево забиљежиле су неколико напада диверзантских група, док су командант ваздухопловне базе Земун и његов замјеник побјегли у Румунију.
Опозиција и отпор Покушај пуча мини|усправно|Арсо Јовановић је предводио неуспјешни државни пуч. Убијен је приликом бјекства у Румунију.
Непосредно након раскола, био је најмање један неуспјешан покушај војног удара уз совјетску подршку. Војни удар је предводио генерал-пуковник Арсо Јовановић, који је био начелник ратног Врховног штаба НОВ и ПОЈ и касније први начелник Генералштаба ЈА, а имао је подршку генерал-мајора Бранка Петричевића и пуковника Влада Дапчевића. Граничари су убили Јовановића код Вршца при покушају бјекства у Румунију, Петричевић је ухапшен у Београду, а Дапчевић је ухапшен у тренутку покушаја преласка границе с Мађарском.
Емигранти и инфилтратори Тито се суочи са противљењем групе емиграната — југословенских држављана који су били изван земље у вријеме раскола. Према југословенским изворима, групу је чинило 4928 људи, укључујући 475 посебно изабраних војних и цивилних стручњака послати у Совјетски Савез и друге земље Источног блока на обуку, као и размјерно мало пребјега. У почетку их је предводио југословенски амбасадор у Румунији Радоња Голубовић. Поред Голубовића, у групи су биле дипломате распоређене у Мађарску, Шведску, Норвешку и Сједињене Државе. Крајем 1949. Попивода се успоставио као неупитни вођа прогнане опозиције, а група се прозвала Савезом југословенских патриота за ослобођење народа Југославије од клике Тито—Ранковић и империјалистичког ропства.