Алпортов синдром је тешка прогресивна наследна болест, коју одликује појава нефритиса (упала бубрега), хематурија (крв у мокраћи), прогресивна глувоћа и абнормалности ока.
Прве податке о удружености наследног нефритиса и сензоринеуралне глувоће дао је 1927. др Сесил Артур Алпорт (1880-1959) и по њему је болест и добила име.
Етиологија Алпортов синдром је наследна појава, а наслеђивање је најчешће (у 85% случајева) доминантно везано за -{X}- (икс) хромозом (-{X22q COL4A5}-), ређе је аутозомно рецесивно или аутозомно доминантно. Болест настаје услед поремећаја у грађи гломерулске базалне мембране бубрега, базалне мембране пужа унутрашњег уха и очног сочива, као и мутацијом алфа-5 (-{COL4A5}-), алфа-3 (-{COL4A3}-) и алфа-4 (-{COL4A4}-) протеинских ланаца колагена тип -{IV}-.
Клиничка слика Болест се манифестује у детињству појавом микрохематурије. Протеинурија (појава протеина у мокраћи) може бити интермитентна, умерена или у потпуности одсутна. Код приближно 40% деце развија се благ нефротски синдром после 10. године живота. Нефротски синдром је праћен хипертензијом (повишеним крвним притиском) и развојем бубрежне инсуфицијенције. Код жена се она спорије развија или се не појављује уопште.
Губитак слуха за високе тонове је обостран и може да се открије пре узраста од 10 година, нарочито код дечака. Премда ова појава може бити прогресивна код деце, обично се стабилизује у старијем животном добу. Изражена глувоћа захтева примену слушног апарата.
Очни поремећаји се односе на сочиво (предњи лентикоконус, замућења сочива) и појаву мрља бледожуте боје у мрежњачи.
Дијагноза Дијагноза Алпортовог синдрома се поставља на основу клиничке слике, биопсије бубрега, електрономикроскопије и сл. Наслеђе везано за пол може да се документује једино генетичким анализама.
Лечење Лечење болести је симптоматско. У стадијуму терминалне хроничне бубрежне инсуфицијенције (завршни стадијум болести) примењују се дијализа и трансплантација бубрега.
Референце
Категорија:Бубрежне болести Категорија:Наследне болести Категорија:Синдроми